Konvertiti, u potrazi za novim bogom

Jasmina Lubura je devojka koja je rođena u Kladovu. Sebe je pronašla u islamu: "Definitivno znam za šta živim. Zašto smo stvoreni kakvi jesmo. Zašto ćemo umreti. Bukvalno, islam mi je dao odgovore na bukvalno sva pitanja, od krupnih stvari do sitnica."

Ovde možete pogledati emisiju "Oko magazin: U potrazi za novim bogom"

Srđan Gojković Gile, pevač "Električnog orgazma", otkrio je budizam pre pet godina: "Osetio sam unutrašnji mir. To je kao neka ravnoteža koju si uspostavio, to je kao neko prirodno stanje uma. Jer um ispada iz ravnoteže i završavaš u patnji, ali ja nisam znao da se to tako dešava dok nisam počeo da proučavam budističko učenje."

Mahmud Bušatlija, ekonomista, rođen je u Sarajevu. Promenio je ime sa 68 godina u Stanko Crnojević i vratio se pravoslavlju, veri svojih predaka. Na pitanje ko je on sad, Stanko ili Mahmud, odgovara: "I jedno i drugo. Iskreno, dobrim delom iz profesionalnih razloga ne mogu da napustim originalno ime pod kojim delujem već 45 godina. Tako me ljudi poznaju. U crkvenim krugovima me zovu Stanko, stari poznanici me zovu Mahmud."

Dragan Kocić je rođen u Makedoniji, a verski nije dugo lutao, a pravi put je pronašao u Baptističkoj crkvi: "Svi vide da sam se ostvario kao ličnost, porodično, poslovno. Niko više ne govori da sam u sekti, nego govore kako je to dobro. Imam priliku da čujem: baš nam se sviđa to vaše bogosluženje, zajedništvo, tvoja posvećenost porodici, poslu. Moj život počinje da govori da je to što sam izabrao dobro. Moj život ima dobrih plodova."

Tomi En Višić je iz Baptističke crkve prešla u pravoslavnu. Rođena je u SAD, muža Srbina upoznala je u Velikoj Britaniji, a danas živi u Meljaku: "U početku sam prihvatila pravoslavlje kako bi moja porodica bila ujedinjena, kako bismo svi bili okupljeni oko iste vere, istog boga. Kasnije sam shvatila koliko je pravoslavlje blisko mom umu i koliko je promenilo moj život."

Povratak boga u zemlje bivše SFRJ

Međutim, koliko god da su sada srećni zbog svog izbora, put do duševnog mira nije bio lak. Jer, put do duševnog mira nikada nije bez oštrih krivina. Stranputica je mnogo, a do cilja je teško doći bez jasnih putokaza. Nije teško zalutati, posebno ako je bog nepoželjan u jednom društvu, kao što je bio u SFRJ. Nije bio baš zabranjen, ali je onaj ko je želeo, o njemu radije šaputao, nego govorio glasno. Religija je marksistički opisivana kao opijum za narod, pa članovi partije, iako uglavnom kršteni po rođenju, svoju decu nisu vodili u crkve i džamije. Dragan Kocić kaže da nije bilo moderno verovati: "Uvek smo išli na to da kažemo da ne verujemo u boga. To je zvučalo kao da je pametno, intelektualno, moderno, a kad kažeš da veruješ u boga, to je nekako više bilo priglupo, nemoderno."

Mahmud Bušatlija objašnjava da je vera bila toliko nepopularna u komunističkoj Jugoslaviji da je čak i njegov deda napustio boga posle Drugog svetskog rata: "Negde pred kraj rata i moj deda je postao komunista. I ja nikada nisam mogao ni da živim u tom ambijentu islamskom. A pogotovo ja nisam imao nikakvog kontakta, niti je bilo ko u mojoj porodici nastojao da mi to primakne, po tome cenim da to njima nije bilo važno."

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, glas za naciju ojačao je i glas vere, pa se na ovim prostorima ponovo glasno izgovaralo božje ime. I ne samo to, odlazak u crkvu postaje moda, pa imami i popovi imaju pune ruke posla. Bogomolje su pune novih vernika, koji se, bez mnogo razmišljanja, vraćaju veri svojih predaka.

Zorica Kuburić, sociolog religije, objašnjava da je i u to vreme i danas, prema istraživanju koje je radila, skoro 20 odsto ispitanika kao bajagi vernik ili kao bajagi ateista. Dakle reč je o konformizmu. Ljudi biraju ono što se u društvu traži, što je poželjno i što je priznato kao vrednost.

