Srbija i Turska bliske kao susedi

Predsednik Turske Abdulah Gul, uoči posete predsednika Tomislava Nikolića, dao je ekskluzivni intervju izveštaču RTS-a Bojanu Brkiću.

Vaša ekselencijo, hvala Vam na toploj dobrodošlici ovde u Ankari i na prilici da Vas intervjuišem treći put. Predlažem da počnemo od kratkog prikaza današnje Turske. Svaki put kada se spremim za intervju sa Vama, prođem kroz tekstove o Turskoj i vaše biografije, i svuda piše da Turska danas ima islamističku vladu i prvog predsednika u modernoj istoriji koji je pravi muslimanski vernik. Zbog čega mislite da je svim autorima važno da to naglase? 

Najpre, veoma mi je drago što se ponovo vidimo. Kao što ste i Vi napomenuli, i pre smo se videli. Od tada pa do sada, naravno, mnogo se toga desilo. Nadam se da Vam Turska izgleda mnogo bolje – ipak, četiri ili pet godina daje mnogo prostora za poređenje.

Kao što Vam je poznato, tursko stanovništvo gotovo u potpunosti je muslimansko – to je istorijska činjenica. Ali, u isto vreme, Turska je, po svom Ustavu, demokratska, laicistička, socijalna, pravna država i zemlja koja se trudi da se spoji sa EU.

I ja vidim, mnogo se o tome govorilo, pisalo poslednjih godina, ali, napokon, stvorena je navika, više se toliko ne govori o tome.

Možda to mogu ovako reći: To što je narod izabrao ljude koji daju značaj slobodi religije, koji u svom ličnom životu religioznost stavljaju u prvi plan, koji žive u skladu sa svojim verovanjima i koji upravljaju zemljom – spolja može možda izgledati kao različitost, ali, zapravo, to je jedna slika Turske.

Na početku je bilo velike nervoze da će vlada koja je privržena religiji biti pretnja sekularizmu u Turskoj. Međutim, Turska je ostala sekularna država. Možete li Vi da mi potvrdite da kemalizam nije umro niti je na umoru. Kakav je uopšte Vaš odnos prema nasleđu koje je za sobom ostavio Mustafa Kemal?

Dobro ste rekli – mnogo se poslednjih godina u Turskoj raspravljalo o tome da li to Turska ide nekuda drugde. To su bila neka predviđanja ljudi koji Tursku ne poznaju dovoljno. Turska je ista Turska, turski narod isti narod. U jednom višepartijskom demokratskom sistemu partije dolaze i odlaze. Tema kojoj vlada, i ja dok budem u njoj, i sada kao predsednik, pridajemo izuzetan značaj jeste služenje narodu, biti dobra vlada, dobro upravljati zemljom. I dok se to radi, postoje određene teme, naravno: povisiti demokratski pravni standard zemlje, ali i ojačati ekonomiju, povećati dohodak po glavi stanovnika, učiniti da se svi osećaju bezbedno, srećno. A način da se to ostvari jeste putem jačanja ekonomije i, naravno, zdravstva, obrazovanja, izgradnje i sličnih aktivnosti, ukratko – dobro upravljanje. Ovo se, izgleda, u poslednje vreme dobro sprovodi, jer narod na izborima prema tome daje glas.

Rekli ste kemalizam, šta se tačno podrazumeva pod tim - svako cilja na nešto drugo, ali Mustafa Kemal Ataturk je osnivač Republike Turske i svi mu zbog toga dugujemo zahvalnost i prema njemu osećamo poštovanje. I on sam je pre skoro 90-100 godina na temelju postojeće civilizacije izgradio modernu tursku državu. Posmatrano s današnjeg stanovišta, to znači da je on, stvarajući Tursku, mislio na zemlju gde vlada demokratija, gde se veruje u nadmoć prava, gde svako može da bude spokojan, zemlju koja napreduje bilo da li je reč o tehnologiji, kulturi, nauci.

Kada gledate s te strane, siguran sam da bi Ataturk, kada bi danas video Tursku, bio srećan.

Možda zato što je i on bio revolucionar. Činjenica je da je i novi establišment u Turskoj izveo revoluciju koja nije bila toliko verska koliko je bila revolucija u državnoj upravi i ekonomiji. Jedan od prvih velikih koraka koji su primećeni van granica Turske bio je da ste obezbedili drugačiju ulogu vojske u društvu. Da li je danas izvesno da je era vojnog mešanja u politiku i neprestana mogućnost vojnog udara definitivno prekinuta?

