Nestali bez traga i pravila

Nema pravila kada je u pitanju nestanak osoba. Nestaju tinejdžeri, penzioneri, deca, majke, dede. Otišli su na posao, u prodavnicu, školu i nikada se nisu vratili.

U Igmanskoj ulici u leskovačkom naselju Dubočica za dve godine - dva nestanka.

Prvo je nestao stariji muškarac, a onda, ove godine, 7. marta na drugoj strani ulice poslednji put je viđena pedesetogodišnja Snežana Đorđević. Zaposlena, majka, bez zdravstvenih problema.

"Našla sam i dokumenta, torbu, sve, novčanik, znači ništa, ništa nije ponela. samo njena dva telefona nisu bila tu", priča Snežanina ćerka Marija Đorđević. Na službeni je, kaže, počelo da zvoni, jednom je zazvonio, najviše dva puta i onda se odbio poziv.

"Posle toga ja opet pokušam da pozovom, bila je isključena i dalje. I od tada nedostupna, ništa o njoj, niko ništa ne zna, niti je video, išli smo u policiju", rekla je Marija.

Stariji koji nestanu uglavnom su psihički bolesnici, dementne ili suicidne osobe. Ne vraćaju se i zbog alkohola, preljube ili kockarskog duga.

Ređe se dešava da je uzrok nestanka ubistvo ili samoubistvo. Mladi od kuće odlaze zbog avanturizma, problema u porodici i školi, krivičnih dela. Dešava se i da jedan od roditelja odvede dete u drugu državu.

Najviše nestanaka prijavljuje se u prestonici, više od dva dnevno. U celoj Srbiji za poslednje dve godine nestalo je oko 3.000 ljudi. Sudbina njih 400 još je nepoznata. Među njima su i 43 maloletnika.

"Većina maloletnih lica za kojima i dalje MUP Srbije traga su maloletne osobe koje su se utopile u reci Dunav ili Savi, maloletne osobe koje su napustile dom za nezbrinutu decu iz razloga vršenja krivičnih dela", kaže šef Odseka za potražnu delatnost u UKP MUP-a Goran Jakus dodajući da ima slučajeva i da su ilegalno prešli državnu granicu.

Do prijavljivanja nestanka odraslih trebalo bi da prođu 24 časa. Kada su deca u pitanju, policija reaguje odmah. U tome im pomaže i nevladina organizacija "Astra."

Elena Krsmanović iz te organizacije kaže da se 90 odsto ljudi vrati kući u roku od dan ili dva i da stoga rpestanu da budu oprezni.

"Mi negde se trudimo da insistiramo na tome da zbog onih 10 odsto slučajeva moramo da budemo posebno oprezni jer su oni pod većim rizikom da postanu žrtve nasilja, da postanu žrtve trgovine ljudima, i što je duže vremena prošlo od njihovog nestanka to je manja šansa da se oni zapravo pronađu", objašnjava Krsmanovićeva.

I dok se, na primer u Americi, policiji u potrazi za nestalima priključuju i građani i mediji, u Srbiji porodice često o nestanku ćute.

Zbog sramote ne daju da se objave fotografije srodnika, što policiji otežava istragu i onemogućava da formira javnu bazu nestalih lica.