Dragana Đurić: Treba sačekati sa dijagnozom društva, pronaći snagu da budemo mirno mesto za decu

Dragana Đurić je gostujući u Dnevniku RTS-a izjavila da ima trenutka u životu kada našu decu ne možemo da zaštitimo od života i ovo je jedan od tih trenutaka.

"Ne postoji ništa što mi možemo da kažemo ili da uradimo, a da se veličina ove tragedije smanji i ne treba da je smanjujemo, nije moguće minimalizovati ono što se dogodilo", istakla je Đurićeva.

Kaže da je ono što možemo "da budemo sigurno mesto za našu decu, bez obzira na to da li smo njihovi roditelji ili nastavnici".

Prema njenim rečima, rad tuge traje oko šest nedelja.

"To ne znači da smo mi za šest nedelja završili sa tugom, samo znači da smo se susreli i prihvatili nezamislivo. Tokom tog perioda moguće je da se kod dece pojave najrazličitije emocionalne reakcije koje idu od negacije da se to nije dogodilo do veoma velikih intenzivnih iskaza tuge, bola, straha“, napominje Đurićeva.

Naći snage da se bude mirno mesto za decu

Smatra da moramo da nađemo u sebi snage da budemo mirno mesto za našu decu.

"To ne znači da mi treba da potisnemo i odsečemo sopstvena osećanja. To ni u krajnoj liniji nije ni moguće. Deca treba da vide da je i nama teško, ali da imamo spremnost da prođemo kroz ovu društvenu krizu", ističe Đurićeva.

Teško je, kaže, reći šta je u ovom trenutku dobro, ali da, naravno, postoje stvari koje su dobre, postoje elementi našeg sistema koji su radili jako dobro i koji i dalje rade dobro.

"Neizmerna je zahvalnost koju osećamo prema lekarima i zdravstvenom osoblju koji se u ovom trenutku bore za živote i zbrinjavaju povređene. Pored toga policija je pokazala jedan visoki nivo profesionalnosti. Ono što je za mene, a i mnoge građane, kao što vidim utešno, to je regionalna podrška. Posle mnogo vremena mi nemamo podelu povezanu sa granicama, sa religijom, Balkan tuguje i to jeste jedan veliki sistem podrške. Cela Srbija tuguje, povezali smo se u bolu, to je snaga iz koje možemo da napravimo neki iskorak u neko mirnije, zdravije, lepše društvo", ukazuje Đurićeva.

Na društvenim mrežama postoje objave dece koje su ekstremne. Na pitanje kako gleda na takav vid ponašanja, Đurićeva ističe da to ponašanje jeste ekstremno, ali da je i odgovor javnosti prilično ekstreman.

"Odjednom vidimo i u deci neke bezdušne stvorove koji su spremni da to ponove. Ovo može da bude deo njihove reakcije na strah. U psihologiji je poznat fenomen identifikacije sa agresorom kao način da se preživi ogromna tuga, ogroman strah pre svega ili ogromna bol. Ja bih malo sačekala pre nego što bismo doneli bilo kakvu dijagnozu društva pre nego što bismo ušli u radikalne mere, pre nego što bismo doneli zaključke. Ovo je trenutak u kome treba da se razmišlja, da se susretnemo sa sobom da saosećamo i da tek onda donosimo neke zaključke", navodi Đurićeva.

"U ovom trenutku malo znamo o tragedijama"

Navodi da na društvenim mrežama, pa i u medijima, već je suđeno, već je presuđeno, svi sve znaju, svi imaju neko mišljenje, svi imaju stav i na neki način su spremni da brane taj svoj stav, a ono što je činjenica da mi u ovom trenutku znamo veoma malo o tragedijama koje su se dogodile u Srbiji i ono što se dešavalo u životima tih mladih ljudi.

Predložen je niz mera, pre svega na polju psiho-socijalne podrške deci, učenicima i roditeljima. Na pitanje šta one podrazumevaju, Đurićeva ističe da "to podrazumeva naš apel da se u škole vrati adekvatan broj stručnih saradnika, odnosno psihologa i pedagoga, to podrazumeva i našu želju da se pri svakoj lokalnoj samoupravi napravi savetovalište za decu mlade i roditelje".

Đurićeva navodi da svaki nastavnik koji je ušao u učionicu gde ima jedna prazna stolica zna da nije moguće da budete mnogo jaki, ne postoji ta šansa.

"Ono što treba da uradimo je da ukažemo deci na to da nam je jako teško, da i mi patimo, da se plašimo i da će to proći. Ono što nastavnici treba da urade, da budu svesni da se ne vraća 'Ribnikar' pod nekim neobičnim okolnostima, svi se vraćamo. Ova školska godina imaće neminovno jedan neobičan tok do samog kraja. Mislim da treba da iskoristimo taj period, pored toga što će se ostvariti obrazovni ishodi i što će se zaključiti ocene da prođemo kroz zajedničke kolektivne rituale žaljenja“, kaže Đurićeva.

"Pustiti da strah prođe"

Smatra da bi trebalo da imamo neke trenutke u kojima razgovaramo kako se osećamo, šta mislimo i da pustimo da strah prođe.

"Mislim da je jako važno da sve odrasle osobe prvo objasne sebi, a potom i maloj deci da ovo nije pravilnost. Sada se malo katastrofira u medijima ko zna šta nas čeka, ovo je incident, ne želim da bilo ko pomisli da smanjujem značaj, ovo je jedna tragedija, ali nije pravilnost. Sa svakim danom se strah razvejava", navodi Đurićeva.

Ističe da pre velikih planova o obrazovnim politikama nastavnici treba da pozovu roditelje da u aktivnosti učestvuju zajedno, šta god da odaberemo da ćemo da radimo zajedno.

"Da li ćemo čistiti školu, saditi cveće koje će nas podsećati na ove događaje, da roditelji postanu resurs prosvetnim radnicima i da prosvetni radnici postanu sistem podrške roditeljima", navodi Đurićeva.

Smatra da ne treba praviti velike planove.

"Apsolutno, kao uvek u velikim tragedijama i gubicima onda idemo dan po dan, korak po korak. Za izlazak iz ove situacije potrebno je mnogo vremena, za neku suštinsku promenu potrebno je još mnogo više vremena, i neće se ništa dogoditi time što ćemo da pretimo, vičemo, kažnjavamo. Dogodiće se tako što ćemo da naučimo, razumemo, prihvatimo, promenimo", navodi Đurićeva.

Rutina dobar način na koji se vraćamo u život

Rutina je dobar način na koji se vraćamo u život i dozvolimo da život ipak pobedi, ističe Đurićeva.

"Ta rutina ne može da bude ista kao ranije, i u krajnjoj liniji i ne treba, mi treba da se promenimo i postanemo bolji. Svaka kriza je i šansa. Ovo nije kriza, ovo je tragedija, ali jedna društvena kriza koju možemo da iskoristimo tako što možemo nešto da uradimo da se nešto promeni ili možemo da je ne iskoristimo, a onda se bojim da ishod nije naročito dobar", dodaje Đurićeva.

U narednim nedeljama čeka nas da razumemo šta se zaista dogodilo.

"Mi smo svi u prvom udaru. Drugi događaj je čini mi se ostao odsečen za svakog od nas. Izuzetno je teško. Ovo je posle Šumarica najgori trenutak u srpskom obrazovanju", istakla je Đurićeva.