Naravno, kad pogledamo na naš politički život, u prošlosti je, nažalost, s vremena na vreme bilo prekida u našem demokratskom životu – to je činjenica. Ali, Turska je uvek uspevala da izađe iz ovakvih problema i to je uvek uradila na miroljubiv način, s razumevanjem.

Kao zemlja koja je sada započela pregovore sa EU o punopravnom članstvu, nesumnjivo, kao zemlja koja je preuzela na sebe određene političke kriterijume, ne postoji ništa prirodnije nego da se ti kriterijumi primene i u civilno-vojnim odnosima. Iz tog ugla, u poslednje vreme radi se na izmenama zakona i Ustava. Sve to ojačaće naše oružane snage. I Vi znate, mi Turci se hvalimo i ponosimo našom vojskom i naša vojska, naravno, uvek treba da bude snažna. Zbog toga, izmene koje se čine, nove regulacije u civilno-vojnim odnosima svako je postavio unutar svojih granica – i to je dobro, i za naše oružane snage i za našu zemlju.

Već ste dva puta pomenuli evropski put Turske. Razgovarali smo o njemu i 2005. i 2009. godine. I tada sam Vas pitao da li Vas pogađa evropski skepticizam prema Turskoj. Vi ste rekli da ne treba da se opterećujemo datumom ulaska u Uniju već da treba da radimo na evropskim reformama da bi naše zemlje postale bolje i uspešnije, pa kada jednom u tome uspemo, Evropa će shvatiti besmislenost daljeg odugovlačenja. Da li ste i dalje istog mišljenja?

Da, i dalje tako smatram. Dakle, cilj je biti na nivou bilo koje evropske zemlje u Uniji – demokratijom, pravnim sistemom, ekonomijom i, naravno, prihodom po glavi stanovnika, blagostanjem i bogatstvom. Osnovni cilj je, nesumnjivo, to.

Da bi Turska to ostvarila mora čvrsto da se drži svojih ciljeva. S te strane, u pogledu naših ciljeva prema Evropskoj uniji nije reč ni o kakvoj stagnaciji. U procesu pregovora, posao koji treba da se uradi uradiće zemlja kandidat. Treba se prilagoditi kriterijumima EU, jer proces pregovora sa EU jeste, u stvari, proces adaptacije. Zbog toga, to mi sami sprovodimo. Kada dođe vreme, kada je reč o nekim tačkama – ponekad može biti reči o referendumu – na referendumu se može reći "da" ili "ne". Možda će turski narod tada drukčije razmišljati, to nisu teme današnjice. Zbog toga, ono što je važno jeste da se čvrsto držimo ovog cilja i da se Turska razvija u pravcu koji smo pomenuli.

Dakle, Vas zamor od proširenja u EU ne obeshrabruje, čak i kada vidite da Brisel i manje zalogaje kakav je Srbija sve teže guta?

Nije tu reč o poljuljanoj hrabrosti, upravo suprotno. Krizu u kojoj se nalazi Evropska unija mi ne proživljavamo, zapravo suprotno, mi napredujemo. To je dobra stvar. Unija će, pre ili kasnije, prebroditi ovu krizu, sve krize su prolazne. Čak, nakon velikih kriza zemlje izlaze jače. Možda će EU dobiti novi oblik, to je posebna tema. Ali izuzetno je važno da tada Turska bude spremna. Ako kažete da je EU u krizi, a mi stojimo na mestu, sutra kada kriza prođe, između vas će biti distance. Ono što je važno jeste da se ta distanca zatvori. EU trenutno stoji, mi se krećemo. Zbog toga, distanca koja je među nama, polako nestaje. To će sve, kada dođe vreme, biti lakše. To tako treba posmatrati.

Kažu da je svaka kriza šansa. Turska beleži privredni rast usred svetske recesije. Kako vam je to pošlo za rukom i koje su to bile ključne reforme ili političke odluke koje su dovele do toga da vi napredujete i beležite rast, a svi ostali su stali?

