Subotica – ođoši, dođoši i prođoši

Zvonko Bogdan, Danilo Kiš, Duško Radović, Bela Duranci ruše onu starosedelačku teoriju o "ođošima" i "dođošima". Niko od njih nije rođeni Subotičanin. A opet, gotovo sve što znamo o Subotici čuli smo ili pročitali u njihovim pesmama i pričama. Možda ponajviše od Bele Durancija. On je istoričar umetnosti, rođen 1931. godine, koji detinjstvo i mladost pamti i po subotičkom korzou.

"Korzo je po mnogo čemu interesantan. Naime, taj korzo je gradsko šetalište, to se tako zove, ali na tom korzou su nekad šetali meštani – salašari koji su dolazili iz okoline i šetali su dođoši", kaže Duranci.

"Ako si gledao sa tornja, onda si mogao videti ko se šeta do 'Rogine bare' (mesto gde se u prošlosti završavao korzo, u tom periodu, šetalište je bilo kraće nego danas), taj je rođeni Subotičanin, odnosno salašar, a ko šeta dalje to je đak iz nekih škola, ili dođoš kao što sam ja bio dok nisam to, jel' te, znao", seća se Bela Duranci.

I danas, zahvaljujući Ekonomskom fakultetu, u Subotici ima mnogo dođoša. U odluci da se studira u gradu na severu Bačke ima najviše ekonomske računice. Ovde je sve jeftinije nego u Beogradu i Novom Sadu. Osim toga, za one koji upišu Ekonomski fakultet u Subotici kažu – to su studenti koji su odlučili da završe školu.

"Imamo dosta studenata iz Bačke Palanke, Sremske Mitrovice, pa iz Republike Srpske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Zato što mogu dobiti dobar dom, ako su dobri đaci biće na budžetu i treće, nemaju toliko izazova da idu po kafićima kao što to imaju studenti u Beogradu i Novom Sadu. Subotica je idealna za studiranje", tvrdi dekan Ekonomskog fakulteta profesor Nenad Vunjak.

Mesto gde je nekadašnji gradonačelnik Subotice Laza Mamužić čekao novine iz Londona, Pariza i Beča jeste čuveni kibic fenster, koji se nalazi preko puta još poznatije i prepoznatljivije građevine, Rajhlove palate.

Tu počinje priča o tome koje je gradske probleme gradonačelnik Mamužić rešavao. Današnji gradonačelnik Jene Maglai sedi u svom kabinetu u Gradskoj kući i ne mora da čeka novine iz Francuske, Beča ili Berlina da bi saznao da se baš tamo sele mladi ljudi iz Subotice u potrazi za poslom i boljim životom. Drugo vreme je donelo druge probleme za predstavnike vlasti.

"Nažalost, veliki broj mladih ljudi traži dvojno državljanstvo. I veoma često to nije iz pobuda da jačaju nacionalnu svest, već je to iz egzistencijalnih razloga. Sticanjem državljanstva dobijaju i putne isprave i sa tim ispravama mogu da rade u EU. I mogu da kažem da su podaci dramatični, reč je o egzodusu mladih ljudi koji napuštaju severne krajeve i idu pre svega u Austriju ali i u druge zapadne zemlje. Oni odlaze na najlošije plaćena mesta, ali i to je bolje od onoga što ovde mogu da zarade", zabrinut je gradonačelnik.

To što ljudi iz ovog grada masovno odlaze u zapadnoevropske gradove ne znači da se u Subotici živi lošije nego u ostatku Srbije. Ovde samo veliki broj građana ispunjava uslove za mađarski pasoš.

A u Subotici se živi bolje nego u mnogim gradovima Srbije. Zbog geografskog položaja i blizine granice, strani investitori i danas pre svih biraju Suboticu za mesto gde će otvoriti fabriku.

"Ono što treba imati u vidu za Suboticu kao grad od 100.000 stanovnika, u poslednjem periodu privučena su sredstva od 99,2 miliona evra, što su izuzetno velika sredstva. Pogotovo ako se uzme u obzir trenutak i situacija u kojoj živimo. Ono što većina stranih investitora očekuje jeste na koji će način SIEPA dalje da se organizuje i to je razlog zbog čega se nije otišlo dalje u pregovorima od pisama sa poznatim svetskim investitorima", analizira profesor Aleksandar Grubor.

U Subotici je 80-ih godina bilo zaposleno 60.000 ljudi, danas je taj broj upola manji. Samo čuvena fabrika "Sever", koja je zapošljavala skoro 7.000 radnika, više ne radi, ali i pored toga prognoze za Suboticu su optimistične.

Profesor Grubor predlaže da se građani hrabrije okrenu otvaranju malih i srednjih preduzeća. To je pre 25 godina uradio Martin Paloš. Otvorio je fabriku koja ja tada proizvodila samo delove za semafore. Za čuvenu SELMA danas vozači saznaju kad prođu kroz crveno svetlo, ili ako voze brže nego što je dozvoljeno. Popularni radari i video-nadzor u saobraćaju danas su prioritet ove firme.