Tako je Gile početkom devedesetih odlučio da se krsti u pravoslavnoj crkvi: "Ja u stvari nisam bio kršten kad sam bio mali, pošto tata nije mami dao da me krsti. Zato sam se ja krstio kad sam imao 33 godine. Kad je u stvari krenuo raspad Jugoslavije i to su bile godine kad sam krenuo ozbiljnije da razmišljam o nekoj, pre svega, filozofskoj strani egzistencije.

Pravoslavlje i hrišćanstvo kojem pripadam bio je prvi moj pokušaj da saznam odgovore na pitanja koja su me mučila. Ko smo mi, zašto smo ovde, zašto se rađamo i umiremo..."

I Jasmina je sama odlučila da se krsti. Njena porodica je živela u Kladovu. Ni njenog oca, koji je bio musliman, religija nikada nije zanimala, pa je boga odlučila da potraži u veri majčinih predaka. "Tada sam krenula da idem u crkvu, da postim. Bilo je to čudno i mami i tati, ali nisu me dirali. To je bio moj lični izbor. Težila sam duhovnom smiraju", objašnjava Jasmina.

Dragan je kao dete vojnog lica odrastao u Makedoniji, pa se devedesetih i on obreo u pravoslavnoj crkvi: "Godine 1991-1992. prvi put smo zajedno, svi porodično, išli na Uskrs i Božić. Masovno je to krenulo, ljudi su prihvatali tu veru pa sam i ja to radio. To je bilo površno, radiš stvari koje svi rade u masi i nema te poruke koju sam ja hteo, da bude odgovor na moju teškoću ili pitanje šta i kako", priča Dragan.

Mahmudov predak, Ivan Crnojević, inače crnogorski vladar, pre 500 godina je u naletu Osmanlijskog carstva, jednog od trojice sinova poturčio. Stanka, koji nije bio vičan vojevanju, poslao je u Istanbul na fakultet, kao zalog da će sarađivati sa Turcima. I tako je Stanko Crnojević postao Bušatlija. Njegov čukun čukun unuk Mahmud je nasledio ime od svoje porodice, ali ne i islamske običaje. "Naše porodično nasleđe se sastojalo u nekom čvrstom ubeđenju da smo mi srpska porodica, imali smo 500 godina islamske istorije, ali porodica koja datira iz 12. veka je verovatno bila mnogo važnija. I taj osećaj srpstva je bio važniji od tog nastojanja da se sačuva imovina i porodica i prelazak dela porodice na islam.

Tomi je rođena u Severnoj Karolini u porodici u kojoj je vera oduvek zauzimala važno mesto. Krštena je u Baptističkoj crkvi, sa 12 godina: "Bilo je divno. Imali smo lep život, malu farmu, konje, prirodu. Da, bio je to dobar život. Živeli smo u maloj zajednici u kojoj je crkva zauzimala važno mesto. Otac je bio baptista, nije nas terao da verujemo u boga, ali je bog bio važan deo naših života. Da, razmišljali smo o veri i bogu", kaže Tomi.

Razočaranje

Istraživanja pokazuju da u SAD svaka druga osoba promeni versku zajednicu. Čak 48 odsto građana ne živi u religiji u kojoj je rođeno. Međutim, na prostoru Balkana svega 1,3 odsto stanovnika promeni veru. Zorica Kuburić objašnjava da postoje dva razloga zbog kojih ljudi traže novog boga: "Prvi su oni koji su se razočarali i traže drugu religiju, a druga je grupa onih koji su se ispunili pa im je postalo tesno u svojoj prevelikoj potrebi da prevaziđu tradicionalno-formalnu religioznost i tragaju za vlastitim rastom i time pronalaze nešto što je kao ideja otišlo dalje od onoga u čemu jesu."

Srđan Gojković Gile kaže da nije pronašao većinu odgovora na pitanja koja su ga mučila: "Nije me zadovoljio odgovor da me je bog stvorio. Niti da idem u raj ili pakao. Meni je to bilo neadekvatno."

Jasmina je doživela neprijatnost u pravoslavnoj crkvi: "Pop je počeo da viče na mene. Naljutio se jer sam sama odlučila kada da postim. I nije hteo da me ispovedi da bih se pričestila. Osećala sam se veoma loše. Kao da ne pripadam tu, kao da radim nešto loše, na svoju ruku, umesto da se osećam lepo i smireno zbog toga."

