Čovek za velika dela koji je to umalo zaboravio – lekcija o istrajnosti Marka Gudurića

Samopouzdanje je prevrtljiva stvar. Kao i ugled i dobar glas. Teško se stiču, veoma lako gube, a još teže vraćaju. Pitajte samo Marka Gudurića.

Godinama je kao mladić gulio đonove i usavršavao svoju levicu, gradeći pritom – u ovom slučaju ne ciglu po ciglu – renome igrača u čije ruke ide lopta kada se rešava pobednik, blicevi su najsjaniji, a čak i publika uplašena.

Na koncu je u tome i uspeo. Kada je napuštao Crvenu zvezdu, iznad uvek hladne glave je imao oreol čoveka koji se ne boji odgovornosti, u rezimeu poveći broj koševa za pobedu, a u izveštajima skauta najviše ocene, naročito u šuterskoj koloni.

Sa velikim očekivanjima došao je u Fenerbahče, u kom je kod Željka Obradovića odmah dobio priliku. Umesto krešenda, usledio je moderato. Daleko od toga da je Gudurić posrnuo, ali nije napravio iskorak koji je Feneru nedostajao na vezanim fajnal-for učešćima 2018. i 2019. godine.

Nije uspeo da se do kraja izbori za svoj glas i šut u timu punom, sada već legendi Evrolige, ali je pokazao dovoljno da ubedi Memfis u svoje kvalitete. Delovalo je da bi mu tempo u NBA ligi više odgovarao, te da bi mogao u potpunosti da naplati svoje šuterske sposobnosti. Ubrzo je međutim morao natrag. Ponovo u Istanbul.

Legenda o pribojskom strelcu počela je da bledi, kako to biva sa legendama koje se više ne spominju toliko često. Ni Fener više nije bio isti, te je u četiri sezone po Gudurićevom povratku samo jednom otišao na fajnal-for i to prethodne sezone, završivši na četvrtom mestu.

Godine su prolazile, a sa njima se menjao i Gudurićev status. Ni u jednom trenutku nije postao najvažniji igrač tima i polako se bližio činu veterana. Iščileli su i važni koševi, na kojima je izgradio karijeru, što međutim nije uticalo na njegovu hrabrost – i dalje je uzimao bitne šuteve. Pogodaka je ipak bilo manje.

Vrhunac sumnje u njegov šut i samopuzdanje usledili su nakon finala Svetskog prvenstva protiv Nemačke 2023. godine, kada je promašio nekoliko otvorenih trojki, koje su istoriju košarke mogle da učine drugačijom.

Počeli su tada i da se čuju glasovi, koje je Dunav nosio sa Malog Kalemegdana, sve do Crnog mora i Istanbula, a koji su Marka zvali da se vrati kući. Promena nekad ipak zna da prija. I prijala je.

Šarunas Jasikevičijus odlučio se da Gudurića pretvori u plejmejkera i vrati mu loptu u ruke, čime je postavio temelje za drugu evroligašku titulu u istoriji kluba. Ukazano poverenje mu je vratilo samopouzdanje, a nataloženo iskustvo pomoglo u privikavanju na novu ulogu.

Korak po korak, Fener se domogao finala, izbacivši pritom prošlogodišnjeg šampiona Panatinaikos. Ovog puta, Gudurić je plesao uz krešendo. Kako se finalni meč sa Monakom bližio kraju, srpski reprezentativac bivao je sve bolji, odbijajući napade rivala. Na kraju je 15 od svojih 19 poena postigao u drugom poluvremenu.

Za kraj je ostavio trojku kojom je rešio meč. Kao kap, kao nekada. Baš onda kada je svom timu bio najpotrebniji.

Sada povratak u Zvezdu deluje jako daleko, makar kada je sledeća sezona u pitanju. Ako se nekada i bude vratio, vratiće se kao šampion.

Posle utakmice je izjavio da se nada sličnom završetku predstojećeg Evropskog prvenstva, na kom će Srbija, ako bude u punom sastavu, biti najveći favorit. Ukoliko se ukaže prilika, nema sumnje da će Gudurić biti taj koji će tražiti poslednji šut. Ove sezone ga je i zaslužio.