Ćuprija – u potrazi za skrivenim blagom cara Dušana

Dušan Stamenković, hroničar tog mesta, objašnjava da se u Moravi još vide ostaci drvenih mostova, rimski, vizantijski, turski, do poslednjeg, koji je građen početkom 20 veka.

"Više ih nema jer ledeni talasi lako odnesu drvene mostove, i kao da ih nikada nije ni bilo", objašnjava Dušan Stamenković. 

Neki veruju i da je šifrovana poruka o skrivenom blagu cara Dušana sakrivena u čuvenoj pesmi "Slovo ljubve" Stefana Lazarevića. Stamenković objašnjava da je reč o takozvanom pomoravskom blagu – to blago niko nije našao do sada. Da li ga je našao knez Lazar ili njegov sin, koji je pomoću njega kasnije zidao manastir Manasiju, to nikada nećemo saznati. Ali blago sigurno postoji.

I dok smo tražili Dušanovo blago i šetali pored Morave, naleteli smo na skulpture u jednom lepom velikom dvorištu. Mitrovićevo blago, vajano njegovom rukom, a kaljeno Moravom. Milorad Mitrović Mića je vajar i seća se svog detinjstva, pokraj Morave.

"Morava je stavarala jake ličnosti ne samo fizički, nego i moralno. Ne mogu da ne kažem da je Morava na mene pa i na sve druge uticala mnogo. Ono što se događalo u plivanju, preplivavanju, takmičenjima, ko će brže, ko će duže, davili smo jedni druge, ali sve to je bilo u okviru iskrenog prijateljstva", priča Milorad Mitrović.

Najpoznatije Mitrovićevo delo u Ćupriji nalazi se na mestu na kojem su Nemci 1941. streljali Partizane, a potom ih obesili. Mitrović je prisustvovao tom užasu i posle rata je na tom mestu podignut spomenik koje je rađen njegovom rukom. Pre rata Mitrović je rastao sa jednim drugim slavnim Ćupričaninom – Dragoslavom Mihailovićem.

"Kada smo Dragoslav i ja bili mali, nije se znalo ko je bio mršaviji. Bili smo gotovo kosturi", seća se Mitrović.

Mihailović i Mitrović su zajedno postali skojevci, ali su se razišli za vreme rezolucije Informbiroa. Mitrović se na sastanku partije izjasnio protiv rezolucije, a Mihailović je bio za. Tako je Mitrović ostao uz Tita, a Mihailović je sa dvadeset godina poslat na prevaspitavanje na Goli otok.

No, Dragoslav nije prevaspitan. Njegova predstava "Kad su cvetale tikve" bila je zabranjivana, a njegova dela izbačena iz lektire. Iako je radio i živeo u Beogradu, inspiraciju za "Petrijin venac" našao je u komšiluku. Radnja romana dešava se u Senjskom Rudniku, koji se nalazi nedaleko od Ćuprije. Administrativno joj ne pripada, ali je veoma važan Ćupričanima.

Danijela Trajkovska, kustos Muzeja ugljarstva, kaže da je dosta mladih ljudi zainteresovano da radi u Senjskom Rudniku jer, iako je posao težak, dobro je plaćen.

"Dosta mladih ljudi se opredeljuje za ovaj posao u težnji za osnivanjem svoje porodice, za osamostaljivanjem, tako da svi oni dolaze ovamo i pokušavaju da nađu svoje parče hleba. Međutim, za taj rizik kome se izlažu svakodnevno rudarske plate nisu toliko velike, iako su u proseku veće od prosečne srpske plate", napominje Danijela Trajkovska.

Ćuprija se po tome što od 19.500 stanovnika radi samo 3.000, ne razlikuje mnogo od ostalih mesta u Srbiji. Ali razlikuje se po duhu koji gaje oni koji su ostali.

Ekonomista Nenad Nešić kaže da u Ćupriji ljudi uglavnom rade u javnim službama, u budžetskim ustanovama, zdravstvenim, a jedan deo je u privrednom sektoru, manjim firmama, preduzetničkim radnjama. Veliki broj Ćupričana je u inostranstvu.

Vlasnik lokalnog kafića Bojan Avramović kaže da od tog posla može pristojno da se živi.

"Neka kulturna dešavanja svode se na individualne napore, u lokalu organizujemo rok svirke, studentske večeri. Što se tiče samog grada, ima par manifestacija – dobar moto-skup, Crevarijada, daje se poneka biskopska predstava, pozorišna", priča Bojan Avramović.

Tražeći skriveno blago oko Ćuprije mi naletesmo na jednu pozorišnu trupu koja snima film. Za entuzijazam mladih zaslužan je profesor Vladan Cvetković, kojeg od milošte zovu Ficko. Svoje slobodno vreme ulaže u Pozorište "Moravište". Oni su blago prepoznali u mulju i blatu moravskom i po njemu nazvali svoje pozorište.

"To je ono pored Morave kada se voda povuče i kada ljudi misle da je to podloga iz koje ne može ništa, a to je suština priče. To su naše oranice pored Morova i to je život koji postoji baš uz ovu reku", objašnjava profesor.

Moskva, London i Ćuprija imaju jednu zajedničku stvar

Škola za mlade muzičke talente više od 40 godina radi sa muzički talentovanom decom. Ugledala se na Centralnu muzičku školu u Moskvi i Menjuhinovu u Londonu. Ima samo gudački smer, a u internatu su deca od šest godina.

Milica Stojiljković kaže da je škola posebna jer u njoj učenici žive sa profesorima.

"Možemo po danu, po noći da ih pozovemo, uvek su tu za nas, kao da smo familija, kao da su nam roditelji, a mi smo njihova deca. To je nešto što je ovde posebno", kaže Milica Stojiljković.

