Najvažniji srpski sportski rezultati u 2024. godini – trijumf timskog duha i dosanjano Novakovo zlato

Kada sportisti ili ekipe krenu za idejom da postignu nešto veliko, to ne znači uvek da će biti najbolji. Iako navijači često očekuju samo najbolje rezultate, ponekad se zadovolje i samim prisustvom na globalnoj sceni.

Evo, 2024. godina donela je nekoliko značajnih trenutaka. A ti trenuci, u svetu gde je stvarnost često svedena na komentare koji sve pojednostavljuju, postaju pravi fenomeni – samo ako im se dozvoli da budu više od statistike.

Godina za nama u sportu dominantno je obeležena Olimpijskim igrama i pre toga Evropskim prvenstvom u fudbalu. U skladu s tim, Srbija se najpre nadala, potom iščekivala i na kraju slavila rezultate.

Zlato koje prevazilazi brojeve

Kada je Novak Đoković osvojio olimpijsko zlato, 4. avgusta 2024. godine, nije to bio samo još jedan podvig za najboljeg u istoriji tenisa. Bila je to medalja koja je, između ostalog, označila da je srpski sport i u teniskoj disciplini ostavio zlatni trag na najvećoj sportskoj sceni.

Međutim, da li bi iko uopšte primetio da je Novak ponovo nešto veliko osvojio, da nije bilo onih zvaničnih brojeva i statističkih verifikacija koji mu ne dozvoljavaju da se opusti!?

Đoković je pobedom nad Špancem Karlosom Alkarazom postao tek peti teniser koji je osvojio zlatni slem u karijeri – sva četiri grend slem turnira, kao i zlatno odličje na Olimpijskim igrama. Ovim dostignućem mogu da se pohvale samo Andre Agasi, Rafael Nadal, Serena Vilijams i Štefi Graf.

Najbolji svetski teniser svih vremena je postao i najstariji olimpijski šampion u tenisu u pojedinačnoj konkurenciji otkako se ovaj sport vratio u program Igara u Seulu 1988. godine.

Ne zaboravimo, u tom finalnom pariskom trenutku, pronađena je šansa i za kolektivno "ja", ono koje nije uvek u stanju da prepozna uspeh dok on ne postane apsolutno nepogrešiv.

S tim u vezi, ovaj uspeh, kao i mnogi Đokovićevi i svi ostali pre, podsećaju na večitu težnju brojčano malih naroda da prevaziđu geografske granice i uđu u kolektivnu memoriju svetskih sportskih trenutaka i legendi.

U Đokovićevom slučaju, posle osvajanja zlatne medalje u Parizu, ostalo je samo još jedno pitanje: da li će novi, mlađi teniseri u budućnosti moći da prevaziđu njegove rezultate? Odgovor se može naslutiti, jer je teniski as podigao nivo do, za sada, jedino njemu znanih granica.

Veština, zajedništvo i ništa manje od zlata

Zlatni rezultat vaterpolo selekcije Srbije je na Olimpijskim igrama došao kao ishod zajedništva i veštine. U Parizu, uprkos lošem početku, Srbija je pokazala da na kraju (u vaterpolu) uvek biva najbolja. Treći put zaredom je postala olimpijski prvak, 11. avgusta, čime je ispisana blistava istorija srpskog vaterpola.

Oni koji su osvojili treće uzastopno zlato na Igrama, uprkos svim promenama i nestabilnosti, našli su način da u najvažnijim momentima izađu iz svakodnevne rutine zarad veličanstvenog rezultata.

Kroz sve te medalje, od Rija do Pariza, a naročito u prestonici Francuske, reprezentativci su pokazali da je ponekad upravo u najneočekivanijim trenucima moguće da nešto postane zaista značajno. Zbog toga je sport i toliko praćen.

Možda je to i jedan od razloga zašto ova medalja ima veću težinu od svih drugih sportskih uspeha – jer je njena vrednost ne samo u dostignuću, već i u svim nesigurnostima koje su pratile tim na putu do nje.

Ipak, tu je, u tom zlatnom plivanju, pitanje koje je, možda, najvažnije: šta sport (vaterpolo) izvan velikih događaja zaista znači onima koji ga prate?

Bronza simbol nedovršenog trijumfa

Košarka je bila rezervisana za bronzanu medalju, a možda je važnije pitanje posle tog uspeha – šta ćemo, zapravo, učiniti sa sveopštim trijumfom koji je na istoj visini kao i zlatni standard?