Za razliku od Jasmine, Mahmud nije bio vernik, niti je u religiji tražio odgovore na filozofska pitanja o postanju. Međutim, desilo mu se nešto što će kasnije imati velikog uticaja na njegov život: "To je verovatno bio običaj da se prenosi ta priča s kolena na koleno i u jednom momentu, kad sam stasao, bio sam gimnazijalac, deda je bio pri kraju života i želeo je da pričamo kao muškarci. Rekao mi je: molim te da upamtiš, da je naša krsna slava Sveti Nikola."

Dragan je pokušao da praktikuje svoju veru u pravoslavlju. "Odlazio sam na službe, počeo sam da učim crkvenoslovenski da bih razumeo to što radim. Ali nije bilo mentorskog rada. To mi je falilo, da imaš nekog sa kim možeš da razgovaraš o svom crkvenom iskustvu, da ti neko kaže šta sledeće možeš da uradiš. Svaki kontakt se završavao tako da prosto dolaziš kada je liturgija. I ti si tu u masi, budeš tu, odeš i to je bilo to. Nisam bio ohrabren da nastavim dalje, nego sam bio utopljen u masu."

Zorica Kuburić objašnjava da se to obično dešava u velikim verskim zajednicama, gde ima više od 1.000 vernika: "Vernici nisu bliski, zato protestanti insistiraju na zajednicama koje imaju do 100 vernika. U toj verskoj zajednici oni su u stanju da uspostave lične kontakte i da nađu prijatelje", ističe Zorica.

I dok je Draganu u životu nedostajao baptistički duh samodokazivanja, borbe i podrške zajednice, za Tomi je život u protestantskoj zajednici postao naporan. Sticajem okolnosti u Britaniji se udala za pravoslavca, pa je u pravoslavlju otkrila nove, za nju do tada nepoznate, vrednosti: "U zapadnoj verziji hrišćanstva, u kojoj sam ja bila, sve je u samodokazivanju, usavršavanju. Znate, to je filozofija u kojoj morate biti najbolji, da najbolje radite, da se dokazujete. Protestanti su potpuno i uvek u tome da sve funkcioniše besprekorno."

Zorica Kuburić smatra da je to što je osetila Tomi, klasičan primer nezadovoljne osobe u jednoj protestantskoj zajednici: "Zaista je naporno. Nije lako biti vernik jedne male verske zajednice, zbog te stalne kontrole. Jer nekad se ljudi umore od toga i imaju potrebu da se vrate tamo gde je najveća sloboda u tome da budeš takav kakav jesi."

Emotivna kriza

Posle razočaranja, a pre odluke da pređu u novu veru, vernici po pravilu prolaze kroz tešku emotivnu krizu. Jasmini je posle ozbiljne bolesti umrla majka. "Malo sam se povukla u sebe i nakon nekog vremena počela su da mi se javljaju pitanja: Zašto se to desilo, zašto baš moja mama, šta je život, šta je smrt, gde je ona sada? Bilo mi je nemoguće da shvatim da čovek postoji, a sutradan, kad ode pod zemlju, više ga nema", priča Jasmina.

Dragan je takođe zapao u duševnu krizu: "Počeo sam da se pitam: Čemu sve ovo? Šta je u stvari poenta života, mog življenja, celog društva? To je bio početak mog traganjem za smislom, mirom. Kako je vreme prolazilo, ja sam sve više doživljavao svoj nemir, rastrzanost."

I Gile kaže da je prolazio kroz težak period. "Imao sam već 50 godina i bio frustriran životom. U smislu nemogućnosti da dosegnem neki viši smisao života. Mislim, imao sam duhovnu potrebu koju nisam uspeo da pronađem i to je proizvelo niz frustracija u tom smislu."

Putokaz

Istraživanja koja je radila profesorka Kuburić pokazuju da je konvertitima koji se nalaze u životnoj krizi potreban neki okidač koji će ih i konačno naterati da se upuste u novo versko putovanje. Neko ili nešto postaje jasan putokaz ka novoj veri.

"Desilo se jedne noći da sam sanjala, kao da sam u nekom transu bila, tako su mi se javile reči da je bog jedan, neke stvari koje u hrišćanstvu nikada nisam čula. Nekako je to bila posebna priča. Znala sam da mi to nekako predskazuje islam. Baš nekako je bilo čudno sve to. Tog jutra sam ustala i rekla sam: od danas sam muslimanka", kaže Jasmina.