Kao što ste maločas rekli, svaka kriza se pomalo sastoji i od prilika, je li tako? To ste rekli. Mi smo tu krizu proživeli 2002. godine. Tada, pre nego što smo mi bili na vlasti, Turska je prošla kroz veliku krizu. Skoro sve naše banke su bankrotirale... Prošlo je deset godina, ali mi to nismo zaboravili. Turska je izgubila četvrtinu bruto nacionalnog dohotka. U tadašnjim sumama, naše banke izgubile su gotovo 50 milijardi dolara u tim bankrotima. Nakon te krize, mi smo došli na vlast i odlučno primenjivali ispravnu politiku. Dakle, ne populističke, kratkoročne politike, već ispravne. Postoje recepti koje propisuje MMF. Mi smo tada sami sebi propisali recepte – izvesno je šta je ispravno. Bitno je da postoji politička volja koja će to primenjivati. Kada smo u to vreme došli na vlast, počeli smo to da primenjujemo.

Tada sam ja to započeo kao premijer, a kasnije je nastavila naša vlada. Urađene su korenite reforme. Danas su makroekonomske ravnoteže Turske popravljene; poremećene makroekonomske ravnoteže smo popravili i sada se trudimo da ih poboljšamo. Pridajemo veliki značaj finansijskoj disciplini, proizvodnji, izvozu, trgovini utemeljenoj na izvozu, tragamo za novim tržištima, pridajemo veliki značaj inovacijama i istraživanjima. Da bi sve to moglo da se uradi, potrebne su ispravne politike, pravo, makroekonomija. To je, zapravo, sve poezano sa pravom.

Zbog toga što smo to uspeli da ostvarimo, veliki strani kapital počeo je da ulazi u Tursku. Proteklih 10 godina, 125 milijardi dolara stranog kapitala ušlo je u Tursku. Međutim, godina pre toga, sve do 2000. godine, ukupan iznos stranog kapitala bio je veoma mali.

Sve ovo, demokratske pravne promene u zemlji, kao i promene u demokratskom standardu, dovele su do regulacije u makroekonomskim ravnotežama. Naravno, i dalje ima nedostataka, ali, kao što ste i Vi rekli, dok svet i Evropa prolaze kroz veliku krizu, mi je nismo imali. Nakon 2009. godine, 2010. porasli smo za 8%, 2011. godine za 9%. Prošle godine smo, takođe, rasli i taj rast se nastavlja.

Dok čekate taj dan kada ćete se pridružili Evropi, razmišljate li i o nekim alternativama. Pročitao sam u knjizi Vašeg premijera Erdogana da on predviđa da se svet kreće u pravcu makroregionalizacije, da će nastati veliki svetski regioni sa centrima u regionalnim silama i da će Turska biti jedna od tih sila sa svojim regionom. Da li se slažete sa tim predviđanjem i ako se slažete, gde su granice tog velikog regiona. Da li obuhvataju i Balkan i da li radite na stvaranju te zone interesa?

To je tako nacrtano i ne treba davati tako kategorične zaključke. Ali, činjenica je to da je Turska bitna zemlja ovog regiona – svojim stanovništvom, geografijom, ekonomijom, snagom. Svi smo, bilo zbog istorije bilo zbog komšijskih odnosa, povezani jedni s drugima. Kada pogledate stanovništvo, značaj Turske je očigledan. Turska je zemlja koja u svom regionu pridaje važnost stabilnosti, bezbednosti, blagostanju. Naravno, za nas je važno da, dok pokušavamo da usrećimo naš narod, i oblast u kojoj se nalazimo bude srećna. To je prioritet svih nas. To je osnovno načelo naše spoljne politike koje se ne menja. Zato što se s vremena na vreme mnogo bavimo našim unutrašnjim problemima i zato što je naša kuća nesređena, povremeno smo bili od male koristi i sebi i regionu. Ali kada se stanje u našoj kući sredilo i s komšijama s kojima smo u odnosima, na Balkanu, Bliskom istoku, Kavkazu – sa svima imamo mnogo bliskije odnose. Naše ekonomske aktivnosti se šire i, naravno, od toga imamo uzajamnu korist. To tako treba posmatrati, ne treba posmatrati kao nekakvu alternativnu politiku.

Pretpostavljam da je deo te vaše konstruktivne uloge u regionu i to što će se uskoro održati još jedan u seriji trilateralnih sastanaka na kojima, pored Vas, učestvuju i šefovi država Srbije i BiH?

