Doping u sportu – neznanje, nehat ili sistematsko varanje i uništavanje života

Kraj takmičenja na Zimskim olimpijskim igrama u Pekingu obeležen je ceremonijom svečanog zatvaranja, ali se i nakon završetka najviše priča o doping skandalu i slučaju ruske klizačice Kamile Valijeve.

"Mislim da je problem upravo u tome što nisu znali, što nisu edukovani – čitav tim koji je prati i čuvena selektorka, koja je napravila niz dobrih klizača. Jednostavno nisu vodili računa i mislim da se to često dešava Rusima, zbog toga što su slabo informisani. Koristila je dva leka koji su suplementi, i jedan lek. Imali su ideju da joj podignu energiju u oporavku... Sramota je za jedan tako veliki tim da je to radio na devojčici koja nije imala način da zna tačno šta uzima, već ih je slušala", rekao je profesor Nenad Dikić, koordinator doping kontrole i edukacije Antidoping agencije.

Uloga trenera se vremenom menjala, a sada veliki problem predstavlja činjenica da mnogi nisu edukovani.

"Mnogi treneri nisu edukovani, već su nakon igranja nastavili da se bave sportom kroz trenerski posao. Oni bi trebalo da budu uzori sportistima, a to nisu. Sada vidimo da je ova devojčica sada odbačena... To je nešto što se u ruskom klizanju dešava – na svakom takmičenju su nove klizačice, nove generacije dolaze. Ova devojčica je sa deset godina bila projekat, sada je sa 15 godina završila. Oni se ne sekiraju previše, a suština je da je to dete povređeno višestruko".

Dikić smatra da, kada je slučaj Valijeve u pitanju, nije reč o sistematskom dopingu, već o sistemu koji ne funkcioniše.

"Ovde se radi o velikom neznanju i nehatu, nefunkcionisanju sistema... Veliko sistematsko dopingovanje teško može da prođe, jer je način na koji se danas sprovodi doping kontrola izuzetno ozbiljan. Ovo su sporadični slučajevi, a verujem da su mnogo veći problemi u sportu seksualno uznemiravanje, klađenje i nameštanje mečeva", objasnio je Dikić.

On je objasnio i kakva je situacija sa dopingom u Srbiji.

"Mi smo na nivou svetskog proseka, nismo imali veliki broj pozitivnih slučajeva – desetak prošle godine. Imamo uobičajeni broj sportista koji sa anabolicima pokušavaju nešto da urade. Pored toga imamo stimulanse i diuretike. Dostupnost socijalnih droga se ogleda i u sportu, pa su sportisti iz ličnih razloga uzimali i kokain i marihuanu, zbog čega su kasnije odgovarali".

Maksimalna kazna za doping u Srbiji je četiri godine, ali je suština, ponavlja Dikić, u edukaciji.

"Naš zakon se oslanja na kodeks, dopunjen je prošle godine i u svakoj meri poštuje svetski antidoping kodeks. Maksimalna kazna za prvi prekršaj je četiri godine, a smanjuje su u zavisnosti od okolnosti pod kojima se prekršaj dogodio. Ideja jeste upravo da naučimo sportiste, pa je edukacija je jednako važna kao i sprovođenje kontrole", objasnio je Dikić.