"Išla sam jednog dana do grada. Čekala sam da se upali zeleno svetlo na semaforu, na raskrsnici pre skretanja ka crkvi u Žarkovu. Tada nisam ni znala da je tamo crkva. I jasno sam čula. Nisam čula nikav zvuk, ali sigurna sam da mi se bog tada obratio i rekao mi da odem u tu crkvu. I otišla sam kasnije. U toj crkvi sam upoznala jednog sveštenika, oca Olivera. Istog trena sam u njemu videla svetlo Hristovo. I posle toga nikada nisam bila ista. Više ništa nije bilo isto", kaže Tomi En Višić.

Dragan je sreo druga koji je oduševljeno pričao o bogu: "On je rekao da ja idem tamo, i tako sam otišao na neki razgovor sa čovekom koji je propovednik. Nisam ni znao da me vodi u crkvu. Ono što je zanimljivo bilo, jeste da sam tada prvi put čuo da čovek ne može doći do savršenog mira sem kroz božjeg sina, Isusa Hrista".

Gile je kupio knjigu "Umetnost negovanja harmonije i ravnoteže duha". Pre 30 godina ju je stavio na policu i zaboravio. Slučajno ju je poneo sa sobom na more: "Našao sam objašnjenja za kojima sam tragao, a koja su mi odjednom bila veoma logična. Lišeno bilo kakvog misticizma, lišeno natprirodnih sila, celo učenje je bilo okrenuto prema čoveku. Nije bilo okrenuto prema bogu. To je i razlika budizma u odnosu na druge religije."

Mahmuda je na put pravoslavlja izveo mitropolit Amfilohije: "Iskreno, sa njim se stvorio jedan nivo razumevanja i uvažavanja, koji je meni omogućio da mogu zdravo i ozbiljno da razmišljam o svojim korenima."

Preobražaj 

Vernicima nije dovoljno to što su pronašli odgovore. I oni i njihova nova verska zajednica imaju potrebu da zvanično prime i pokažu novog člana. Muslimani zato izgovaraju stihove na arapskom jeziku, a hrišćani prolaze kroz čin krštenja. Zorica Kuburić objašnjava da je vernicima sam čin prelaska veoma značajan: "On je vrlo bitan jer je to zavet. Čovek ulazi u zavet sa bogom. On se zavetuje bogu na put kojim će ići. To je kao obraćenje. Čovek je išao nekim putem, nekuda, nije znao kuda ide, a sada zna. Ima cilj života. On se obratio i na putu života u zajednici sa bogom, koje po pravilima bog daje. I zato je to najvažniji trenutak, jer je to kao sklapanje braka. Potpisivanje ugovora."

"Bio je Ramazan i u sebi sam rekla: to je to, ja osećam smirenost što nisam osetila nikad kad sam postila kao hrišćanka. Izgovorila sam šehadet, to je prvi stub islama gde čovek prihvata jezikom i srcem boga kao jednog i da je Muhamed naš poslanik, čovek koji je dostavio objavu od boga. I to je bilo tako skromno za mene, ali zaista veliko", tako opisuje Jasmina svoj prelazak u islam.

I Tomi se rado seća čina kada je prešla u pravoslavlje: "Bilo je veselo, radosno. Prešla sam u pravoslavlje zvanično kada smo krstili sinove. Nisam bila uzbuđena, kao prvi put kada sam krštena sa 12 godina, ali osećala sam veliko zadovoljstvo zbog svih nas. Bilo je fino."

Dragan Kocić opisuje čin krštenja koji je kod baptista drugačiji nego u drugim verama: "Bazen je bio napunjen vodom. Pitali su me da li verujem u Hrista kao spasitelja i Gospoda. Rekao sam da verujem i onda su me skroz podronili. Nisam kršten škorpljenjem, prskanjem nego sam potopljen skroz. Onako kako su praktikovali prvi hrišćani."

Zorica Kuburić objašnjava da je taj čin krštenja kod baptista veoma bitan: "Sve te neoprotestantske zajednice imaju krštenje isključivo odraslih osoba, tj. osoba koje na osnovu vlastite vere i volje dolaze da se krste. Potapanje u vodu znači opraštanje svih grehova. Vernik ustaje čist i ima bele haljine."