Naravno, dok govorim o regionalnim zemljama govorim o međusobnoj saradnji, o okviru međusobnog poštovanja i ljubavi. Srbija je ključna zemlja Balkana. Kada se kaže "Balkan", osnovna centralna zemlja je Srbija. Iako nemamo zajedničku granicu sa Srbijom, mi smo kao susedi, toliko smo bliski. To je podatak, činjenica. U tom okviru, naše odnose na svakom polju, političkom, ekonomskom, kulturnom, treba razvijati, savetovati se oko problema u vezi s Balkanom i zajedno raditi na njihovom rešavanju. To je dimenzija naše spoljne politike kojoj pridajemo izuzetan značaj. Moja poseta Beogradu 2009. godine bila je prva poseta jednog turskog predsednika nakon skoro 25 godina. To je bila istorijska poseta, veoma lepa.

Kao što ste rekli, čvrsta saradnja i trojni sastanci Srbije, BiH i Turske, iako možda neki ne primećuju, dali su i dobre rezultate. Uzajamno postavljanje ambasadora u Srbiji i BiH, česte posete, sve su to teme kojima pridajemo važnost na našim sastancima. Ima dosta toga što ćemo još uraditi. U narednim danima, nadam se da ćemo realizovati i naš treći sastanak.

Ako već pokušavate da uspostavite dobre odnose sa Srbijom, da li ste svesni koliko u tome smeta to što Srbija vidi da je Turska sa jedne strane podržava, a sa druge aktivno radi protiv njenih nacionalnih interesa time što ne samo da priznaje nezavisnost Kosova već i lobira, nagovara druge zemlje da ga i one priznaju. Nedavno sam čuo da ste vi, navodno, nagovorili Pakistan da prizna Kosovo. Da li je to istina?

Istinu govoreći, i ja čujem ovakve stvari. Ako treba da budemo iskreni, govorili smo u jednoj opuštenoj atmosferi da se po pitanju Kosova naši stavovi razlikuju. Ali, kad jedna zemlja priznaje drugu, to su političke odluke, važne odluke. Svaka zemlja donosi svoje odluke. Tokom ovog procesa mi želimo da učvrstimo dijalog Prištine i Beograda. Mi uvek ističemo, bilo u Prištini, u Beogradu, bilo u nekoj od susednih zemalja, koliko je uzajamni dijalog važan i po pitanju rešavanja problema uvek se ponašamo konstruktivno. To otvoreno radimo, to je ono što radimo i iza zatvorenih vrata. Pokušavamo uvek da budemo konstruktivni. Na medijima čujem to o čemu govorite. Kao što sam Vam maločas rekao, moja pozicija je takva.

Dakle, Vi tvrdite da ste vi sami priznali Kosovo, ali da ne radite na tome da to učine i drugi?

Naravno, to su izuzetno značajne zemlje, to su značajne odluke za zemlje. Kao što vidite, postoje činjenice – i SAD, i evropske zemlje, dakle, i značajne zemlje koje nemaju istorijske veze, priznale su Kosovo. Mi, naravno, imamo odnose sa svim zemljama Balkana, to je za nas važan podatak. Zbog toga se nadam da će se naša pozicija povodom Kosova prihvatiti s razumevanjem. Ali, želim i da se zna da to ostaje u ovom okviru.

Vaš ministar spoljnih poslova, gospodin Davutoglu, u poseti je Beogradu i, ako sam tačno obavešten, ponovo se dotakao teme regulisanja spora islamskih verskih zajednica u Srbiji. On je i ranije bio angažovan na pokušajima da ih pomiri i objedini. Zbog čega? Šta Turska tačno ima od toga što se meša u unutrašnje verske stvari u Srbiji?

Ja ne znam o čemu ste razgovarali s ministrom inostranih poslova, možda biste to njega mogli da pitate. Ali, pošto znam da se verska rascepkanost Sandžaka ne sviđa Srbiji, da srpskoj vladi smetaju takve rasprave, ukoliko možemo da doprinesemo da se ti problemi prevaziđu, bićemo veoma zadovoljni. Zapravo, uvek smo bili zadovoljni, i ja sam lično bio zadovoljan. Sukobe, rasparčavanja muslimanskih zajednica u Sandžaku treba posmatrati kao problem državljana Srbije i taj problem treba rešavati u tom okviru. Iskreno, trudimo se da pomognemo. To nije nešto što radimo tajno, i ja sam, s vremena na vreme, bio zamoljen da to učinim. Ali, pažljivi smo kada je reč o takvim temama. To su unutrašnji problemi jedne zemlje. Ukoliko ta zemlja to ne zatraži, to se ne može činiti. To tako treba da se posmatra. To treba posmatrati kao prijateljski produžetak saradnje.