"SELMA je jedna od najstarijih privatnih firmi u Subotici. Sve što je elektronika u upravljanju, u nadzoru saobraćaja je neki naš proizvod. Nešto što pravimo, projektujemo, razvijamo, održavamo. Zatvaramo ceo krug iz tog domena upravljanja i kontrole saobraćaja. Znači, razni semafori, radari, razni parking sistemi, video-nadzor, sve je to naš proizvod", govori direktor SELMA.

Parking sistem na Buvljaku je poslednji posao koji je SELMA uradila u Subotici. Prema mišljenju mnogih, Buvljak je bio i ostao žila kucavica ovog grada. Devedesetih godina je skoro cela Vojvodina kupovala ovde, a proizvodi su zatim završavali na beogradskim i drugim pijacama u Srbiji.

Subotički buvljak je i dalje jedan od najvećih tržnih centara u ovom regionu.

"Mi smo prošli vikend imali rekordnu posećenost, bilo je 15.000 kupaca", kaže generalni direktor AD "Pijace Subotica".

Subotički Buvljak ovih dana radi bolje nego što je to bilo u njegovom zlatnom periodu 90-ih godina. A od tih 15.000 kupaca najviše je bilo onih koji su zbog bolje ponude mađarskih proizvoda i niskih cena došli baš iz Mađarske.

Ištvan Boja, koji već 20 godina radi na Buvljaku, kaže da su naši ljudi spretniji u kupovini od Mađara.

"Oni prate akcije u Mađarskoj i kupuju velike količine robe, zatim im na granici vraćaju deo novca, popularna AFA, to je 20 odsto poreza na robu. U tom sistemu Mađari za isti proizvod moraju da izdvoje više novca u Mađarskoj nego u Subotici", kaže Boja.

Ovo što su subotički trgovci razvili može da se nazove ekonomskom inovacijom, ali u Subotici je uvek bilo snalažljivih, ali i pravih inovatora.

Ovde se 1910. prvi put letelo avionom. Ivan Sarić je bio biciklista, motociklista, fudbaler, ali u istorijske knjige upisan je kao prvi čovek koji je u ovom regionu uspešno poleteo avionom.

Ivan Sarić je video kada se Blerio pripremao da preleti Lamanš, bio je prisutan nekoliko dana pre tog događaja i onda je došao u Suboticu u nameri da i on uradi isto to. I krenuo je u toj svojoj zamisli potpuno sam.

"I 1910. godine konstruisao je svoj sopstveni avion, i na zaprepašćenje Subotičana koji nisu ni znali da imaju takvog čoveka u svom okruženju, on je u jesen 1910. poleteo", priča Mirko Grlica, istoričar ovog grada.

I dok su novine još pisale o čuvenom Sarićevom letu, u Subotici se dogodila još jedna veoma važna stvar.

"Najznačajniji stacionarni bioskop u Subotici vezan je za ime Aleksandra Lifke. To je vrlo važno za Subotičane. Moram reći da je to bio veoma dobro organizovan i uređen bioskop. Ja sam radio neka istraživanja i zaista su najnoviji filmovi iz Holivuda vrlo brzo stizali ovde. Ali ne samo umetnički filmovi, ondašnji filmovi su imali veliku obrazovnu i informativnu ulogu. To se događa 1911. godine. U tome je Lifkina uloga nemerljiva", tvrdi istoričar.

Filmovi i novine bili su važni za informisanje građana, ali Subotičani su imali i druge izvore, zbog čega su ih često smatrali boljim poznavaocima prilika u zemlji i svetu i od samih vladara.

Bela Duranci nas podseća da je Subotica na svim ovim putevima imala čarde.

Svet u Subotici je gospodstveno-paorskog karaktera. Ljudi koji veruju u zemlju, ali ljudi koji su zagledani u Evropu. Istovremeno su okrenuti modernom, a opet su i tradicionalisti i to je ogledalo života ovde.

I salaši u Subotici oduvek su bili važni. Paori su, kako kaže Bela Duranci, na salašima otimali zemlju od pustare i pravili najplodnije evropske oranice. Salaši danas najčešće služe za zabavu, ali još su to mesta gde se jede domaća supa.

Ono što je karakteristično za ovo područje – razne vrste testa, kiflice, pa pletenice. Ono što je karakteristično za ovo područje je presnac. To je slično piti sa sirom, ali se sprema na specifičan način.

"I to je neki početak, zatim perkelt, to je jelo od junećeg mesa koje se sprema sa testom i jede se isključivo sa kupus-salatom. Naravno kolači hoćete li štrudle, ili pite sa slatkim sirom sa jabukama, višnjama. To je ukus Subotice", kaže Biljana Đorđević, koja se posvetila salašarskom životu.

Zbog velikog broja salaša, Subotica je nazivana najvećim selom u Evropi. Postoji jedan zapis iz 60-ih godina prošlog veka u kojem se za Suboticu kaže da je u centru velegrad, a na periferiji veleselo.

Subotica je jedini grad koji u centru ima zvezdu, ne ideološku ili sportsku već zvezdu puteva koja joj je odredila sudbinu. Trg, gde je sada prekrivena fontana, jeste centar gde se sastaju putevi koji vode od Sente, Zemuna, Segedina od Kiškun Halaša, Baje i Sombora. I kada se spoje, dobije se bogatstvo Subotice koje se ogleda u skoro 30 nacija koje ovde žive i to ne jedni pored drugih, već jedni s drugima.