"Martovsko ludilo", poslednji bastion takmičarske košarke u SAD i matematika od koje se zavrti u glavi

Već dugi niz godina profesionalna košarka u Americi, pre svega u NBA ligi nije pandan Evroligi, u takmičarskom smislu. Do plej-ofa se ne igra atraktivna košarka i to je surova činjenica.

Za razliku od NBA lige, koledž NCAA liga konkurentna je tokom cel sezone, a pogotovo u martu kada se u ovom takmičenju igra završni turnir.

Utakmice po kvalitetu i požrtvovanju košarkaša podsećaju na evroligaške, a kako i ne bi, jer je to mnogima poslednja šansa da se domognu NBA ugovora naredne sezone, poslednja šansa da se osvoji turnir dok ne promene profesiju ili možda jednostavno zato što su se našli u 0,18 posto košarkaša koji su trudom imali sreću da budu tamo.

Mnogo para i utakmica štete konkurentnosti takmičenja  

Razloga za pad takmičarskog duha i rivaliteta ima više, zasićenost, strah od povrede, trening atmosfera na mečevima, uslovi za trening i igru, ali se čini da su najveći veliki broj utakmica tokom regularnog dela sezone i zarada.

Većina košarkaša u NBA ligi zarađuje ima milionske ugovore koji im daju sigurnost, pa jednostavno gube želju da se ikome dokazuju.

Čini se da i klupskim organizacijama ovo ne bode oči. Sa monetarne tačke gledišta u tome nema ničeg lošeg dok god su sponzori spremni da finansiraju, a navijači kupe karte zarad prezentacije i dobre predstave, takozvanog šou programa na poluvremenu.

Takođe, u toku regularne sezone u kojoj se igraju 82 utakmice, malo ko želi da pruži maksimum znajući da će dan za popravni biti već sutra i da jedan ili dva poraza skoro da neće ostaviti posledice. 

Za razliku od njih, koledž košarkaši na završnom turniru NCAA lige koji se igra svakog marta, moraju da daju maksimum svojih mogućnosti, pa i više od toga jer često od tih 20 dana zavisi da li će se uhlebiti i doći do svog profesionalnog ugovora.

Skoro je lakše rešiti "pokvarenu" Drejkovu jednačinu nego koliki je zapravo tačan procenat košarkaša koji se nakon srednje škole, a potom i koledža domognu NBA lige i svog "parčeta pite" pa je samim tim i jasno zašto je kvalitet i intenzitet košarke na visokom nivou.

Košarka, matematika, astrofizika i sumanute brojke

Naučnik Frenk Drejk je 1961. godine napisao jednačinu kojom je moguće proceniti broj aktivnih, tehnološki naprednih, komunikacionih civilizacija na Mlečnom putu.

Drejk je imao ideju da zapiše veliki broj parametara koje bi zatim pomnožili zajedno. Danas je Drejkova jednačina je pokvarena, ali znamo dovoljno o Univerzumu da napravimo još bolji okvir.

Drejkova jednačina govori da je broj civilizacija (N) koje imamo u bilo kom trenutku unutar naše galaksije, jednak proizvodu sedam različitih nepoznatih veličina iz astronomije, geologije, biologije i antropologije, od kojih je svaka izgrađena od prethodnog elementa.

1. R∗, prosečna stopa formiranja zvezda

2. fp, udeo zvezda sa planetama

3. ne, prosečan broj zvezda sa planetama koje imaju jednu koja bi mogla da podrži život

4. fl, deo onih planeta koje su razvile život

5. fj, deo planeta koje nose život i koje su razvile inteligentni život

6. fc, deo ovih planeta koje imaju inteligenciju i koje su tehnološki komunikativne u međuzvezdanom prostoru

7. I, dužina vremena koje takva civilizacija može da emituje ili sluša.

Pomnožite u teoriji ove brojeve sve zajedno, i dobićete tačan broj tehnološki naprednih, civilizacija koje su sposobne da komuniciraju sa ljudima a koje danas imamo na Mlečnom putu.

Jednačina kojom košarkaši mogu da odrede kolike su im šanse da se domognu koledža, "Martovskog ludila" i NBA lige skoro da je komplikovana koliko i Drejkova.

