среда, 07.06.2023, 17:00 -> 20:25
Извор: РТС
Vulić Bojović: Teško je otkriti osobu sa poremećajem seksualnih nagona, ključno poverenje između deteta i roditelja
Slučaj hapšenja pedagoškog asistenta u Odžacima uznemirio je javnost. Postavlja se pitanje na koji način se proverava da li je neko podoban za rad s decom i kako se to kontroliše. Dodatni problem je to što za predavače i trenere u raznim privatnim školicama i kursevima prosvetna inspekcija nije nadležna, pa je sva odgovornost na roditeljima. Psihoterapeut Radmila Vulić Bojović kaže za RTS da je teško otkriti osobu koja ima poremećaj seksualnih nagona, kao i da je najvažnije da se između roditelja i dece razvije poverenje da dete onda kada se zbog bilo čega oseti ugroženo to kaže roditelju.
Psihoterapeut Radmila Vulić Bojović u intervjuu za RTS otkriva koliko je teško prepoznati osobe koje imaju poremećaj seksualnih nagona, ali i na šta roditelji treba da obrate pažnju kada dete poveravaju nekome na čuvanje.
Slučaj pedagoškog asistenta u Odžacima, osumnjičenog za više krivičnih dela zbog seksualne zloupotrebe dece, pokazao je da roditelji ne mogu biti mirni čak ni kada dete šalju u instituciju, a kamoli na časove glume, jezika, sporta – u školicama koje nisu u nadležnosti prosvetne inspekcije. Ko su ti ljudi koji su u stanju da na ovakav način zloupotrebljavaju decu?
Govorimo o ljudima koji definitivno imaju poremećaj seksualnih nagona, takozvanu parafiliju, koji svoje seksualne sklonosti zadovoljavaju na neprimeren način. To su mnogo češće muškarci nego žene, pogotovo na tako niskom kalendarskom uzrastu dece i to se smatra devijacijom koja je u današnje vreme i zakonom sankcionisana, jer je to apsolutna zloupotreba poverenja koje deca imaju, najčešće imaju u odrasle koji bi trebalo da se o njima brinu i staraju.
Institucije tvrde da je pedagoški asistent prošao psihološku procenu. Koliko je teško uočiti ovakve ljude?
To je jako teško, jer u prirodi čitavog tog fenomena jeste tajnovitost i skrivanje. Rade nešto što je nedopustivo, a da drugi ljudi ništa ne znaju o tome. Moja je čak pretpostavka i moja procena je da standardnom baterijom psiholoških testova i standardnim psihološkim intervjuom da se do takvih podataka uopšte ne može doći.
Ono što je važno da se između roditelja i dece razvije ta vrsta poverenja da dete onda kada se zbog bilo čega oseti ugroženo, da može roditelju da kaže. To je ključni i jedini protektivni faktor u ovoj situaciji.
Kada je pravo vreme pričati sa detetom?
Priča o postavljanju granica kreće rano, čim dete nauči da se verbalno izražava. Vi, naravno, nećete sa decom ući u razgovor na seksualne teme na nekom niskom uzrastu tipa tri-četiri godine, ali vrlo je važno da dete dobije poruku da postoje stvari koje prijaju, koje ne prijaju, da nekada neki ljudi rade stvari koje ti ne prijaju. Kada se to desi i ako misliš da bi moglo da se desi, ti mi kaži, zato što sam ja tvoja mama, tvoj tata, odrasla osoba od poverenja koja ima načina da te zaštiti.
Šta je ono na šta roditelji treba da obrate pažnju kada odlučuju kome će poveriti dete?
To je dosta složeno i kompleksno pitanje, mi uvek kada pravimo takve izbore kao roditelji gledamo uređenost prostora, opremljenost, vaspitno obrazovne programe i tako dalje. Međutim, ja mislim da je ključno pogledati tu osobu koja će se o detetu neposredno starati ili se baviti detetom i pogledati je u oči i verovati nekom svom roditeljskom instinktu. Sa dozom razumne sumnje da nije sve uvek onako kako se prikazuje i prosto gledati u svoje dete i posmatrati njegove ili njene reakcije.
Ako je dete nešto promenilo u svojoj dnevnoj rutini, ako teže zaspiva ili ne može da se smiri, ako je pojačano zainteresovano za neke stvari, ako počinje da samu sebe dodiruje na neki nepriličan način, to bi možda mogao da bude znak da se nešto dešava, da treba obratiti pažnju.
Pored ovog vida zloupotrebe dece važno je govoriti i o načinu na koji se s detetom radi i kako se detetu pristupa. Koliko je važno da postoji pedagoški nadzor?
Vrlo je važno da nekako postoji neka norma i standardizacija svih tih programa koji se deci i roditeljima, uopšte porodicama nude. Ne možemo kao društvo dopustiti da postoje čitavi segmenti bavljenja sa najosetljivijom populacijom koji apsolutno izmiču bilo kakvoj registraciji i kontroli. Mislim da je to pitanje od društvenog značaja prvog reda i da bi na tome zaista trebalo ozbiljno poraditi.
