Mašinovođa sa pola veka staža i samo tri dana bolovanja

Voz, kolege i pruga, radost, i malo sete, sve je stalo u ovaj, pamćenja vredan dan. Sa 16 godina je otišao u železničku školu, stekao, uz porodicu, drugu najveću ljubav i krstario jugoslovenskim prugama gotovo pola veka.

"Ja sam srećan i više od ovoga ne mogu da poželim", kaže mašinovođa Vidosav Radojević.

Ispraćaj su organizovale kolege – torta za slatku penziju, šampanjac za sreću. Svoj sat, železnički, predao je sinu Aleksandru, takođe mašinovođi.

"Želeo bih da budem dobar mašinovođa, kao moj otac!", kaže Aleksandar.

Kolegama nije morao da kaže ništa. Ono što ceni, delom je već pokazao.

"Borili smo se za prava radnika i pored svega je ostao čovek", istakao je mašinovođa Željko Bosić.

Njegov kolega Dragan Sekulić opisuje Vidosava kao osobu punu optimizma i kao dobrog mašinovođu.

U godine koje su proletele, uknjižio je i privremeni otkaz, 2005. zbog borbe za bolje uslove rada, odrone, poplave i smetove. Za Barsku prugu ga vezuje najveće zadovoljstvo.

"Nema teže pruge od Barske pruge, i nema lepše pruge. Najveća čast bila je kada voz dođe na vreme i vidim 700-800 ljudi da izađe iz tog voza, srećno, razdragano...", objašnjava Vidosav.

Ali, i tiha tuga. "Što nisam kao mašinovođa dočekao remont Barske pruge, a nadam se da ću kao putnik to dočekati", dodaje Vidosav.

Kloparanje voza, zvuk je koji će ga dugo pratiti.

"Danas završavam i želim svim mojim kolegama bez problema da odu u penziju. Da budu srećni, makar koliko sam ja bio srećan. Živeću u Mokroj Gori, i mislim da ću ustajati i legati sa zvukom sirene na Šarganskoj osmici", zaključio je Vidosav.

Na poslednjoj vožnji, sve je bilo gotovo isto, ali je to ipak bio i završetak dugog poslovnog puta jednog mašinovođe.