Put nekog srednjoškolca do najvišeg cilja, skoro težak kao rešavanje jednačine

U Sjedinjenim Državama košarkaške timove u srednjoj školi godišnje popunjuje oko 546.000 dečaka i 410.000 devojčica.

Od tih 546.000, svega 34.230 odnosno nešto više od 6,2 odsto dobije priliku (čitaj stipendiju ili polustipendiju) da zaigra za jedan od 2.020 registrovanih koledža koji imaju svoju košarkašku ekipu.

Tih 2.020 koledža po kvalitetu poređano je u najmanje sedam takmičarskih divizija.

U prvoj diviziji NCAA, na 363 univerziteta u timove je uključeno 5.826 košarkaša, što je nešto malo više od jedan odsto srednjoškolaca koji su igrali košarku.

Završni turnir prve divizije, popularno “Martovsko ludilo“ igra 68 ekipa koje imaju do 15 igrača, što dovodi do činjenice da se za titulu bori 1020 košarkaša, ili 0,18 odsto onih koji su u Srednjoj školi imali ove ambicije.

Najveći broj takmičara koji se nađu na završnom turniru ima sreću da dobije mesto među NBA ekipama.

Na draftu koji se održava neposredno posle završetka ovog sportskog događaja od kog pored televizija, sponzora i samih škola najviše profitiraju kladionice, bira se 60 košarkaša, što je 0,01 odsto od početne brojke.

Ovaj procenat još više opada ako se uzme činjenica da na draftu prosečno bude izabrano između pet i deset košarkaša iz inostranstva ili drugih košarkaških liga.

Skoro da su iste šanse da će čoveka udariti grom kada se po kiši nađe pod otvorenim nebom i da će srednjoškolski košarkaš u nastavku karijere zaigrati u najjačoj ligi sveta.

"Sve se vrti oko para", možda i diplome

Za razliku od NBA kolega, koledž košarkaši često imaju samo jednu ekipu, jednu sezonu, jedan turnir, jedan meč, ponekad i jedan trenutak da se dokažu pred saigračima, trenerima i na kraju skautima koji prate svaki njihov pokret.

Oni većinom nemaju milionske kuće, vozni park, nisu potpisivali višemilionske ugovore i zato iz utakmice u utakmicu moraju da daju maksimalni napor, ne bi li igrama zavredili i obezbedili završni turnir, a samim tim i pažnju neke NBA ekipe koja će ih izabrati na predstojećem draftu.

Mnogim košarkašima koji su na koledž došli sa ambicijama da ga završe i postanu stručni u oblasti u kojoj su se školovali turnir je možda poslednja dodirna tačka sa takmičarskom košarkom.

To im je gotovo i poslednja šansa da osvoje trofej, pre nego što već potencijalno naredne godine sportsku opremu zamene kancelarijskom i prekinu nit koja ih veže za profesionalnu košarku.

Završni turnir, poslednji bastion takmičarske košarke

Na završnom turniru u martu gleda se košarka koja nije nalik NBA ligi, na kakvu su mnogi navikli. Posedi više liče na one u Evropi, igra se agresivna odbrana, a za svaku loptu se skače i u tribine, pa nije čudo što skoro 11 miliona godišnje isprati ovaj spektakl.

"March madness" ne prašta greške, ne prašta potcenjivanje protivnika, i ne prašta opuštanje na parketu. Na ovom turniru, favoriti postoje samo na papiru, jer utakmice dobija obično ekipa koja najviše želi pobedu.

Nakon žreba, najbolje plasiranih 68 ekipa iz Prve divizije NCAA lige formira kostur nokaut faze, u kom svaki poraz i kiks znači pakovanje kofera i povratak kući.

Da bi ekipa osvojila turnir, mora da pobedi šest utakmica, a da pritom ne izgubi nijednu, što je računica i jednačina sama za sebe, i na to ne treba ništa dodati.

Ipak kao i u svakom takmičenju, postoje jednostavno bolje i lošije ekipe, ali je zbog takmičarskog intenziteta to u značajnoj meri iznivelisano pa i "najjači" protiv "najslabijih" ulaze sa maksimalnim zalaganjem.

"Martovsko ludilo" je sada u toku, a veliki broj ekipa kojima je prognozirana završnica - izbačene su. Na fajnal foru neće se naći aktuelni šampioni Kanzas džejhoksi, ali ni Purdju, Djuk, Market, Virdžinija i Arizona.