Miloje, Miloje, Miloje... košarkaš sa kojim "možeš u invaziju"

Dejan Milojević je rođen 15. aprila 1977. godine u Beogradu. Košarkašku karijeru je počeo u beogradskom Beovuku, gde mu je trener bio Miša Lakić. Na jednoj juniorskoj utakmici Milojević je postigao je 131 poen.

Od 1998. do 2000. igrao je za FMP iz Železnika, a potom napušta Beograd i odlazi u podgoričku Budućnost.

U Crnoj Gori je proveo četiri uspešne godine i trasirao put trofejnoj karijeri. U sezoni 2000/2001. osvojio je sa crnogorskom ekipom duplu krunu i ušao među 16 najboljih timova u Evropi.

Budućnost je te sezone u izuzetno zanimljivoj finalnoj seriji prvenstva Jugoslavije pobedila Partizan nakon pete i odlučujuće utakmice u "Pioniru" koja je završena ubedljivim trijumfom gostiju 103:75. Trener sjajne generacije bio je Bogdan Tanjević, a u ekipi su bili i Saša Pavlović, Igor Rakočević, Dejan Tomašević, Blagota Sekulić, Dejan Radonjić...

Milojević je polako ali sigurno postajao sve važniji šraf u timu i popravljao poenterski učinak iz sezone u sezonu. U prvoj je za Budućnost u Evroligi prosečno beležio 4,6 poena, da bi par godina kasnije u Uleb kupu postizao 14,9 poena po meču.

Trećeg dana 2004. godine postavio je rekord ABA lige po broju indeksnih poena na jednom meču. Na utakmici protiv Lovćena postigao je 35 poena (15/19 iz igre), upisao 18 skokova, četiri asistencija i dve ukradene lopte, što je zbirno dalo indeks 59.

Dominacija u crno-belom

Dobre partije u Podgorici zapazio je i Duško Vujošević, pa Milojević pred sezonu 2004/2005. oblači crno-beli dres. Odmah je postao jedan od najvažnijih Partizanovih igrača i za dve sezone u Beogradu prikazao najbolju košarku u karijeri.

Sa crno-belima je osvojio dve titule prvaka države - u sezonama 2004/2005. i 2005/2006. Tri godine zaredom bio je najkorisniji igrač regionalne ABA lige - prvi put u dresu Budućnosti, a naredna dva kao član Partizana. Proglašen je i za najboljeg igrača Srbije i Crne Gore u sezoni 2003/2004, a nekoliko puta je bio i MVP kola Evrolige.

U tom periodu Partizan nije napravio značajniji rezultat u Evropi, ali je Milojević pružao dominantne partije - beležio je prosečno 20,8 u prvoj i 16,4 poena u drugoj sezoni Evrolige.

Milojevićev kvalitet na svim delovima terena i sveprisutnost u igri pokazuje podatak da je u sezoni 2004/2005. imao i 11,5 skokova, 3,5 ukradene lopte i 3,3 asistencije po utakmici - indeks korisnosti 30,5.

Nezaboravna je partija od 2. decembra 2004. godine i neverovatan doprinos pobedi Partizana nad Olimpijakosom (87:73). Milojević je zabeležio indeks korisnosti 55 - još uvek drugi najbolji u istoriji Evrolige. Ubacio je 35 poena, podelio tri asistencije, uhvatio 14 lopti i pet ukrao. Iznudio je i sedam faulova, a iz igre je pogodio 13 šuteva iz 17 pokušaja.

Valensija, Galatasaraj i (zamalo) ponovo Partizan

Ovakve partije obezbedile su mu i prvi inostrani angažman. Potpisao je ugovor sa španskom Pamesom, klubom iz Valensije koji danas nosi ime grada u kojem igra.

Milojević u Španiji nije bio na nivou iz Partizana ali daleko od toga da nije pronašao svoju ulogu. Poenterski učinak od 12,7 odnosno 9,7 poena po meču nije zanemarljiv. Pamesa je u te dve sezone takmičenje u španskom prvenstvu završila u četvrtfinalu.

Posle Valensije, postao je član turskog Galatasaraja, ali se već pred sezonu 2009/2010. vraća u Partizan. Ipak, nakon pripremnog perioda shvatio je da zbog problema sa kolenom ne može potpuno da se posveti košarci. Odlučio je da ne igra za crno-bele sa pola snage već da završi igračku karijeru.

Među brojnim priznanjima i medaljama koje je Dejan Milojević kao košarkaš osvojio, nalazi se i zlatna medalja sa Evropskog prvenstva u Turskoj 2001. godine, ali i odličje istog sjaja sa Evropskog prvenstva za mlade reprezentacije 1998. godine.

Trenerska karijera o kojoj bi se tek pisalo

Nakon odlične igračke, Milojević je napravio i trenersku karijeru o kojoj ima šta da se napiše iako su najveći uspesi nesumnjivo tek bili pred njim.

Svoj drugi košarkaški život počeo je kao pomoćnik Vlade Vukoičića na klupi beogradske Mege. Ubrzo je preuzeo mesto prvog trenera i dokazao da je pedagog koji košarkaško znanje i iskustvo ume da prenese na mlade igrače.

Iz godine u godinu Mega je pravila sve bolje rezultate iako je ostala verna konceptu razvoja mladih i talentovanih košarkaša sa svih krajeva sveta.

Nikola Jokić, Vasilije Micić, Marko Simonović, Vlatko Čančar, Timoti Luvavu, Ivica Zubac i Goga Bitadze stasali su pod Milojevićevim patronatom i kasnije zaslužili vizu za put u NBA ligu.

Mega je 2016. savladala Partizan u finalu i osvojila Kup Radivoja Koraća u Nišu, a stigla je i do finala ABA lige, izbacivši u polufinalnoj seriji ambicioznu ekipu Budućnosti.

Upravo je Podgorica bila naredna Milojevićeva trenerska destinacija. Kao i dok je bio igrač, uzeo je duplu krunu (Kup i prvenstvo Crne Gore), ali se nije dugo zadržao pre nego što je 2021. angažovan za pomoćnika Stiva Kera u Golden Stejt voriorsima, sa kojima je osvojio NBA titulu.

Bio je pomoćnik i selektoru Igoru Kokoškovu u reprezentaciji Srbije.