Porodica Kostić na planini Bobiji, iako bez puta – zdravi, srećni i zadovoljni

Na više od 900 metara nadmorske visine za petoricu malih Kostića nema ni brige, ni zime, a često ni straha. Osim što su braća, oni su i najbolji drugovi, jer u njihovom zaseoku dece nema, a i u školi čine polovinu učenika.

"Jednom sam video šakala ovde, moj pas Crni ga je pojurio i on je otišao u šumu, otrčao je.Ja sam se samo malo uplašio, a moja braća su otišla u kuću", kaže Đorđe Kostić, iz Gornjih Košalja.

Kostići na planini žive generacijama unazad. Pokušali su, kažu, i da odu, ali bolje od ovoga nisu našli. Obrađuju 20 hektara zemlje i bave se stočarstvom.

"Imamo 9 članova porodice, znači otac, majka, supruga, ja i pet sinova. Inače, dosta je moje generacije otišlo odavde u potrazi za nekim lepšim životom", napominje Milan Kostić, iz Gornjih Košalja.

"Ponosan sam što sam ostao ovde i što mi je ostao sin, i što se lepo oženio, jer ne bi domaćinstvo ovako moglo da funkcioniše da nije snaja  prihvatila domaćinstvo i da izrodi ovako lepu decu", kaže Ranisav Kostić, iz Gornjih Košalja.

Da je žena stub kuće primer je domaćica Slađana, koja ima 29 godina i petoricu sinova. Njoj ništa ne pada teško iako odmora nema, a dnevno proizvede i više od 20 kilograma sira.

"Smatram da smo srećna porodica, živimo na 930 metara nadmorske visne, to nam ne predstavlja problem, i iako smo bez puta, imamo jedni druge, zdravi smo, srećni, zadovoljni", kaže Slađana Kostić, iz Gornjih Košalja.

Kostići su struju u kući dobili tek osamdesetih godina, a o putu još sanjanju. Obećali su im, kažu, da će ga dobiti kada u selu budu imali neko obeležje. Zato su dali 20 ari svoje zemlje za izgradnju crkve, jer vera je ono što ih nikada ne napušta.