Ekvador živi snove Dušana Draškovića - kako je Banjalučanin "promenio čip" dežurnih autsajdera

Pobedom nad Nemačkom 2:1 je Ekvador prvi put u svojoj istoriji prošao grupnu fazu Mundijala. Vrhunac sna koji je počeo decenijama ranije usadio im je Dušan Drašković, fudbalski stručnjak rođen u Banjaluci, pristigao u Ekvador 1988. godine.

Zatekao je fudbalsku naciju bez vere i samopouzdanja. Pet godina kasnije, ostavio je iza sebe revoluciju koja je postavila temelje za sve buduće uspehe, uključujući i ovaj najveći.

U srcu Južne Amerike, tamo gde se fudbal živi sa strašću religije, jedna nacija je decenijama bila fudbalski patuljak. Ekvador, zemlja bogate kulture, dugo je bio laka meta za kontinentalne gigante poput Brazila i Argentine. Porazi su bili teški, često ponižavajući, poput onog od 12:0 protiv Argentine 1942. godine, a vera u nacionalni tim bila je tanka kao vazduh na obroncima Anda. A onda je, petog marta 1988, na tlo Ekvadora kročio čovek sa Balkana, sa malo znanja španskog, ali sa vizijom koja će zauvek promeniti sudbinu fudbala u ovoj zemlji. Njegovo ime je Dušan Drašković. Kada je na aerodromu video masu novinara i navijača, anksioznost ga je savladala i nije mogao da pronađe cedulju sa pripremljenim govorom. Improvizovao je, ne sluteći da će narednih pet godina improvizovati rešenja za čitav jedan fudbalski sistem.

Zatekao je potpunu neorganizovanost, lošu infrastrukturu i tim čiji je moral bio na dnu. Fudbaleri su bili tehnički talentovani, ali fizički inferiorni i, što je najvažnije, mentalno slomljeni. Drašković je shvatio da problem nije u nedostatku talenta, već u nedostatku vere, discipline i modernog pristupa.

"Mnogo je pomoglo to što dolazim sa Balkana. Ne verujem da bi, na primer, nemački trener pronašao hrabrost da se uhvati u koštac sa tim poteškoćama i vidi nadu", rekao je Drašković godinama kasnije.

Njegove metode bile su istinska revolucija. Uveo je naučni pristup fizičkoj spremi, prekinuvši staru praksu beskrajnog trčanja uzbrdo. Lopta je postala centar svakog treninga, a rad na snazi, brzini i izdržljivosti spojen je sa taktičkim finesama. Uveo je modernu formaciju 3-5-2 i ohrabrivao igrače da razmišljaju na terenu. Ipak, njegova najveća promena dogodila se u glavama igrača.

"Profesor Dušan nam je promenio čip. Uspeo je da nas natera da se ne plašimo velikih reprezentacija", objasnio je bivši reprezentativac Eduardo Hurtado.

Drašković je radio na njihovom temperamentu, inteligenciji i karakteru, ubeđujući ih da nisu ništa manje vredni od svojih slavnih protivnika. Njegova posvećenost nije poznavala granice. Proputovao je celu zemlju, od obale Pacifika do amazonske džungle, u potrazi za talentima. Nije ga zanimao status kluba, već samo glad za uspehom. Upravo je on razbio rasne barijere, otišavši u siromašnu dolinu Čota, dom afro-ekvadorske zajednice, i pronašao igrače koje su do tada svi ignorisali.

"Pre njega, oni su bili 'crnci' (negros), a nakon uspeha koje je doneo, postali su miljenici nacije, 'crnčići' (negritos)", kako je to slikovito opisao legendarni Ulises de la Kruz.

Kruna Draškovićeve ere došla je 1993. godine, kada je Ekvador bio domaćin Kopa Amerika. Nacija je, ohrabrena napretkom pod vođstvom "Profesora", sa nestrpljenjem iščekivala turnir. Ekvador je igrao kao preporođen. U grupnoj fazi, pred 45.000 navijača u Kitu, deklasirali su Venecuelu sa 6:1 i pobedili Sjedinjene Američke Države sa 2:0. Zemlja je bila u transu. Tim koji je nekada služio za popravljanje gol-razlike sada je bio u polufinalu najprestižnijeg kontinentalnog takmičenja. Iako su na kraju završili kao četvrti,zahvaljujući porazu od Kolumbije 1:0, to je bio najveći uspeh u istoriji ekvadorskog fudbala i jasan znak da su Draškovićevi temelji čvrsto postavljeni.

Iako ih nije odveo na Svetsko prvenstvo, posadio je seme iz kojeg su izrasli svi kasniji uspesi. Generacija koju je stvorio i inspirisao činila je okosnicu tima koji je 2002. godine ostvario istorijski, prvi plasman na Mundijal.

"Postoji potpuni konsenzus u Ekvadoru da je Dušan revolucionar. Stvorio je nacionalni tim koji je inspirisao mnoge mladiće da zavole fudbal i postanu profesionalci, posebno one iz siromašnih sredina", rekla je istaknuta ekvadorska novinarka Marija Belen Arojo.

Danas, Dušan Drašković ima 87 godina i živi u Gvajakilu, gradu koji ga je prihvatio kao svog. Ljudi ga i dalje zaustavljaju na ulici, tražeći fotografiju sa "Profesorom" ili "arhitektom modernog ekvadorskog fudbala".

Njegova priča je romantični podsetnik na to kako vizija, strast i balkanski inat jednog čoveka mogu promeniti sudbinu čitave nacije. Dok današnje zvezde Ekvadora hrabro stoje na svetskoj pozornici, ne sme se zaboraviti put koji je pređen. Put koji je počeo dolaskom jednog trenera sa prostora bivše Jugoslavije, koji je u očima fudbalskih autsajdera video šampione i naučio ih da se više nikada nikoga ne plaše.