Vimbldonski glamur i tišina iza kulisa, Zverev i ispovest koju sport ne čuje

Zverev nije prvi koji je pred očima javnosti sebi iznudio priznanje, ali jeste među malobrojnima koji su to uradili dok su još na vrhu. Ljudi ga prepoznaju po moćnom servisu, po dijabetesu zbog kojeg tokom mečeva mora da prima insulin, kao i po "kontroverzama" van terena.

Sada – i po nečemu što publika, inače gladna priče, često ne zna kako da prihvati: teniser je rekao da mu nije dobro. I to ne teatralno, ne u tonu samosažaljenja. Zverevljevo držanje na konferenciji za medije posle poraza u prvom kolu Vimbldona bilo je mirno i sabrano; nije zauzeo pozu žrtve, čini se da je pokušao bar na trenutak da se oslobodi tereta.

"Nikada se nisam osećao ovako prazno. Ponekad se osećam veoma usamljeno. Mučim se. Mentalno. Govorim da se mučim od Australijan opena. Pokušavam da pronađem načine da se izvučem iz ove rupe. I stalno se ponovo nalazim u njoj. Osećam se prilično usamljeno trenutno, što je osećaj koji nije baš lep", rekao je Zverev na konferenciji za medije.

Konstruktivistički psihoterapeut Saša Vujić ističe da je sve bitnije biti takmičarski orijentisan, uspešan i psihički jak, kao i da pojedinci u društvu streme neprestanom usavršavanju.

"Čovek danas ne sme da bude krhak. To se smatra slabošću. Sport, posebno individualni, ume da bude ekstremni primer toga. Tek kad se osetimo toliko loše da ne možemo da funkcionišemo, onda tražimo pomoć", navodi Vujić za RTS.

Vujić kaže da publika često ne vidi sportistu kao čoveka, već kao produžetak sopstvenih želja. Pobeda se tu ne doživljava kao njegova, već kao naša; poraz – kao lična uvreda. Od sportista se očekuje da ćute, izdrže i pobede. A kada progovore o usamljenosti, pitanje je uvek isto: šta mu fali? Ima sve, neka igra.

Između sportista i publike stvara se dvosmerni tok u kojem ljubitelji sporta retko vide dalje od sebe. To je, u stvari, prava slika modernog sporta koji, čini se, zahteva mnogo, a malo pruža, bar kada je reč o duševnom miru. Jer vlada neprekidna potraga za senzacijom, veličanstvenošću i nečim dosad neviđenim – bilo da je to potez, poen, gestikulacija ili ponašanje.

"Sport se sve više komercijalizuje, a atlete postaju prave moderne askete. Kroz asketizam, disciplinu i rezultat traži se smisao", dodaje Vujić u razgovoru za RTS.

Sport kao ogledalo vremena

Zverev nije jedini koji je javno priznao da ima probleme. Pre njega, Naomi Osaka je 2021. zbog anksioznosti napustila Rolan Garos, što je izazvalo prvo osudu, pa kasnije razumevanje. Slično je uradila i gimnastičarka Simon Bajls, povlačeći se sa Olimpijskih igara u Tokiju zbog mentalne iscrpljenosti. U fudbalu, Andres Inijesta je priznao da je lečio depresiju, a rukometaš Mikel Hansen se zbog stresa kratko povukao sa terena.

"Sport se promenio. Danas donosi veliku zaradu. Sponzorstva, ugovori, tim, sve novija oprema i tehnologija. Sportisti su pod velikim pritiskom i rano počinju da nose dosta toga na svojim leđima. Vidimo da sport postaje psihološko takmičenje, te je ljudima potrebno više vremena da sazru", dodaje Vujić.

Emocije poput suza, straha ili sumnje, najčešće se smatraju slabošću, a ispovesti sportista o nesigurnosti, iscrpljenosti ili beznađa odzvanjale su kao šapat u prepunoj dvorani navijača. U tom pogledu, publika i dalje živi na "visokoj temperaturi".

U vremenu stalnih kriza, protesta, promena i podela, željna je zabave koja prkosi svakom dosadašnjem iskustvu, ne uspevajući da prepozna ljudske potrebe.

"Nije lako biti često sam, sportisti su mesecima odvojeni od kuće. To ima uticaj na njihove odnose, prijateljstva, ljubavni život, a to jeste neophodno da bi se čovek osećao dobro i ispunjeno. Sportista postaje projekat, samopreduzetnik", ističe konstruktivistički psihoterapeut.

Vujić naglašava da obrasce ponašanja možemo uočiti na globalnom nivou u kome institucije poput zdravstva, obrazovanja i socijalne zaštite sve manje uspevaju da zadovolje potrebe ljudi.

