Dečiji brakovi nisu romska tradicija, problem su siromaštvo i diskriminacija

Iz godine u godinu na ovaj datum čini se imamo gotovo iste zaključke - beleže se brojni problemi s kojima Romi svakodnevno žive, i po koji pomak u njihovom rešavanju.

Značajni datumi poput Međunarodnog dana prilika su da se napravi presek stanja. Ako pogledamo Romsku zastavu, na njoj je i crveni točak koji simbolizuje stalno kretanje - pa dokle su danas stigli pripadnici romske nacionalnosti u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava?

- Kada govorimo o tome dokle smo sitgli u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava, lična dokumenta nam više nisu problem zahvaljujući pre svega radu zdravstvenih medijatorski, ali ostali su drugi problemi. Romi žive u nehigijenskim naseljima u kojima nema struje i vode, naselja su nelegalna i zbog toga nemaju tu mogućnost da se priključe na vodovnodnu i kanalizacionu mrežu, problem diskriminacije prisutan, problem prilikom zapošljavanja, takođe tu je i govor mržnje.

Ogroman problem su i dečiji brakovi. Iznet je podatak da se pre punoletstva uda čak 56 odsto romkinja. Pre 15 godine 16 odsto devojčica. Postoji saglasnost i države i stručne javnosti da dečije brakove treba iskoreniti. Zašto to nikako da se desi, koji su konretni potezi koji treba da se povuku?

- Dečiji brakovi nisu romska tradicija nego su problem siromaštva i isključenosti. Ono što je potrebno uraditi jeste izmena zakonodavnog okvira, treba da promenimo Porodični zakon i da se granica pomeri sa 16 na 18 godina jer do 18 godina je dete, zatim treba izmeniti Krivični zakonik da bismo sankcionisali počinioce ovog krivičnog dela jer to jeste krivično delo i treba izmeniti Zakon o nasilju u porodici. Takođe treba raditi na lokalu i ceo sistem treba da radi na rešavanju ove problematike na taj način što će se formirati lokalni timovi koji će se baviti prevencijom dečijih brakova. U timove treba da budu uključeni škola, centri za socijalni rad, policija, tužilaštvo i naravno romske ženske organizacije i uopšte romske organizacije, ne samo ženske.

Dakle, važno je zato što prekida se detinjstvo, nepovoljno utiče na psiho-fizičko zdravlje, mnogo je i prinudnih brakova, trpi obrazovanje. Kada pogledamo to polje obrazovanja, podaci kažu da samo 7 odsto romske dece starosti do 5 godina ide u predškolsko; stopa završavanja srednje škole je 61 posto, kod devojčica 49 odsto. Kako novije generacije Roma gledaju na obrazovanje i na koji način ići ka boljoj statistici?

- Mladi Romi i Romkinje završavaju srednje škole i fakultete i sada ih već imamo veliki broj, ali je problem naravno prilikom njihovog zapošljavanja i tu je potrebno koristiti afirmativne mere prilikom zapošljavanja ovih Roma koji su završili srednje škole i visoke škole. Takođe, kada je u pitanju osnovno obrazovanje za devojčice treba obezbediti mentorsku podršku i stipendije za devojčice koje bi trebal oda nastave svoje školovanje i naravno potrebna je edukacija nastavnog kadra da bi se ovaj problem rešio, znači problem postoji, ali treba edukovati nastavni kadar da treba da se bave ovom problematikom.

Kada prevaziđemo sve te prepreke i obrazovanje i dečje brakove i dođemo do zapošljavanja, pa prebrodimo i diskriminaciju, kako stoje žene preduzetnice Romkinje. Nevladin sektor se duže od decenije bavi i osnaživanjem žena Romkinja? Kakvi su pomaci u njihovom zapošljavanju, koja zanimanja najčešće biraju?

- Bibija Romski ženski centar već dugi niz godina sprovodi projekte ekonomskog osnaživanja Romkinja kroz zapošljavanje i samozapošljavanje i to radimo u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje. Znači zanimanja koja su deficitarna, devojke i žene idu na te obuke, pa imamo frizera, pedikire, manikire, knjigovotkinje, jezike, prodavce, kasire, sva ona zanimanja koja su u ovom trenutku deficitarna. Žene upisuju ovu svoju veštinu u Nacionalnu službu za zapošljavanje u svoj individualni plan i ona im pruža mogućnost da se zaposle. Bibija je za ovakav jedan projekat dobila i nagradu Evropske komisije gde smo imali 560 Roma i Romkinja koji su prošli kroz naše radionice jer najpre radim sa njima radionice o važnosti obrazovanja i ekonomskog osnaživanja, a potom oni izaberu kurseve na koje žele da idu koji su i deficitarni i to je mogućnost da se te žene zaposle. Sve žene su imale mogućnost i samozapošljavanja na taj način što su dobile opremu i mogle su da rade u kućnim uslovima.

Istraživanje pokazuje da polovina građana ima predrasudu da Romi zapravo i ne žele da se zaposle. Šta pokazuju vaša iskustva, koliko im je važno da rade?

- Vrlo je važno da Romi rade i Romkinje i nije tačno to da ne žele da rade, vidimo kakva je situacija u inostranstvu, da većina Roma tamo radi i to je taj primer da ovde imaom veliki problem sa diskriminacijom prilikom zapošljavanja, sa raznim govorima mržnje kada se Romi pojave da dođu da nađu posao, da traže posao, ali nije tačno da ne žele da rade. Naši programi pokazuju da većina Romkinja koja je završila obuke ili radi formlano ili je samozaposlena, ali imamo brojku od oko 150 Romkinja koje su formlano zaposlene.

Kako biste opisali položaj žena romske nacionalnosti?

- Romkinje u Srbiji su nažalost višestruko diskiminisane, njihov životni vek je skraćen, one u proseku žive 48 godina, imaju problem sa zdravljem, sa dečijim ranim brakovima i to jeste jedan problem koji se rešava dugi niz godina, i mislim da će još dugi niz godina proći dok se ovaj prblem ne reši i iskreno se. Nadam da će položaj Romkinja uskoro biti poboljšan zato što imamo mlade obrazovane Romkinje koje žele da rade, koje se izjašnjavaju kao Romkinje i koje hoće da pomognu svojoj zajednici u radu.