Kažete da ste bili zamoljeni. Ko vas je zamolio?

U svojim raznim posetama, u razgovorima sa srpskim zvaničnicima, na različitim nivoima, o tome se mnogo pričalo. Sastaju se naši verski čelnici...

Kada smo razgovarali 2009. godine najavili ste velika ulaganja Turske u Srbiji. Ulaganja se jesu povećala, to je činjenica, ali samo na oko 85 miliona dolara, od kojih još nije sve ni realizovano. Zašto tako malo? Jesmo li toliko neprivlačno tržište za vas?

Dobro kažete, to je tema koju ja izbliza pratim, naročito za Koridor 11. Osnovali smo, čak, konzorcijum koji direktno prati događaje. Turska Eksim banka se uključila. Nažalost, ništa od toga nije započeto. Ali, u vezi sa auto-putem koji će Beograd povezati s Jadranskim morem, turski biznismeni veoma su zainteresovani. Nisu uspeli da se dogovore o nekim finansijskim temama, ali nisu odustali. I mi, stvarno, to mnogo želimo. Nastavljaju se i neki radovi na putevima u Sandžaku, koji je jedna od najnerazvijenijih oblasti. Možda i kao jedan mali početak – pretvaranje aerodroma u Kraljevu u aerodrom za civilne potrebe. Taj projekat dobro napreduje, sve je plaćeno. Ja se još nadam, između Beograda i Istanbula postoji 14 letova, čak će uskoro početi da leti i naša privatna avio-kompanija "Pegasus". Takav jedan potencijal pokazuje da je želja obostrana jer, u protivnom, ne bi bilo toliko letova. Verujem da će se turski investitori pokazati u Beogradu. Možda će odjednom doći do buma. Kao što ste i Vi rekli, i u drugim okolnim balkanskim zemljama ima prilično ulaganja iz turskog privatnog sektora.

Iskreno, očekivao sam da će Turska više da se angažuje na infrastrukturi koja bi njoj približila Evropu. Međutim, uložili ste 4,5 milijardi evra u Bugarskoj, šest milijardi u Rumuniji, a samo 80 miliona evra u Srbiji. Očigledno, vaš novac prati Evropska unija, pa, dakle, ide pre u Rumuniju i Bugarsku, pogotovo privatne investicije koje su vođene isključivo interesom.

Evropska unija je, nesumnjivo, veoma važna, ali ukoliko pre ulaska u Uniju zemlje srede svoj pravni sistem, urade regulacije u vezi sa zaštitom investitora, ukinu podele na domaće i strane investitore – to odmah daje rezultate. Kao što smo, na kraju krajeva, i mi uradili. Mi nismo članica EU, ali smo uredili pravo. U Turskoj ne postoji podela na strane i domaće firme. I kod nas, svojevremeno, 2001. godine u Tursku nije ulazio kapital ni od jedne milijarde dolara, iako je Turska ista zemlja. Ali, zato što smo regulisali naš pravni sistem, čak iako nismo članica EU, u Tursku dolaze godišnje investicije vredne od 20 do 25 milijardi dolara. To pokazuje da se mogu privući i domaći investitori. S te strane, nadam se da će se Srbija, ukoliko izvrši ozbiljne reforme, pretvoriti u centralnu zemlju Balkana ne samo za Tursku nego i Evropu i za investicije iz celog sveta.

Budući da sam pre svega spoljnopolitički novinar, moram da se vratim na dva pitanja o turskoj spoljnoj politici, a jedno se tiče i moje zemlje. Ali, prvo, poslednjih godina Turska se trudila da bude most između svojih zapadnih saveznika i Bliskog istoka, pa je nudila svoje dobre usluge i u posredovanju kod iraskog nuklearnog programa i u razgovorima sa Damaskom. To ju je često dovelo u nezgodne situacije i probleme sa susedima. Je li takva misija uopšte moguća? Možete li se angažovati u NATO-u i biti ugledni u arapskom svetu. Može li se biti prijatelj i jednoj i drugoj strani?

