Radivoj Korać – prvi košarkaški "superstar", od Sombora do Kuće slavnih

Ako se stotinjak ljudi okupi da obeleži pola veka od nečije smrti, kao što se desilo pre tri godina na dan kada je Radivoje Korać poginuo, i pritom nekolicina, inače provereno čvrstih muškaraca, krišom zaplače, lako je pretpostaviti da je ta osoba za sobom morala da ostavi kakav ozbiljan trag. 

U slučaju Radivoja Koraća tragova je, čini se, mnogo - hiljade poena na stotinama utakmica, masa trofeja i medalja, gomila ploča, knjiga, mantili, rolke i „spenserice".

Prvi košarkaš izabran za najboljeg sportistu Jugoslavije i igrač koji je birao timove u zavisnosti od toga koji je jezik želeo da nauči. Prva velika košarkaška legenda.

Igrao je košarku u sasvim drugo vreme. Dobar deo karijere na otvorenim terenima i loptom koja je, bar sudeći po fotografijama, više ličila na fudbalsku nego košarkašku. Zbog toga su je, valjda, i zvali „fudbal".

Ni patike nisu bile ništa bolje. Samo izabrani mogli su da dobiju „superge" ili „starke", koje su mnogo kasnije postale modni trend, ali su šezdesetih godina prošlog veka bila teško dostižni luksuz za većinu, čak i vrhunskih sportista.

Neki od velikih igrača su na treninge, gradskim prevozom, dolazili praktično sa redovnih poslova.

Putovali su brodovima, vozovima, autobusima.

Tako su, jednom, ispričali su mi direktni akteri, igrali masu utakmica po Južnoj Americi kako bi skupili pare za avionsku kartu kući.

U Rio de Žaneiru su otišli na pijacu, koja se, prema već prilično bledim sećanjima očevidaca, imala nalaziti nedaleko iza Kopakabane. Korać je hteo da kupi nekoliko banana, ali im je prodavac, kada je spazio novčanicu od jednog dolara, prosto bacio u naručje ceo grozd, zgrabio pare i izgubio se u gomili.

Zgranuto su ga gledali kako trči, jer su ionako mislili da mu za desetak banana bez problema plate dolar. Banane su okačili na vešalicu u hotelskoj sobi i trajale su im nekoliko dana.

Godinama je bio rekorder po broju postignutih poena na jednoj utakmici. Švedskom Alviku ubacio je 99 poena početkom 1965. godine. Ili kako je to godinama kasnije objašnjavao Moma Pazmanj: „Korać, Ivačković i ja smo dali 101 poen. Korać 99, a nas dvojica ostalo".

Njegov uticaj na saigrače i verovatno rivale bio je toliko da se neki od njih, mada u međuvremenu napravili gigantske karijere i dalje najviše hvale kako ih je „Žuti" pohvalio posle nekog dobrog poteza.

Jedan od njih, koji je u decenijama koje su sledile, trofejima dupke ispunio brojne vitrine u raznim zemljama, jednom je prilikom pogodio protivnički koš sa svoje polovine terena.

Koš je, tvrde svedoci, uistinu bio spektakularan, ali ni jedan od brojnih pehara koje je kasnije osvojio, ne može se ni izdaleka meriti sa činjenicom da mu je u zagrljaj prvi skočio Radivoj Korać.

Čuo sam tu priču najmanje 50 puta u životu i iako se s godinama malo menjala i taj poslednji šut bivao sve dalji od koša rivala prilično verno oslikava poštovanje koje su prema njemu, sve vreme, gajili.

U OKK Beogradu je proveo 11 godina, ali je odigrao deset sezona jer je jednu pauzirao pošto je opasno izgubio korak sa fakultetom.

Elektrotehniku nikada nije završio, ali je, u međuvremenu, sedam puta bio najbolji strelac jugoslovenske lige, tri puta najbolji strelac Evropskog prvenstva, najbolji strelac italijanske lige, verovatno i najbolji strelac belgijske lige, iako je u Belgiji niko sa sigurnošću ne može da potvrdi ko je, u stvari, te godine postigao najviše poena u ligi.

Ili, jednom prilikom vraćajući se sa turneje po Italiji, što je celoj generaciji iz sijaset razloga predstavljalo posebno zadovoljstvo, smislio je savršen plan kako da jedan od saigrača, čije ime neću napisati jer nemam njegovu izričitu dozvolu da to uradim, prošvercuje ronilačko odelo preko granice.

Dakle, grupa krakatih mladića koja je spavala na palubi, jer naravno nije bilo para za kabine, došla je do genijalne ideje da prevari carinike tako što će jedan od njih navući ronilačko odelo, preko njega obući trenerku i tako lagano prošetati kroz kontrolu.

Kao i sve ostale priče i ova je varirala zavisno od osobe koja je prepričavala ili prosto broja godina koji je od istinskog događaja protekao. Suštinski, najveći problem je bio što se cela akcija odigravala usred leta i što je nesrećni „ronilac" umalo kolabirao dobrano pre nego što je brod uopšte pristao u luku.

Kao retki među Jugoslovenima koji su neprestano putovali na zapad, imali su prilike da se, mnogo pre svih, upoznaju sa raznim novotarijama potrošačkog društva, poput recimo plastičnih flaša za vodu za koje niko od njih pre nije ni čuo, pa su u svlačionici inscenirali tuču ne bi li videli izraz lica Ranka Žeravice kad flaša pukne o glavu „žrtve".

Van košarke, njegov uticaj bio je takođe ogroman, ili kako je to masu puta do sada opisao Dugi Damnjanović: „Nosio je rolku, raskopčan mantil, spenserice i trčao za tramvajem. Čim smo skupili 'opremu' cela ekipa sa Neimara je nosila mantile rolke i spenserice i, takođe, trčala za trinaesticom. Zbog njega i danas imam dva para tih cipela - braon i crne".

Poginuo je 2. juna 1969. godine kod Sarajeva.

Spletom okolnosti rodio sam se dva dana kasnije, pa je moj otac, Žućkov saigrač, veliki prijatelj i večni poštovalac, odlučio da nema nikakvih šansi da se zovem Igor, kako je ranije navodno bilo planirano i dao mi ime Radivoj.

Istog trenutka, nasledio sam i nadimak - Rade i dok su ostaloj deci roditelji pred spavanje pričali bajke, meni su moji, ali i njihovi brojni prijatelji koji su neprestano defilovali kroz kuću prepričavali epske utakmice i događaje koji su im prethodili.

„Žuti" je, u većini slučajeva, bio glavni akter.