Bliski istok: Između Irana i Izraela

Organizacija Regionalne konferencije o pretvaranju Bliskog istoka u zonu bez oružja masovnog uništenja, planirane za kraj ove godine u Helsinkiju, bila je tokom prethodne dve nedelje, tema razgovora u sedištu Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA) u Beču.

Mišljenja se, kao i kod svake teme koja se tiče Bliskog istoka, razilaze, a ni Izrael ni Iran nisu do sada potvrdili da uopšte imaju nameru da dođu u Helsinki.

Sjedinjene Američke Države smatraju da se u Helsinki mora ići ili sa unapred dogovorenim konsensusom ili nikako. Uspeh bi bio prava i jedina mera.

Rusija i Kina više naginju varijanti bilo kakve konferencije. Za početak, čuje se, bilo bi dovoljno da se regionalni partneri nađu za istim stolom, a onda, nikad se ne zna, nekad se dogode i lepe stvari, možda im se otvori apetit za stvarnim pregovorima.

Arapske zemlje iz regiona su takođe za održavanje Bliskoistočne konferencije u Helsinkiju bez obzira da li se tamo ide na dogovor ili na još jednu svađu.

Za razliku od Moskve i Pekinga, koji o Bliskom istoku razmišljaju prevashodno u političkim kategorijama, arapske zemlje su u Beču govorile pravnim jezikom. Zajednički nastup zemalja Arapske lige zasnivao se na doslednom tumačenju slova ugovora iz bogatog pravnog fundusa Ujedinjenih nacija i bečke Nuklearne agencije.

Jezik međunarodnog prava, pogotovu u interesno zastupanoj interpretaciji arapskih zemalja uvek se svede na jednu jedinu tačku - na Izrael, konkretno na izraelsko odbijanje da pristupi temeljnom aktu Nuklearne agencije UN-a, Ugovoru o neproizvodnji nuklearnog oružja (Non-proliferation treaty - NPT).

Gledano na taj način, koliko je Izrael uopšte motivisan da konačno potvrdi svoje učešće na Konferenciji u Helsinkiju? Principijelno, i američka i ruska strana slažu se da se taj skup ne sme pretvoriti u priliku za javni diplomatski linč jedne izdvojene delegacije, pri čemu je neupitno na koju se to delegaciju misli.

"U čitavoj svojoj diplomatskoj karijeri nisam doživeo da zemlje Arapske lige imaju jednoglasno mišljenje o bilo čemu, osim o Izraelu", rekao je u privatnom razgovoru jedan od visokopozicionisanih diplomata prošle nedelje u Beču.

Ipak, tvrdi on, situacija je u poslednjih desetak godina postala kompleksnija, budući da se neke zemlje regiona već više plaše Irana, nego što se boje Izraela.

Nova formula kolektivnih arapskih fobija

Uspostavljena je nova formula kolektivnih arapskih fobija - što je neko teritorijalno bliži Teheranu, više se boji iranskih nuklearnih i političkih ambicija, što je neko bliži Izraelu, boji se izraelskih nuklearnih bombi.

Pokušavajući da nekako psihološki izađu na kraj s unutrašnjom "izdajom", odnosno s činjenicom da su svoje najstrašnije političke noćne more podelile između jedne religijski i kulturno bliske i druge religijski i kulturno strane zemlje, arapski regionalni partneri razvili su refleks dve vrste argumentacije - blaža se koristi za Iran, oštrija za Izrael, objašnjava taj diplomata.

Ni Izrael ni Iran, međutim, nisu do sada potvrdili da uopšte imaju nameru da dođu u Helsinki. Kakva bi to bila Regionalna konferencija za pretvaranje Bliskog istoka u zonu bez nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja, ako bi se održavala bez te dve zemlje oko kojih se plete sudbina tog lako zapaljivog regiona, ako ne i čitavog sveta?

Ne može se problem gledati na taj način, ističe u privatnom razgovoru drugi visokopozicionisani diplomata, takođe uz želju da ostane anoniman.

"Kakva je to argumentacija da Izrael neće u Helsinki zato što će svi skočiti na njega. Da li bi im to bio prvi put? Čovek bi pomislio da su se do sada već navikli na tu situaciju," kaže taj diplomata.

On ne gubi nadu da će Izrael promeniti mišljenje i doći u Helsinki, ako ni zbog čega drugog, onda zato, jer bi taj diplomatski nastup bio u njegovom vlastitom nacionalnom interesu.

"Neke zemlje popisnice Ugovora o neproizvodnji nuklearnog oružja pretvorile su temu Bliski istok bez nuklearnih bombi u psihološko pitanje opstanka čitavog tog Ugovora. Prema tome, ne treba očekivati da će pritisak na Izrael i Iran popustiti, naprotiv, biće još intenzivniji, ne bi li se svi bliskoistočni partneri našli za istim pregovaračkim stolom. A onda šta bude. Najgore ne očekujemo, jer su finski domaćini obećali apsolutnu bezbednost."

Nesrećna tradicija konferencije o Bliskom istoku

Planirana Konferencija za čišćenje Bliskog istoka od oružja masovnog uništenja ima dugu i nesretnu tradiciju. O njoj je počelo da se razgovara još sedamdesetih godina prošlog veka, u istom paketu sa pregovorima oko NPT-ja.

Sve do sredine devedesetih, planovi su se uglavnom odnosili na nuklearno oružje i pokretne lansirne rampe, ali su onda ambicije porasle toliko da uključe hemijsko i biološko oružje. Za ideju - kad ne možemo ostvariti manji cilj, ostvarimo veći, bio je presudan optimizam iz vremena neposredno posle okončanja Hladnog rata.

Sudbina Bliskoistočne konferencije ostala je isprepletana sa NPT-jem. I skup koji se prošle dve nedelje održavao u Beču bio je samo prva stepenica u okviru priprema Atomske agencije za redovnu petogodišnju reviziju NPT-ja planiranu 2015, da bi onda u većem delu kružio oko Bliskog istoka.

Tema je ozbiljna, budući da region ne pati samo od nepoznatih i netransparentnih nuklearnih potencijala, već i od sasvim realno prisutnih rezervi hemijskog i biološkog oružja, na primer onima u Libiji ili Siriji.

Činjenica je da čak i one zapadne diplomatije koje, barem do sada, bezrezervno podržavaju političke tekovine takozvanog "Arapskog proleća" priznaju da je ono dodatno smanjilo ionako problematičnu bezbednost u regionu.

"Šta ako se neka grupa dočepa sirijskog biološkog oružja i upotrebi ga na neregularni način" pita se jedan diplomata u Beču.

Pitanje - a koji bi to bio regularni način za upotrebu biološkog oružja, međunarodna diplomatska zajednica uglavnom ignoriše.

Jedan od naših sagovornika opisuje to na sledeći način - Ujedinjene nacije, Međunarodna nuklearna agencija, to je prostor za nacionalne propagande, dok je specijalistička konferencija posvećena jednom sasvim konkretnom problemu naprotiv ozbiljna stvar.