Deki, moj nasmejani drug s kojim je bilo normalno raditi najluđe stvari

Izgleda da ga je i malo laktom zakačio preko nosa, pa mu je kao stariji, iskusniji i tada verovatno bolji rekao: "Mali, izlupaću ti šamare". Ovaj drugi, mladi igrač ga je pogledao direktno u oči, nasmejao se dečački i odgovorio mu: "Probaj". Bio je to kraj rasprave.

Sledeći put sam ga video tek sledećeg leta, u teretani na stadionu OFK Beograda, gde su u pauzama između sezona, kod Novice Pantelića, trenirali skoro svi – košarkaši, fudbaleri, atletičari, teniseri, kik-bokseri, poneki kriminalac i masa rekreativaca od kojih se neki imali spektakularne atletske sposobnosti.

Pamtim ga nasmejanog, kao i onog dana kada smo u svlačionici Atletskog kluba Beograd, u sred zime čekali da vrela voda zagreje iskrzane pločice polupanog kupatila i bar donekle neutrališe hladnoću koja je ulazila kroz razbijene prozore kako bismo mogli da se istuširamo posle treninga.

Tu negde, u oblaku pare, postali smo i prijatelji, između ludački teških treninga i zabadanja koplja u napuštene strunjače, koje su nekada davno služile skakačima uvis. Bacali smo i kuglu, sprintali dok smo iza sebe vukli lancem vezane sklepane sanke natovarene tegovima. I verali se uz tribine sa bar 60 kilograma na leđima.

Ne sećam se tačno kako, u to vreme smo se dokopali programa prema kojem su se, između sezona, spremali igrači američkog fudbala iz vašingtonskih "Redskinsa", koji su u međuvremenu i u složenom političkom okruženju ime promenili u "Komandersi".

Suštinski, trening je bio prilično samoubistvo u milion serija sa jezivim težinama, posle kojih je telo naprosto vrištalo od napora. Mnogo godina kasnije, bezuspešno sam pokušavao da pronađem taj program na internetu. Valjda su i Amerikanci odustali od te sulude ideje.

Kad god bismo se sreli sećali smo se tih treninga zaklinjući se jedan drugom da više nikada i ni pod kakvim okolnostima to sebi ne bismo uradili.

Poslednji put, "trenirali" smo zajedno pre nego što je otišao u Valensiju. Već sam uveliko bio novinar i teretana nije imala nekog preteranog uticaja na moj posao, ali mi je kancelarija bila 200 metara od "Taša".

"Spremam se za sezonu, ’ajde svrati do teretane da zajedno treniramo." On se ludački posvećeno spremao za novu sezonu, a ja sam se jednako odlučno sećao kako sam nekada bio jak.

Sećaću ga se nasmejanog kao i onog dana kada mi je oduševljeno opisivao kako je Mega nabavila samo svoju salu u kojoj će, osim dva glavna, biti još čak šest radnih stanica, pa će klinci bez gužve moći individualno da treniraju.

Ili, kada mi je pričao o jednom mladom centru, neverovatnog talenta, koji baca pasove preko celog terena i suštinski se ne uklapa ni u jedan postojeći kalup, pa većina trenera prosto ne zna šta će sa njim. Bilo je jasno da će taj dečak biti ili bitanga, ili veliki igrač. Dobrim delom zahvaljujući Dejanu, postao je velika zvezda.

Voleli smo isti tip igrača, snažne četvorke koji umeju da igraju, poput Čarlsa Barklija, Larija Džonsona ili Entonija Mejsona. Kada se vratio iz Hjustona rekao je da smo godinama grešili – najsnažniji igrač kojeg je video, u stvari je bek – Džejms Harden. Nisam ga nikada gledao uživo, ali verujem njegovom sudu: Harden je čvrst kao stena i brz kao munja. I veoma pristojan čovek.

Svlačionica kao iz Pojasa Gaze, očajne devedesete i sve što je pratilo početak karijere, učinilo ga ja snažnim – fizički i mentalno. Nikada nisam čuo da je odustao od nečega ili nekoga. Uvek sam negde bio ponosan jer nikada nisam čuo nijednu ružnu reč o njemu. U neke igrače je, kasnije tokom trenerske karijere, verovao i kad niko drugi nije.

Podgorička Budućnost je, u njegovo vreme, igrala najlepšu košarku valjda od vremena kada su za taj tim igrali Paspalj, Duško i Dragan Ivanović, Jadran Vujačić, Antić, Luka Pavićević i Zdravko Radulović. I jedini put u novijoj istoriji tog kluba kada pritisak nije ugušio tim.

O tragu koji je ostavio u Megi pisaće ljudi koji to mnogo bolje znaju od mene. Sala kojoj se toliko radovao, s punim pravom, nosiće njegovo ime. Nadam se da će se devojčice i dečaci koji tu budu trenirali s jednakim žarom i strašću odnositi prema ovoj igri.

Utakmice NBA lige počele su minutom ćutanja.

Nedostajaće Panteliji i svima koji su u to vreme prošli kroz teretanu na stadionu OFK.