Biblioteka Saveza slepih Srbije najveća u regionu – knjige su skupe, ali novih naslova nikad dosta

Od prvog razreda do diplome – put nije lak, a nekima je još teži. Šta to znaju oni koji ne vide, a šta ne vidimo mi koji mislimo da mnogo znamo?

Slobodanka Matić je član biblioteke "Dr Milan Budimir" od sedme godine, kada je i naučila Brajevu azbuku. Ostala je bez vida kao prevremeno rođena beba u inkubatoru, ali to je nije sprečio da završi Filološki fakultet. Knjige su njena velika ljubav i omiljeni "prozor u svet".

"Tu pre svega podrazumevam pejzaže. Ako su slike u pitanju, tipa Mona Liza, pa onda osmeh Mona Lizin kako vidi ne znam, jedan autor, drugi autor, ali to je isto kao da gleda i oko, jer svako različito vidi Mona Lizu i uopšte svako umetničko delo", kaže Matićeva.

U fondu biblioteke Saveza slepih Srbije nalazi se više od 50.000 naslova na Brajevom pismu i oko 7.000 audio-izdanja, što je čini najvećom bibliotekom za slepe u regionu. Većinu sredstava obezbeđuju sami, a knjige na Brajevoj azbuci su veoma skupe.

"Ja uvek uzimam za primer knjigu ‘Na Drini ćuprija‘ od Andrića i recimo to je knjiga koja je u crnom tisku znači normalna knjiga štampana na oko 200 stotine strana, a kada prebacimo na Brajevo pismo to je šest knjiga i svaka ta knjiga košta 200 evra", ističe Violeta Banković, koordinator biblioteke "Dr Milan Budimir".

Slobodanka kaže da je do sada pročitala mnogo knjiga, ali retko koju poseduje. Iako je zaljubljenik u književnost, nikada nije uspela da se zaposli u struci. Radila je 25 godina u "Galenici" i dobila otkaz, uz obrazloženje da je tehnološki višak.

"Tražim posao i nije lako, ali ja sam uporna i nadam se da ću nešto uspeti. Eto u ‘Galenici‘ nisam radila u svojoj struci filologa, ali čak ja to i ne tražim, tražim eto da radim da bih prehranila porodicu, pa videćemo. Nadam se da će biti razumevanja i da će se pojaviti neka okolnost srećna, koja će me zagrliti i prigrliti", dodaje Matićeva.

Profesor srpskog jezika i bibliotekar Boris Dončić imao je više sreće. Kompjuter koji koristi sadrži govorni softver, odnosno, čitač ekrana i zahvaljujući toj tehnologiji, on radi kao urednik u studiju za snimanje zvučnih knjiga u biblioteci.

"Pamtim spikere, pamtim način na koji su oni interpretirali određenu knjigu, pa čak i onaj šum specifičan koji je nekad bio za kasetu ili traku. Da, ja sam vezan prilično za zvučnu knjigu i eto u proteklih deset godina, sada i ja radim u tom sistemu produkovanja zvučnih knjiga", ispričao je Dončić.

Bez obzira na broj knjiga, novih naslova nikad dosta. Skrenuli su nam pažnju i na to da su strani filmovi kod nas retko sinhronizovani. Nije njima, kako kažu, najveći problem to što ne vide, već to što društvo često njih ne vidi.