"Usluge namenjene stanovništvu ne uklapaju se u potrošačku kulturu i profit. Profesionalni sport tako sve više pridaje važnost psihološkoj pripremljenosti i optimizaciji performansi zbog uspeha, što nije isto što i mentalno zdravlje. Kao što možemo videti, sportisti sve češće samostalno traže pomoć, jer stil života sve više produkuje ovakve probleme. Sport je definitivno dobar reprezent vremena u kojem živimo", naglašava Vujić.

Zato je Zverev važan. Ne zbog igre, nego zbog rečenice koju mnogi nikad ne izgovore. Ali posebno, zato što podseća da iza šampionskih poza stoje ljudi, koji se bore da ostanu celoviti.

Iza glamura i aplauza

Dok publika na Centralnom terenu Vimbldona i drugih širom sveta graciozno maše šeširima, dok jagode i šampanjac potvrđuju tradiciju, a beli dresovi se presijavaju na suncu – iza tih kulisa postoji svet iscrpljenosti, ambicija i sistemske nejednakosti.

"U svakom sportskom nadmetanju, čovek se zapravo nadmeće sa sobom. On je vlastiti suparnik ili bi to, barem, trebalo da bude. Ako misli samo na to da pruži najbolje što može, a da istovremeno ne brine previše oko pobede i uspeha nad drugima, pre će ostvariti potencijal", apostrofira Vujić.

Sport, naročito individualni, retko ostavlja prostor za adolescentnu razbarušenost, tinejdžerske greške, ili jednostavno – detinjstvo.

Deca u tenisu, to je poznato, treniraju kada se drugi tek bude. Neretko provode više vremena na terenu od razgovora sa roditeljima ili drugarima.

Nije nepoznato i da roditelji ulažu i "poslednji dinar" u termine koji se plaćaju kao kvadrat stana u Kensingtonu, a deca s vremenom osećaju i krivicu zbog tolike pažnje i ulaganja, ali i pritisak zbog opravdanja.

U kolektivnim sportovima se to ponekad razvodni. U tenisu – sve si ti. I pobednik i poraženi.

"Ideal sreće, pozitivnosti i komfora je deo iste priče. U takvom društvu, nismo naučeni da tolerišemo bespomoćnost, tugu i neprijatne emocije. Pored sve većih zahteva, čovek treba da bude i pozitivan. To često ima i kontraefekat. U takmičarskom društvu dometi su visoki, prosečni uspeh se ne vrednuje, a iako se dosegne vrh, onda slede nova pitanja. Sportisti baš tada osete prve simptome, neki nakon završetka karijere, a neki bi voleli da je nikad i ne završe, jer uvek može još", kaže za RTS Saša Vujić.

Tenis jeste glamur, ali samo onima koji gledaju s tribina. Na terenu je neretko muk. Ne samo fizički, već i psihološki. Mentalno zdravlje, u tom kontekstu, nije luksuz – već uslov opstanka. Zverev to zna. Iako mlad, već dovoljno dugo je u vrhu da može da izgovori ono što mnogi osećaju, ali potiskuju: ne mora uvek da bude radost. Ne mora čak ni da bude smisla.

"Vidimo sve veće redukovanje besa u sportu raznim zabranama. Stvara se atmosfera nepoželjnosti besa. To jeste uticaj na poželjno ponašanje. Bes nije patologija, bes je nekad jedini način da se pokaže nezadovoljstvo. Dakle, čovek, ne samo sportista, danas treba da se oseća dobro, bude otporan, ponaša se dobro i uspešno se takmiči. Zapravo je vrlo logično da su ljudi depresivni, usamljeni, da osećaju besmisao i prazninu. Sa ovakom idejom o životu i smislu, sport može dati privid ispunjenja kroz uspeh, disciplinu, pobedu, ideju o besmrtnosti", rekao je Vujić.

Mnogi od onih koji iskreno žele bolje rezultate ne uspevaju da izdrže tempo pod pritiskom očekivanja, a dodatni problem nastaje kada oni koji bi trebalo da smiruju, objašnjavaju i umiruju, zapravo dolivaju ulje na vatru.

Popularna psihologija u eri društvenih mreža neretko je samo još jedan oblik zabave. Umesto razumevanja – senzacija. Umesto podrške – algoritamski savet.

"Svi mi obavljamo svoje poslove, ali rekao bih da je sport presek današnjeg vremena. Imamo mnoge sportiste koji su prekidali i Olimpijske igre i sopstvene karijere, jer nisu uspeli da se nose sa pritiskom. Da li je to razmaženo? Svakako ne. Da li je današnji čovek osetljiviji i nespremniji na poraz, bespomoćnost i prosečnost? Da. Da li se od današnjih sportista očekuje više nego ikada pre i da li su pod ogromnim pritiskom od uspeha, rekorda i večnosti? Definitivno", zaključio je Saša Vujić.

Iskrenost Zvereva izgovorena tiho, skoro stidljivo, zvuči snažnije od aplauza. I zaslužuje da se ne zaboravi već na sledećem turniru, a čini se da je zanemarena u pauzi između silnih gemova na Vimbldonu.