Dačić i predstavnici logoraša: Srpsko stradalništvo sačuvati pred revizijom istorije

Na sastanku Dačića sa predstavnicima SUBNOR-a, Udruženja logoraša i njihovih potomaka "Jasenovac" i Zajednice udruženja žrtava Drugog svetskog rata, upriličenog povodom obeležavanja 80 godina od ustanka srpskog naroda protiv fašizma i nastanka Jasenovca i ostalih ustaških logora smrti, konstatovano je Srbija je nosilac antifašističke tradicije.

Članovi delegacije zahvalili su na velikoj podršci Dačiću i poklonili mu knjigu "Ustaško konačno rešenje pre nacističkog konačnog rešenja" autora Gideona Grajfa.

Dačić je, kaže se u saopštenju, istakao značaj obeležavanja važnih datuma naše istorije, posebno kada je u pitanju obeležavanje istorijskih datuma od značaja za kulturu sećanja na žrtve srpskog naroda.

Deca Jasenovca: Poslednji trenutak da se zabeleži naše stradanje

Poslednji trenutak je da se govori i zabeleži stradanje koje je doživeo srpski narod u NDH za vreme Drugog svetskog rata, poručuju preživeli logoraši koji su se sastali sa predsednikom Narodne skupštine Srbije Ivicom Dačićem.

Ističu da su oni imali sreće da strahote i zverstva prežive, ali da je neophono da se srpski narod, pogotovu omladina, upozna sa svim onim što stotine hiljada nije preživelo.

Na prostoru NDH bilo je 47 logora, sabirnih i koncentracionih, dogodio se masovni genocid, 2.646 grupnih ubistava, a ljude su bacali u 84 Kraške jame koje su napunjene živim ljudima ili leševima, priča za Tanjug Gojko Rončević Mraović, preživelo dete iz logora Jastebarsko.

"Srpski narod je preživeo golgotu, a moramo se sećati žrtava. Tela su bacali i u Savu, a 1943. godine je toliko leševa bilo u Savi da su se ovde na Ratnom ostrvu nasukali i napravili branu. Od zadaha smrti nije moglo da se živi u Beogradu i Zemunu, pa su Nemci morali da miniraju da naprave prolaz ka Crnom moru. Zato je vrlo važno da se mlade generacije sećaju i neguju kult žrtve", priča Rončević Mraović.

Gojko Rončević Mraović rođen je na Kordunu, a tokom Drugog svetskog rata, početkom 1942. godine, cela porodica mu je stradala - zaklani su mu otac, majka, brat od tri godine, brat od devet godina i sestra od 14 godina.

Bio je u zbegu na Petrovoj gori, gde su u martu i aprilu 1942. godine ubijeno, kako kaže, najčešće klanjem 2.500 ljudi.

Tu su ih ustaše krajem maja, početkom juna, uhvatili i odveli u logor, a Gojko je raspoređen u Jastebarsko, gde su dovođena deca ubijenih roditelja iz svih krajeva NDH.

Spasen je tako što su 26. avgusta partizani Korduna oslobodili taj logor i odveli sa sobom 750 pokretne dece, a tamo je ostalo 350, 400 nepokretne dece kojima je spas pružila Diana Budisavljević.

Smilja Tišma preživelo je dete logora Jasenovac, a u različitim logorima sa dve mlađe sestre i mlađim bratom, provela je 18 meseci kada joj je bilo svega devet godina.

Bila je u logorima Veliko Grđevce, Bjelovar, Stara Gradiška, Jasenovac, Sisak, Jastrebarsko odakle ju je sa sestrama i bratom, 1943. izveo Hrvat Mato Blažaković, inače njihov prvi komšija iz sela Zrinjska.

Ispričala je da se u logoru spavalo na zemlji,kaže da to i nije bilo spavanje, već "tugovanje uza zid", kao i da je najteže bilo u Jasenovcu i Sisku.

"Hranu nikakvu nismo imali, bio je jedan kazan sa projinim brašnom, ko ima svoj sud pruži da mu i daju, a ko nema čeka ko je od familije uspeo da dobije i dobije ako je nešto ostalo. U logoru Bjelovaru najčešće smo bili gladni", priseća se Tišma.

Priča Jele Buhač Radojičić, koja je preživela Jasenovac, poslužila je i kao inspiracija za film "Dara iz Jasenovca", a kako kaže, u tom filmu prikazan je njen brat od godinu i po dana, kojeg do dana današnjeg nije prestala da traži.

Jednog brata od četiri godine Jeli su ustaše zaklali, stariji brat je bio sa njom, a za razliku od filma gde se otac porodice spašava bekstvom, njenog oca su ubili maljem u Uskocima i zakopali u jamu koju je prethodno sam iskopao.

"U logoru sam spavala na zemlji, nije bilo slame kao što je prikazano u filmu, nije bilo igranja loptom, odvojili su nas od majke, ona je otišla u Nemačku, a mene je spasila Diana Budisavljević iz logora Stara Gradiška. Imam i karton njen za mene i dva brata", ispričala je.

Brata koji je tada imao godinu i po dana poslednji put je videla u Zagrebu.

"Moja sestra od 11 godina ga je nosila do Zagreba i tamo ga dala meni. Imao je na slepočnici crveni beleg i po tom belegu ja njega tražim. Okupala ga je časna sestra, domobrani su ga nosili na nosilima. Tada sam ga poslednji put videla i više nikada, međutim osim kartona ništa nisam dobila, ni da je umro, ni da je nestao, ni da je usvojen negde", priča Jela.