Novi beli list, novi početak i oprost svih grehova za one koji veru menjaju, a za Stanka Crnojevića povratak na stari put, put njegovih predaka. I to tačno 500 godina nakon što se njegov predak poturčio: "Ispostavilo se da se moj prethodnik Stanko poturčio u vreme punog meseca jer je tada bio običaj da se važne stvari rade kada je pun mesec. Upravo tog dana kada sam ja kršten, bio je pun mesec. Bilo je lepo i dirljivo. Kršten sam na grobu Ivana Crnojevića."

Novi život, nova verska zajednica 

Početak novog verskog života znači i početak prvih iskušenja. Odbačena verska zajednica neblagonaklono gleda na grešnike koji su je napustili. Često i najbliže okruženje ne prihvata njihov novi put. Šta je to što zato što je kod nas kolektivni mentalitet. Zorica objašnjava da je to zato što je zajednica kod nas primarnija od pojedinca i zato što je pripadanje zajednici bitnije od slobode.

Jasminu je zbog prelaska u islam otac u potpunosti odbacio. "Pokušala sam da pričam sa njim mnogo puta, ali nikada ne želeo da me sluša. Već je sebi zacrtao neke stvari u glavi da je to bilo to. Mnogo mi je to teško palo. Teško je kad budeš sam u nekim situacijama da nikog nema ko veruje u tebe."

Dragan je bio optužen da je ušao u sektu: "Pitanje u to vreme oko vere je uvek smatrano kao sektaško. Bila je jaka propaganda, gde nije bilo razjašnjeno šta je sekta, šta je verska zajednica i u isti koš smo stavljani sa satanističkim sektama."

"Iskreno govoreći, ne vidim ko bi trebalo da bude pogođen na bilo koji način mojim gestom. Kad gledate širu sliku, niti muslimani mogu da kažu da su izgubili nekoga koga su imali, niti Srbi mogu da kažu da su dobili nekoga koga nisu imali. Ovo je samo finale procesa koji je, ja sam na kraju procesa koji se odvijao vekovima, ne vidim razloge za negativne komentare. A bilo ih je", kaže Mahmud Bušatlija.

Ni Gile se ne osvrće na to što okolina komentariše: "Ako ja znam da je to nešto ispravno, onda ja idem tim putem, bez obzira na to kako to drugima izgleda."

A na novom putu ka duševnom miru, vernicima pomaže nova zajednica čiji su član postali. Usmerava ih, razume i bodri da istraju. Zajednica je u tim trenucima često važnija i od porodice. Zorica Kuburić kaže da je konvertitima zajednica zapravo grupa podrške: "To su ljudi koji dele isti vrednosni sistem, isto učenje, budući da oni koji ostavljaju jednu versku zajednicu, a ulaze u drugu, gube potpuno podršku. Ne samo to, oni su i odbačeni."

Gile kaže da mu prija to što postoje grupne meditacije: "To je kao neka grupna podrška. Ljudi jedni drugima pružaju podršku na nekom zajedničkom putu. Korisno je naročito za nekoga ko je početnik jer u grupi može da dobije savet da ne zaluta u vežbanju. Čovek mora da ima neka uputstva gde greši, koji je ispravan način vežbanja. Dobro je imati iskusnije ljude koji mogu da ti kažu: ovo se radi ovako. Kao i kad sviraš. Radi se u objašnjavanju tehnike kako se nešto radi."

Draganu je zajednica pomogla da nađe sebe. "Tražio sam mesto gde ću biti aktivan član, a ne samo jedan od mnogih. Hteo sam svoje praktično, plodonosno mesto. Zajednica je važna jer čim se malo udaljavaš od nje, ti kao da propadaš. Počneš da gledaš lošije i na svet oko sebe. Kada si blizu zajednice, ti si ponovo jak i siguran u sebe", kaže Dragan.

Zorica objašnjava da su mnogi ljudi vernici upravo zbog toga što imaju socijalnu grupu na koju mogu da se oslone kada su u krizi.

Danas im u tome pomažu i društvene mreže. Jasmina je o islamu učila uz pomoć interneta. Pravila iz Kurana je uz podršku novih prijatelja sa Fejsbuka polako uvodila u svoj život. Prestala je da lakira nokte, da odlazi na žurke, sluša muziku i razgovara sa muškarcima. Za nju je ogroman uspeh to što se na kraju i pokrila. Ali, ipak, najponosnija je jer je ušla u pravi muslimanski brak, za kojim je žudela. Upoznala ga je preko interneta. Objašnjava, smejući se, kako je to izgledalo:

"On je meni prvi pisao. To je bio kraj 2012. U startu mi je rekao da je on ozbiljan musliman sa časnim namerama. Ja sam napravila profil na FB, gde sam imala samo muslimane za prijatelje, kako bih se više edukovala. I naišao je on. Rekao je da ne želi da me zavlači, da su njegove namere ozbiljne. Videli smo se jednom i zaprosio me je. Posle mnogo razmišljanja pristala sam. Po islamskom učenju, ljubav u braku dolazi kasnije. I bilo je tako."