Baš kao u Andrićevim pripovetkama, gde mostovi stoje, ali uvek iznova čekaju da neko pređe preko njih, tako i košarkaši nastavljaju da budu simbol nade, ali i nedovršenog trijumfa.

Košarkaška reprezentacija, pod vođstvom Svetislava Pešića, odigrala je odličan olimpijski turnir u Lilu i Parizu. Do bronze je došla posle trijumfa nad Nemačkom 10. avgusta.

Međutim, ono što će možda imati još veći značaj od bronze jeste istorijski polufinalni meč protiv Sjedinjenih Američkih Država, jednog od najboljih timova u istoriji košarke. Srbija je protiv te ekipe imala pobednički rezultat na tri minuta do kraja, ali, kao što to biva u košarci i svim ostalim sportovima, igra se do poslednje sekunde.

Srpski košarkaši nisu tražili ničije odobravanje, negodovanje, tapšanje po ramenima, niti rame za plakanje... Nisu se trudili da postignu više od onoga što se zapravo očekuje od njih i baš zato su pokupili simpatije velikog dela javnosti, bez udvaranja, kako voli da kaže selektor Pešić. Možda ih pravo zlato već čeka na narednim Igrama u Los Anđelesu, a gotovo izvesno na nekom drugom turniru i pre toga.

Pravo u metu

Strelci Zorana Arunović i Damir Mikec su u bukvalnom smislu pogodili u centar. 

Osvojili su zlatnu medalju u disciplini deset metara vazdušni pištolj – miks, što je bilo prvo odličje za srpski tim na Olimpijskim igrama u Parizu.

Dok njihove medalje blistaju, čini se da je kolektivna memorija već preusmerena na neke nove rezultate.

Ipak, u njihovim medaljama, postoji taj retki trenutak istine – trenutak kada sport nadrasta sebe i biva metafora života.

U senci velikih imena

I na kraju, srebrna Aleksandra Perišić iz Pariza. Srpska taekvondistkinja domogla se drugog mesta, 9. avgusta, posle poraza u finalu od Mađarice Vivijane Marton u kategoriji do 67 kilograma.

Da, srebro je bilo dovoljno da se pokaže da je srpski taekvondo i dalje aktuelan i prisutan na takmičenjima posle Milice Mandić i Tijane Bogdanović u tom svetu koji se ne menja dok mi ne budemo spremni da shvatimo da nije uvek najvažnija boja medalje, već koliko nas ona zapravo menja. 

Između želje i stvarnosti

Crvena zvezda je ispunila očekivanja plasmanom u Ligu šampiona, onu reformisanu, istorijsku sa 36 timova koji su po svemu sudeći najbolji u Evropi. I to je pored pored nastupa nacionalnog tima na Evropskom prvenstvu posle 24 godine pauze najveći uspeh srpskog fudbala ove godine, istini za volju uz TSC koji došao do nokaut faze u Ligi konferencije. Tim iz Bačke Topole će tek biti pred izazovom u ovoj 2025. godini, jer ih u februaru očekuje domeč sa Jagjelonjom za prolaz u osminu finala.

Možda to i nisu najveće velike stvari, ali šta je zapravo veliki uspeh danas u svetu fudbala? Baš kao što u filmovima Emira Kusturice, stvarnost i iluzija igraju večitu igru, tako i Zvezda nastavlja da bude simbol koji nadživljava rezultate, a očekivanja od reprezentacije, do sada, gotovo da nikad nisu bila ispraćena velikim rezultatima.

Na kraju, može se reći da protekla godina nije bila godina velikih trijumfa, već suptilnih tragova. Medalje, osim Đokovićeve i vaterpolista, nisu blistale kao simboli apsolutnog uspeha, već su bile poput onih drevnih humki, koje svedoče o prolaznosti, ali i o upornosti ljudskog duha.

Srpski sport, osim u izuzetnim slučajevima, u prošloj godini je bio poput drevne ode koju je Crnjanski pevao o malim narodima – uvek tu, na ivici globalnih tokova, ali nikada sasvim u njihovom centru. Glasan u svojoj želji za trajnošću, ali tih u suočavanju s prolaznošću. I možda je baš taj trenutak – trenutak traga – najiskrenija slika onoga što smo ikada želeli da budemo.