Radio Beograd – vreme slave i razonode

"Ovde Radio Beograd. Počinjemo današnju emisiju i objavljujemo program". Kada je 1929. Jelena Bilbija izgovorila ove reči u etar, nije mogla ni da pretpostavi da je najavila revoluciju u informisanju, obrazovanju, kulturi i načinu života.

Ranko Stojilović, novinar i urednik na Radio Beogradu, kaže da je već tih dvadesetih godina u listu "Radio Beograd" izlazilo uputstvo kako da se sluša radio.

"Pisalo je: Zamračite sobe, smestite se udobno, navucite zavese i uživaje u radio dramama i muzici", kaže Stojilović.

Milena Dragićević Šešić profesorka FDU u Beogradu, ističe da su s radijom u domove počele da stižu krupnije društveno političke i socijalne priče u skladu sa vladajućom ideologijom tog vremena.

"Pojavila se nova porodična zabava, zajedničko slušanje emisija, muzike, koju dotle najveći broj porodica nije imao priliku nigde da čuje", navodi Dragićević Šešićeva.

Milena Dragićević Šešić podseća da u to vreme nije bilo gramofona i da u unutrašnjosti Srbije ljudi nisu imali priliku da gledaju koncerte klasične, ali ni popularne muzike i da im je Radio Beograd sve to omogućio.

I Maja Vasiljević, sociološkinja sa Filozofskog fakulteta kaže da je veliki značaj pojave radija upravo u tome što je uspeo ljudima da približi i muziku i kulturu.

Slušanje sporta 

Prvi sportski radio-prenos bio je već 1929. godine. Igrala se jubilarna 50. fudbalska utakmica dva, tada najpopularnija tima, BSK protiv Jugoslavije. Prenos je započeo Dimitrije Stojilović, advokat.

Kasnije je u jednoj emisiji na Radio Beogradu opisao to svoje iskustvo.

"Vreme je bilo hladno, nikakvog iskustva niko nije imao, pa ni ja. Valjda sam bio šokiran jer je moj klub strahovito gubio sa 7:0 i nisam mogao da završim prenos utakmice. Odmenio me je Dimitrije Stefanović, zvani Maratonac", sećao se Stojilović.

Vojnički radio 

I taman kad se radio odomaćio i uvukao u živote, počeo je Drugi svetski rat. Kada su nemačke trupe umarširale u Beograd, Radio Beograd je postao Vojnički radio - Sender Belgrad.

Program se emitovao i na nemačkom i na srpskom jeziku.

U to vreme Radio Beograd je imao najmoćniju mrežu predajnika u ovom delu Evrope i čuo se od panonskih ravnica, preko saharske pustinje do Bliskog Istoka.

Služio je kao pritisak na domaću publiku, a kao zabava, informisanje i bodrenje nemačkim vojnicima na raznim frontovima, pa i onim afričkim.

Maja Vasiljević podseća da sa Nemcima dolaze i jeftijini radio-aparati i da svaki javni lokal dobija po jedan radio kao besplatan.

"Fonoteka Radio Beograda se obogaćuje, jer Nemci donose i svoje ploče koje počinju da se puštaju na talasima Radio Beograda", kaže Maja Vasiljević.

Uprkos tome radio je oskudevao sa nemačkom muzikom, često su se puštale iste pesme i po nekoliko puta, pa je jedna numera posebno privukla pažnju slušalaca - Lili marlen.

Nemački vojnici na frontovima širom Evrope slušali su je iz dana u dan u emisiji "Beogradski stražar".

Maja Vasiljević kaže da su se ratna dejstva prekidala da bi se slušala emisija Beogradski stražar.

"U emisiji Beogradski stražar čitala su se pisma Nemaca sa frontova. Emisija je bila dirljiva, služila je za utehu vojnicima koji su bili daleko od svoje domovine i imala je za cilj da pokaže da je Treći rajh bila tvorevina koja ima dušu i brine za svoje vojnike", navele je Vasiljevićeva.

Međutim, Lili Marlen je bila jedna melanholična, tugaljiva pesma, a pročulo se i da je pevačica Lale Andersen počela da se zabavlja sa jednim Jevrejinom, pa ju je Gebels lično zabranio.

"Stizalo je na hiljade pisama nemačkih vojnika u Beograd, na adresu radija, da se Marlen vrati u program. Čak je i Romul, vojskovođa afričkih trupa, tražio da ponovo emituju tu pesmu", kaže Maja Vasiljević.

Priča se da je na adresu Vojničkog radija jednog dana stiglo 12.460 pisama sa zahtevom da se pesma vrati. Gebels ju je pomilovao i ona se do kraja rata svako veče u 21:55 emitovala, na opštu radost vojnika.

Oslobođeni Radio Beograd 

Kraj rata ujedno je bio i kraj vojničkog radija. Posleratni Radio Beograd dolazi u ruke novog režima, koji šalje vesti spikerima.

Ranko Stojilović objašnjava da novinari Radio beograda sada rade u funkciji novog društvenog poretka i političkog sistema.

"Radio je sredstvo propagande sve do 1960, ali i velikog kulturnog uticaja", kazao je Stojilović.