Direktorka škole Danijela Jović kaže da učenici posle završetka školovanja, koje traje 10 godina, odlaze na fakultete širom zemlje i sveta.

"Svi se upisuju i svi su poželjni u visokim fakultetskim krugovima, pretpostavljam da radimo dobar posao sa njima kada mogu dalje lako", ističe Danijela Jović.

Da li zato što dalje mogu lako ili zato što su i tako mladi svesni da ovde njihova ljubav prema muzici nema veliku perspektivu, skoro svi polaznici planiraju da odu, ne samo iz Ćuprije, nego i iz Srbije.

"Idem nekuda u inostranstvo kada završim školu, zato što je ovde u Srbiji teško da bilo ko poštuje našu klasičnu muziku, a kamoli da nas neko gleda. U inostranstvu ljudi cene ono što volimo i radimo. Tamo nam je budućnost. Dosta je muzičara pokušalo da nešto uradi ovde, ali narod traži narodnjake, folk muziku, a mi nismo ovamo došli da to sviramo. Bežimo od toga. Nije Mocart samo Mocart, nije Bah samo Bah. Mi znamo šta sviramo, kulturu, sve", objašnjava Milica Stojiljković.

Ima i onih koji su iz Ćuprije otišli veoma mladi, a zreli se u nju vratili. Jedan od njih je atletičar Dragan Zdravković. On je pre više od tri decenije postavio rekord u trčanju na hiljadu i po metara, koji ni danas nije oboren. Mogao je da živi gde je hteo, ali je odlučio da se vrati u rodno mesto.

"Vratio sam se da bih pomogao da se nastavi tradicija Ćuprije, koja je grad atletike. Mislim da je to jedini sport koji je u Ćupriji uspešan i Ćupriju ceo svet zna na osnovu atletike. Nije to jedino što u Ćupriji vredi, ali je najvredniji deo ovog grada", kaže Zdravković.

Iz Ćuprije je i kraljica atletike Vera Nikolić. Dva puta je proglašavana najboljom atletičarkom na svetu.

Zatvorska umetnost

Izgleda da je Ćuprija puna umetnika. U potrazi za blagom stigli smo i do izložbe. Ali krajnje neobične izložbe. Ona se nalazi u zatvoru. Neobična izložba i neobičan zatvor. Otvorenog je tipa i u njemu su lakši osuđenici, koji su se prvi put ogrešili o zakon.

U zatvoru mogu da nauče da obrađuju drvo, metal, da uzgajaju žitarice i povrće, ali i koke i svinje... U zatvoru se organizuju i izložbe, kao i osnovna nastava.

Aleksandar Radivojević, osuđenik u KPZ "Ćuprija", kaže da u zatvoru postoji bogat program kulturno-sportskih manifestacija.

"Izložbe u zavodu i van zavoda, biblioteka koja ima solidan fond knjiga i nosim se mišlju da mnogi ljudi koji su došli u zatvor ovde prvi put ozbiljnije čitaju, posećuju izložbe, prate kulturne manifestacije", smatra Aleksandar Radivojević.

Osuđenik Aleksandar Radunović kaže da je za dve godine u zatvoru mnogo toga naučio.

"Položio sam za pekara, meni je Zavod omogućio da završim školu i da na diplomi ne piše da sam je završio u zatvoru", priča Aleksandar Radunović.

Načelnica službe za tretman u KPZ Snežana Petrović objašnjava da se u zatvoru bave najpre resocijalizacijom osuđenika.

"Opismenjujemo osuđene koji su nepismeni, stručno osposobljavamo one koji to žele kako bi nakon zatvora pronašli posao u civilstvu. Bavimo se porodičnom problematikom, nastojimo da ih resocijalizujemo u svakom pogledu", napominje Snežana Petrović.  

Via Militaris kroz Ćupriju

U doba Rimljana Ćuprija je bila na mestu gde je bio glavni prelaz preko Morave, gde su Rimljani imali zidani most i tu je prolazio jedan od glavnih rimskih puteva - Via Militaris.

"Pre hiljadu i po godina na ovom mestu su rimski vojnici čuvali rimski grad. Severoistočna kula rimskog utvrđenja se prostire i na prostoru današnje kasarne. Mi smo kopali samo spoljašnji deo van kasarne. U kasarni je bilo iskopavanja i arheolozi su naišli na delove bedema i zgrada iz rimskog perioda, viznatijskog, turskog, austrijskog", kaže arheolog Danica Milošević.

Vrednost lokaliteta je nemerljiva u bilo kom smislu. Bilo je to jedno urbano naselje na prostoru današnje centralne Srbije između Viminacijuma i Naisusa. Administrativno, kulturni centar jedini na tom prostoru, u to vreme.

Nemerljiva je i vrednost manastira Ravanice. Nismo dobili blagoslov da ga snimamo iznutra, pa vam prenosimo kako danas izgleda spolja, mnogo vekova kasnije.

Ravanica je zadužbina kneza Lazara, koji je poginuo u Kosovskoj bici 1389. Ispod manastira je i pećina za koju se veruje da krije blago cara Dušana. Međutim, ni opremljeniji od nas nisu ga pronašli jer pećina još nije istražena. Veruje se da vodi čak do Bora. Ne zna se tačno koliko je duboka, ali se zna da ima kanala koji su puni vode.

Nismo se usudili da idemo dublje u pećinu. Zašto bismo rizikovali, kad pravo ćuprijsko blago nije ni sakriveno. Videli smo ga svuda oko nas dok smo tražili ono Dušanovo.