Čiji je Nikola Tesla – paroh gospićko-smiljanski svima daje vrlo jednostavan odgovor

Nikola Tesla je Srbin, pravoslavac, rođen u svešteničkoj porodici. Osim njegovog oca Milutina koji je službovao u Smiljanu, još 56 Teslinih rođaka nosilo je svešteničku odoru, a njegov ujak Nikolaj Mandić bio je mitropolit dabrobosanski i zvorničko-tuzlanski.

Baš ovo turistima, posebno strancima, priča otac Dragan. Pokazuje im freske od kojih jedna prikazuje upravo krštenje malog Tesle, ali i masovnu grobnicu kraj crkve u koju su sahranjeni posmrtni ostaci gotovo 600 Srba iz Smiljana, žrtava ustaškog zločina.

Iznenade se mnogi kad sve ovo čuju, ali on ne odustaje.

Prepoznala je taj trud Teslina naučna fondacija i dodelila mu nagradu za očuvanje Teslinog nasleđa.

Zaslužio je otac Dragan i mnogo više, bar od srpskog naroda, kako onog malobrojnog koji je opstao u Lici, tako i od svih onih koji su se rasuli po svetu.

I za jedne i za druge (kad posete zavičaj), otvorena su njegova vrata, a crkva u kojoj ponosno služi, jedno je od retkih mesta gde se osećaju kao svoji na svome.

Malo je, nažalost, prilika u kojima je hram Svetih apostola Petra i Pavla pun ljudi. Često se desi da su na liturgiji sami on, popadija i deca, ali otac Dragan ne gubi nadu i citira Bibliju: Gospod kaže, gde su dvoje i troje zajedno u ime moje, onda sam i ja s njima!

Otac Dragan je u Gospić stigao 2016. godine. Bila mu je to prva parohija, a on je bio prvi pravoslavni sveštenik koji je od 1991. godine zanoćio u Gospiću.

U obnovljenom parohijskom domu on i supruga započeli su jedan potpuno neizvestan život, u nimalo naklonjenoj sredini. Ipak, kako kaže ona narodna – na muci se poznaju junaci.

Porodica Mihajlović postala je bogatija za dva člana, devojčicu i dečaka, a otac Dragan, skroman i uporan, prevazilazio je polako i sigurno prepreke koje bi mnoge pokolebale.

Uspeo je da ubedi gradske vlasti u Gospiću da ograde prostor na kojem se nekad nalazila pravoslavna crkva.

Na mestu hrama srušenog devedesetih godina, zahvaljujući tome, više nije parking. Od crkve u Smiljanu napravio je mesto gde rado dolaze čak i Ličani, decenijama odviknuti od vere. Obišao je i služio parastose na mnogim stratištima po Velebitu i Lici.

Brojne bezimene žrtve su prvi put pomenute u njegovim molitvama. Uspeo je i u onome što je izgledalo potpuno nemoguće: da ga Gospićani pozdravljaju i da sarađuju s njim…

Ipak, koliko god uporan bio, neke tužne činjenice ne može da promeni.

U njegovoj svešteničkoj službi, retka su krštenja i venčanja, a nažalost, mnogo češći parastosi i sahrane.

U čitavoj parohiji koja pokriva Gospić i sva srpska sela u okolini nema ni sto stanovnika, u samo šest crkava povremeno služi liturgije, a svi ostali hramovi su srušeni ili u jako lošem stanju.

Tokom moje nedavne posete Lici, zajedno smo obišli dve crkve kojima je hitno potrebna obnova. Na svega desetak kilometara od Gospića, u selu Barlete (zaseoku Volarice) decenijama samuje crkva Vozdviženja Časnog Krsta. Prvi put je podignuta davne 1725. godine, obnavljana krajem 19. veka, a u Drugom svetskom ratu prilično oštećena.

Izdržala je i to, i nebrigu posleratnih vlasti, i rat 1990-ih. Iako teško ranjena, stoji i dalje i prkosi vremenu, zlim ljudima i našoj neodgovornosti.

Crkva Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja u selu Medak podignuta je 1724, a osveštana 1884. godine.

Jedna je od retkih pravoslavnih crkava u okolini Gospića koja je u bogoslužbenoj upotrebi, ali potrebna joj je obnova. Ova crkva od 2006. godine ima status manastira, ali još nema bratstvo.

Eparhija gornjokarlovačka SPC je, kako mi je objasnio otac Dragan, otvorila žiro-račune za obnovu ovih crkava (koji se mogu pronaći na sajtu eparhije), a on, kao pravi čuvar Teslinog naroda i nasleđa, poziva sve ljude dobre volje da pomognu!