"Svi mediji su moćni, ali radio je bio, posebno u periodu kada drugih medija nije bilo i kada su novine bile namenjene obrazovanijoj publici, veoma uticajan", objašnjava Milena Dragićević Šešić.

Nikola Mirkov, nekadašnji urednik, direktor i novinar Radio Beograda podseća i da je Radio Beograd bio veoma upečatljiv.

"To je bila škola jezika, dikcije, interperetacije. Sve je bilo neverovatno važno na radiju. Obrednim glasom bi se nešto saopštavalo, kao da je sa nekog drugog sveta", istakao je Mirkov.

Kulturom do slobode 

Preko, već relativno jeftinih radio-prijemnika, sve veća publika Radio Beograda ima priliku da sluša uživo koncerte, opere, radio drame. Veliki književnici nisu samo gosti, nego i saradnici Radio Beograda.

"Radio je prva posleratna institucija kulture gotovo svima dostupna, preko razglasa, na radnim akcijama, u studentskom gradu i to je najznačajniiji kanal komunikacije. Značajniji od novina ako imamo u vidu da je srpsko društvo u celini bili još uvek nepismenoo", podseća Dragićević Šešićeva.

Raško Jovanović, radio kritičar, se seća da se u to vreme radio slušao i u kafanama i na ulicama.

"Kada je radio drama tišina je. Ja sam slušao Koštanu u kafani. Oni koji nisu imali radio išli su kod komšija ili u kafane da slušaju radio drame", kazao je Jovanović.

Tako radio-emisije i drame postaju prozori slobodne i kritičke misli, koje bez cenzure mogu da dopiru u svačiji dom.

"Ne znači da cenzure nije bilo. Postojala je kontrola nad informacijama, ali je kulturno umetnički program uz svoju suptilnost uspevao da podcrta sve tokove koji su bili avangardni", naveo je Stojilović.

Milena Dragićević Šešić se seća da radio nije bio u potpunosti ideologiziran:

"On je otvarao nova pitanja, davao intervjue sa ljudima iz sveta otvarao je horizonte, otvarao nova pitanja. Činjenica je da smo već šezdesetih imali omladinu koje je bia veoma emanacipovana, koja je znala šta se dešava u svetu, a da nije putovala, možemo zahvaliti i Radio Beogradu", objašnjava Milena Dragićević Šešić.

Humor i sport praznili su ulice 

"Ulice su se praznile da bi se slušale emisije jer su bile izvrsne. Veselo veče sa dvojicom rasnih komičara, Čkaljom i Mijom Aleksićem, nije se propuštalo. Stekli su veliku popularnost zbog smelih slobodoumnih opservacija, podsmeha birokratiji i drugim izvitoperenim pojavama u društvu", kaže Raško Jovanović, radio kritičar.

Iako je televizija već ozbiljno počela da osvaja vreme i srca nekadašnjih radio slušalaca,
"Vreme sporta" i razonode je emisija, koju nije mogla da zaseni.

Televizijski prenosi utakmica u to vreme, bili su mnogo komplikovani i skupi, a radio je s druge strane jeftino mogao da prenosi istovremeno nekoliko utakmica koje su se igrale vikendom širom SFRJ.

Milan Anđić, jedan od sportskih reportera, objašnjava da su prenosi fudbalskih utakmica imali i do 3 miliona slušalaca iz svih republika SFRJ.

"Tuče, pljuvanja, nacionalističke parole, nismo prenosili. Imali smo sugestiju da to ne bude tema. Imali smo pozitivan odnos prema sportu i hteli smo da sve bude fer-plej", kaže Anđić.

Krajem šezdesetih godina, na Radio Beogradu stasavaju voditelji, koji daju autorski pečat emisijama.

Stojilović dodaje da su ti voditelji kroz plasman muzike koja nije bila tako prihvaćena u tom periodu i šalama kritikovali vlast.

"Autorske emisije od šesdesetih do osamdesetih otvarale su nove prostore slobode i stvorile novi generaciju slušalaca", kaže Stojilović.

Jedna slika hiljadu reči 

Pričalo se da je posle sletanja čoveka na Mesec, sahrana Josipa Broza najgledaniji televizijski prenos. Međutim, sahranu je prenosio i radio.

"Tito je umro, to je bio svetski događaj i sasvim je logično da je svako ko to nije mogao da gleda na televiziji prenos sahrane slušao na radiju", naveo je Mirkov.

Za Milenu Dragićević Šešić Tito je umro kada je javio radio.

"Bili smo ma Adi Međici, gde nema struje i postojao je tranzistor, tako smo i saznali tu vest", kaže Dragićević Šešić.

"Ostalo je to uvreženo mišljenje i floskula - ‘Javio Radio Beograd‘. To jeste ostao centralni kanal informisanja i simbol tačnosti i brze, jasne, kratke i verodostojne informacije", kaže Stojilović.

Niko ne zna kada je tačno radio izgubio trku sa televizijom. Kažu, nekada ste morali da slušate, da biste zamišljali. Televizija je donela gledanje, često bez razmišljanja.

Radiju nije lako da opstane u takvom vremenu, vremenu koje ne voli da ga podsećaju na rečenice koje teraju na razmišljanje i promišljanje. A upravo takve rečenice, Radio Beograd čuva u svom foto i audio arhivu.