Teniska pravda ili kafkijanska tragedija Janika Sinera

Janik Siner, blago rumeni Italijan, miran kao reklama za mineralnu vodu, pao je na testu za klostebol, i to dva puta. Ne za kokain, ne za efedrin, ne za nešto što bi mu povećalo šanse da bude bolji na terenu, nego za trag masti – doslovno, ali i metaforički. I za vrlo kratak period sve se pretvorilo u lov na subjekat koji nije bio svestan da je objekat.

Tu se negde otvara bazduljevski prostor – za tanku liniju između birokratije i biografije.

Isprva, Sinera nisu diskvalifikovali, jer su verovali da nije varao. Ali su ga zatim suspendovali da bi sistem ispao pravičan. Paradoks je potpun: verujemo ti, ali moraš da platiš.

To je onaj tip pravde koji dolazi iz kafkijanskog sveta, u kojem ne znaš da si optužen dok ti već nisu zakucali broj u fasciklu. U tom svetu Siner nije bio teniser, nego primer. Zgodan uzorak: mlad, ambiciozan, prvi teniser sveta, nežan prema medijima, idealan da se na njemu dokaže kako je zakon isti za sve.

Ali i to je važnije – Siner se nije slomio. Nije se povukao, niti otišao na planinu da čita Ničea, iako bi mu dobrodošlo. Nije ni otišao da igra egzibicije po Abu Dabiju, jer mu je bilo zabranjeno da trenira na zvaničnim turnirskim terenima. Ostao je. U tišini. Šta god da je rekao, govorio je bez gorčine. To, možda, najviše govori o njemu. Ne ono što je igrao, već kako je ćutao. Jer danas, u permanentnom samorazumevanju i samosaopštavanju, ćutanje je gotovo radikalan čin.

Dok je teniska, ali i šire, sportska javnost bila podeljena između osude i ohrabrivanja, Siner je – trenirao. I vraća se u glavni grad rodne zemlje, na turniru koji su osvajali najveći, ali i padali, da pokaže da se čovek ne meri samo po tome koliko puta je pobedio, nego koliko puta je prošao kroz sumnju i ostao svoj.

A sport – on je kao dobra književnost. Najlepši je kad se ne zna hoće li heroj preživeti. I upravo zato se Siner vraća, jer više nikad neće igrati samo protiv protivnika, već i protiv konstantne osude.

Klostebol je možda slučajnost, ali povratak – to je izbor.

Teniski slučaj ili tragedija Janika Sinera

Nije pitanje da li je Janik Siner kriv – to je već rešeno. Pitanje je: šta je sve izgubio, a šta (paradoksalno) možda i dobio? U sportu, kao i u životu, ne meri se sve titulama i statistikama. Ponekad je tišina duža od pauze. Ponekad pauza traje duže od kazne.

Između februara i maja 2025. godine, kalendar Sinerovih nastupa izgledao je kao prazna hartija u planeru nekoga ko voli da planira unapred. Ni Indijan Vels, ni Majami, Monte Karlo, Madrid... Propustio je ne samo turnire već i priliku da nastavi zamah koji je imao. Tenis nije baš kao ostali sportovi – ne možeš da nastaviš istom brzinom čim se ponovo vratiš. Psihologija ovde servira prva.

Emocionalno, pauza je bila nešto sasvim drugo. Prvi put se u javnim nastupima nazirala senka. Siner, inače nenametljiv i umeren u rečima, progovorio je o iscrpljenosti uoči turnira u Rimu. Nije to bila drama, ali je izlaganje makar bilo iskreno: pomišljao je da se povuče na neko vreme. Previše glasa, premalo prostora. Previše moranja, premalo odbrane.

U te mesecima medijske anestezije, Siner je otkrio šta znači imati tim koji nije tu samo zbog pobeda. Njegovi najbliži – porodica, prijatelji, neki retki, ali glasnije kolege – ponudili su ono što se ne meri na ATP listi: poverenje bez znaka pitanja. To ga sigurno nije odmah vratilo u formu, ali mu je vraćalo veru.

Paradoks je da je tokom apstinencije ostao prvi reket sveta. Simbolički: na vrhu i kad ne igra. Stvarno: posledica konzistentnosti i rezultata u periodu tokom "skandala", ali i rezultati njegovih rivala. Ipak, šta vredi broj ako ga moraš nositi kao teg?

Kako je sve počelo?

Priča počinje tamo gde počinju i mnoge druge: u magli protokola. U martu 2024, tokom turnira u Indijan Velsu, test je pokazao tragove klostebola – steroidnog derivata koji se, ironijom slučaja, ponekad koristi u lečenju opekotina. Osam dana kasnije, isti rezultat. Specifično, 10. marta zabeležen je 121 pikogram po mililitru (pg/mL), a 18. marta 122 pg/mL.

Ove količine su manje od milijarditog dela grama po mililitru, što ukazuje na izuzetno nisku koncentraciju supstance. Međutim, utvrđeno je da supstanca nije uneta s namerom. Fizioterapeut Umberto Ferara koristio je sprej, zatim ruke – i eto tragova.

Svetska antidoping agencija je uložila žalbu na oslobađanje Sinera od krivice. U februaru 2025, ipak je postignut sporazum: tri meseca suspenzije, bez dodatnih sankcija. Bez viška buke, ali sa dovoljno šaputanja da se ne zaboravi. Pritom, novčana nagrada i bodovi sa turnira u Indijan Velsu su mu oduzeti.

Posle suspenzije došla je prilika da se vrati. Ne kao pobednik, nego kao neko ko zna cenu pauze. A to, za igrača poput Sinera možda vredi više od bilo koje titule. U ovom slučaju može se reći da su se glasine brže lepile od činjenica, a ćutanje je zvučalo kao najzreliji odgovor.