Jasmina se udala uprkos otporima svog oca i ništa je nije pokolebalo u nameri da bude časna muslimanka. I nju kao i ostale vernike na novom putu sačekale su nove slepe ulice i nepregledne krivine. Ipak, zajedničko osećanje svih je da konačno znaju kuda i zašto putuju.

A, neki su na taj put poveli i druge: "Iako je mojim roditeljima bilo rečeno da sam upao u neku sektu, oni su imali strpljenja da me saslušaju. Kada sam počeo da čitam, pričam sa njima, ubrzo su me sledili. I brat se preobratio, mama, otac, baba. Sve je prosto krenulo nekom linijom gde od najmlađeg u porodici dolazi vera."

Sociolozi veruju da je crkvama danas lakše nego ikada pre da zadobiju nove vernike. Razlog su sveprisutne slobode u 21. veku. Polne, intelektualne, seksualne slobode, kod nekih ljudi stvaraju konfuziju i potrebna su im pravila koja će ih držati na pravom putu. Bilo da je reč o pravilima ishrane ili oblačenja, ili nekim apstraktnijim, važno im je da se osećaju sigurno, da znaju da ne greše. "Jer biti kriv, biti grešan, biti loš, nedosledan, pred tolikim zahtevima moralne prirode to nije lako izdržati", objašnjava Zorica.

Novi život

Gile kaže da se u njegovom životu promenilo mnogo toga otkako je počeo da meditira i uči o budizmu: "Promenilo se mnogo toga. Doživljaj mene samog i sveta oko mene. Suština budističkog učenja je kako da se čovek sad i ovde u ovom životu reši nepotrebne mentalne patnje koju sam proizvodi svojim akcijama. Nesvestan da ih proizvodi, on trpi posledice sopstvenog pogrešnog delovanja. Učim da vežbam svoj um da ne ide u stranputice i ćorsokake i da ne vidi iskrivljene stvari, nego da ih vidi onakvima kakve jesu. I lakše mi je."

"To je neki osećaj koji ne može da se opiše. Znači, kad ti osećaš da se pokoravaš stvoritelju, a ne stvorenju, i kad znaš da biće, bog upravlja, zarad toga nešto ostavljaš, a nešto prihvataš. To je nekako potpuna pokornost. Zato što je bog svemoguć. Ne nedostaju mi ni izlasci u diskoteke, ni mešanje muškarca i žene, sve to je zamenilo nešto mnogo bolje, nešto mnogo jače u meni što ne može da se poredi ni sa čim drugim. To je moje spokojstvo koje mi ništa drugo na svetu, ni osoba ni stvar, ne može nadomestiti. Sad sam vernica i znam zašto živim. Znam sve zašto praktikujem i zašto sam se odlučila na taj korak", kaže Jasmina.

Dragana je nova vera naučila da bude borac: "Ti si stalno kao neki borac, tražiš rešenje, ne prepuštaš se depresiji bez nade. Shvataš da je Hristos naša nada. Prosto pokušavaš, ti se boriš, sama ta činjenica da se ne predaješ, da se moliš za te promene, ti si u suštini borac i automatski ti je bolje."

Mahmud veruje da postoje obaveze usađene duboko u čoveku, i da je povratkom u pravoslavlje ispunio obavezu prema svom poreklu i korenima.

"Imate boga koji vuče konce vašeg života. I od njega zavisi šta će se desiti u vašem životu. Zato, ako možete da verujete bez obzira na sve, ako možete da mu verujete, da hodate sa njim, da imate veru, onda ćete se transformisati. Bićete slobodni. Slobodni od svega onoga što ste mislili da vam je potrebno", kaže Tomi En Višić.

Teško je živeti u svetu u kojem je sve dozvoljeno, u kome ništa nije sveto i u kome se nema zbog čega umreti, kaže sociolog Entoni Gidens. Verovatno su zato Kuran i Biblija i danas tako privlačni i prihvatljivi za one koji tragaju za odgovorima.