Oči koje će zauvek videti zeleno

Pre nego što sam krenuo da pišem ovu priču imao sam sasvim drugačiju zamisao. Ali, 'ajde da probamo ovako...

Zamislite da se zovete Luis Korbet. Imate 12 godina i živite u Ouklandu, na Novom Zelandu. Vi ste sasvim običan, nasmejan dečkić, pun mašte, spremni da zadate ozbiljne muke roditeljima svojim nestašlucima.

Roditelji su vas razmazili i ispunjavaju vam svaku želju. Iako imate 12 godina, već ste obišli čitav svet. Videli ste Nijagarine vodopade, Diznilend, Njujork, Veliki kanjon... Na svakoj fotografiji ste nasmejani.

Otac je vas i vašeg starijeg brata odveo da gledate uživo svoj omiljeni tim Boston Seltikse. Dobili ste šta ste želeli iz klupske prodavnice. Dres, duks, kačket... Čak ste upoznali svoje omiljene igrače i gledali utakmicu iz prvog reda.

Proćaskali ste sa Redžonom Rondom i Džefom Grinom. U jednom momentu vas izvode na centar igrališta, aplaudira vam čitava hala. Naravno, osmeh je i dalje na mestu.

Vaš tim je izgubio, ali ste i dalje nasmejani, jer ste obišli "pola sveta", upoznali omiljene košarkaše, aplaudiralo je, baš vama, hiljade ljudi...

Sasvim lep život iako, praktično, nije ni počeo... 

E sad, vi jeste Luis Kobret, jeste videli sva ta mesta, jeste upoznali Redžona Ronda, jeste gledali Boston Seltikse iz prvog reda... Ali, sada zamislite da je to poslednje što ćete ikada videti!

Luis ima oboljenje očiju, kao i njegova dva starija brata. Međutim, u njegovom slučaju bolest je vrlo agresivna, pa su doktori rekli njegovim roditeljima da je, ukoliko postoje stvari koje mališan želi da vidi, ovo jedina godina u kojoj će to moći da učini.

Ne, roditelji ga nisu razmazili. Bar ne više od onoga koliko treba. 

Ne, nije nasmejan zato što je život blag prema njemu. Naprotiv!

Kažu, kada dolazi talas imaš tri opcije: Da bežiš, ali će te on stići i potopiti. Drugi, da ostaneš na leđima i pokušaš da plutaš, ali na kraju ćeš, ipak, potonuti. I treći, da se zatrčiš i zaroniš u dubinu, prilagodiš se novoj situaciji, pa ćeš možda i pobediti.

Luis neće pobediti bolest. Nikada. Ali izabrao je treći put. Uzeo je dah i zaronio što dublje može.

Sastavio je sa roditeljima listu želja i krenuo u trku sa vremenom. Video je predivna mesta. Prvi i jedini put u svom životu. Međutim, kada su ga pitali šta bi najviše voleo da vidi, on je rekao - meč omiljenih Boston Seltiksa.

Kada se priča o Luisu proširila preko društvenih mreža, javljali su se ljudi iz celog sveta nudeći pomoć. Koliko god su mogli, pa makar to bilo i pet dolara.

Priča je došla i do ušiju ljudi u Bostonu, tačnije do Korin Grausbek, supruge suvlasnika Seltiksa Vika Grausbeka, čiji je sin rođen slep.

Ubrzo, Boston je ugostio malog Luisa, njegovog oca i brata na jednoj utakmici. Mališa je prvo otišao u šoping u klupsku prodavnicu, a zatim upoznao legende trofejnog kluba, sadašnje košarkaše i trenera, a na kraju gledao meč iz prvog reda. Upoznao je Redžona Ronda, omiljenog košarkaša. Njegov otac Tim je rekao da je Luis bio crven kao paprika kada se sreo sa svojim herojem.

Na poluvremenu je preko razglasa podeljen sa svim navijačima delić Luisove priče. Nije se čuo glasniji aplauz te večeri u "TD Gardenu" od onog koji je dobio Luis.

Možemo mnogo toga naučiti od ovog hrabrog dečaka, koji se osmehom sprema za tamu. Da li smo, kao društvo postali, pored zdravih očiju, za raziku od Luisovih, toliko slepi za druge, kojima je možda baš naša pomoć potrebna?

Da li ćemo se potruditi da zažmurimo kako ne bismo videli druge u nevolji?

Znam da bi Luis sve dao da nikada ne zažmuri. Hoće, nažalost, vrlo brzo. Iako neće videti, siguran sam da će mu ove slike iz Bostona biti uvek tu, pred očima.