Turska je, geografski gledano, most među tim oblastima, kao što rekoste. Turska je oduvek bila deo Evrope, ali, istovremeno, i deo Bliskog istoka, srednje Azije i Kavkaza. U tom smislu, koristimo svoje kapacitete da bismo rešili različite probleme u regionu. Nažalost, događaji povodom Sirije nisu dobri. Naša želja je da Sirija na što lakši način uđe u proces demokratizacije. Nažalost, ponekad lideri vode svoju zemlju bez vizije, insistiraju na pogrešnim politikama i tako svom narodu i zemlji donose veliku štetu. Očigledno je šta se dešava u Siriji. Dok je čitav arapski svet ustao da se bori za slobodu i bolju upravu, i narod Sirije je izašao na ulice da se bori za svoja prava, slobodu – to su sve legitimni zahtevi. Kada se protiv toga upotrebi oružje, naravno, nakon određene tačke, i narod, da bi se zaštitio, mora da posegne za oružjem. Tako smo došli do ovoga gde smo sada. Nadamo se da neće još dugo trajati – to je najveća želja Turske. Turska je stala uz sirijski narod i verujem da će sirijski narod uspeti, da će dovesti nova demokratska načela, ali taj proces ne bi trebalo dugo da traje. To nije samo naša želja. Mi nemamo problem sa Sirijom, ali ako je jedan deo vašeg naroda granatiran, bombardovan, onda ne možete reći da nemate problema u bilateralnim odnosima. Najvažniji je mir i solidarnost između naroda . Vlasti dođu i prođu, diktature isto tako, ali narod ostaje da živi u toj oblasti. Zbog toga je najvažnije prijateljstvo među narodima. Mi, u tom smislu, slušamo glas sirijskog naroda.

Drugo pitanje spoljne politike tiče se Balkana. U poslednje vreme, mnogi crtaju mape na kojima se vidi Velika Albanija, koja obuhvata teritorije Kosova, dela juga Srbije, Makedonije, Crne Gore, pa nekada čak i Grčke. Šta Vi mislite o toj ideji. Je li ona za Vas moguća, poželjna, neprihvatljiva?

Mnogo je uređivača karata. Stalno prave karte na Bliskom istoku, na Balkanu, ali to ne vidim kao nešto realistično. Realno je to da svi unutar postojećih granica pokazuju poštovanje jedni prema drugima i žive u miru. Treba da se traga za solidarnošću i saradnjom u oblasti, a ne za problemima i sukobima. Zar ne vidimo Evropsku uniju, pre pedeset godina su ratovali... U Evropi gde je tokom Drugog svetskog rata poginulo 50 miliona ljudi, da li danas postoje granice? Nema granice, nema carine, nema kontrole. U današnjem svetu isti etnički narod danas ne živi u istoj zemlji, žive u različitim zemljama. Sve to treba posmatrati kao most prijateljstva. Ja ovo ne govorim samo za jednu zemlju, govorim to za sve zemlje. To važi i za Bliski istok, Balkan. Umesto toga, mi moramo gledati kako da razvijemo saradnju.

I da završim u sasvim drugom, lakšem tonu. Jeste li znali da naša dva naroda na svakodnevnom planu najbliže povezuju turske televizijske serije koje su veoma gledane. Da li ih Vi gledate? Sviđaju li Vam se? Da li predstavljaju Tursku onako kako biste Vi želeli?

... Pogledam ponekad, iako mi vreme mnogo ne dozvoljava da gledam serije. Znam da su turske serije mnogo gledane. Za to, sigurno, postoje razlozi. Pretpostavljam da bi srpske serije, kada bi se prikazivale u Turskoj, pobudile isto interesovanje. Postoji zajednička kultura koja se razvija još od istorije. To vidimo u književnosti, govornom jeziku. Imamo mnogo zajedničkih reči. U vreme kada sam bio ministar inostranih poslova, kada bismo se sastajali sa predsednikom ili ostalim ministrima, mnogo bismo razgovarali o tome. Ponekad bismo i brojali zajedničke reči, to bi išlo u nedogled. Naravno, postoje sličnosti i u tradiciji. I mi smo balkanska zemlja. Siguran sam da i u tim serijama srpski narod vidi ponešto od svoga, u nekoj tački pronalazi sebe u njima. Pretpostavljam da su zbog toga serije veoma popularne. Kada se u Turskoj gleda neki srpski film ili serija, i mi sebe vidimo u njima. I mi vidimo da su neke stvari zajedničke. U poznatim filmovima to se često događa.