Tri sekunde u Minhenu

Olimpijske igre u Minhenu 1972. godine ostaće upamćene po mnogim stvarima i smatraju možda i za najkontroverznije veliko takmičenje ikad održano. To su bile prve Igre u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata. Održane su u jeku „hladnog rata" kada su SAD i SSSR-a vodili bitke na svim frontovima, posebno u sportu. Na Igrama se dogodio jedan od najkrvavijih terorističkih napada kada su članovi terorističke grupe „Crni septembar" ubili 11 izraelskih sportista.

Ubistvo izraelskih sportista je verovatno najbitniji događaj po kojem će se Olimpijske igre u Minhenu pamtiti, ali sportska istorija nikada neće zaboraviti ni finale košarkaškog turnira u kojem je, nakon pravog trilera, reprezentacija Sovjetskog Saveza napravila podvig savladala SAD sa 51:50.

Više od četiri decenije nakon finala, utakmica u Minhenu, tačnije njena sama završnica, ostaju najkontroverzniji događaj u istoriji i košarke i olimpijskih igara i sporta uopšte.

Nešto starije generacije verovatno su imale tu čast da utakmicu gledaju u direktnom prenosu, pa su uživo pratile neverovatan rasplet finala. Za one nešto mlađe, dovoljno je reći da su Sovjeti meč dobili košem u poslednjem napadu koji je bio tri puta ponovljen.

Pre same analize meča potrebno je reći da je reprezentacija SAD na olimpijski turnir došla kao apsolutni favorit, ne toliko zbog sjajnih igrača koliko zbog tradicije, imajući u vidu da su osvojili sedam zlatnih medalja na Olimpijskim igrama i da meč nisu izgubili od uvođenja košarke u olimpijsku porodicu sportova 1936. godine u Berlinu. Sa 63 vezanih pobeda na prethodnih sedam Igara, SAD se sa još osam pobeda u Minhenu prošetala do finala.

Sa druge strane Sovjetski Savez došao je sa iskusnijom ekipom koja je odigrala više od 400 mečeva zajedno i koja je takođe delovala zastrašujuće.

Amerikanci su prvi put posle više decenija u finalu naleteli na tvrdog i fizički besprekorno spremnog protivnika. Selektor SAD Henri Iba sa Univerziteta Oklahoma stejt, koji je forsirao defanzivnu igru, odabrao je taktiku koja je išla na ruku Sovjetima. U sporoj i tvrdoj utakmici bolje se snašla ekipa SSSR koja je na poluvremenu vodila sa 26:21.

U drugom poluvremenu prednost Sovjeta porasla je na deset poena. Amerikanci se bude tek u poslednjih šest minuta kada furiozno napadaju i polako sustižu prednost protivnika. Čitava borba na kraju se svela na poslednjih deset sekundi gde u kojima je reprezentacija SSSR imala prednost od 49:48. To možda jeste bio finiš utakmice, ali predstavljao je početak prave drame.

Američki košarkaši na poslednji napad Sovjeta igrali su čvrstu odbranu. Lopta je ipak nekako došla pod koš gde je šut Aleksandra Belova blokirao Mekmilan. U kontranapadu lopta dolazi do Daga Kolinsa koga je Zurab Sakandelidze faulirao na tri sekunde pred kraj. Mladi Kolins postigao je oba slobodna bacanja, SAD su povele sa 50:49 kada je nastao haos o kojem se i danas priča.

Sovjeti su izveli poslednji napad, lota je došla do sredine terena, vreme je isteklo, ali sudije su prekinule meč. Prema tadašnjim pravilima, kada lopta prođe kroz obruč, vreme počinje da teče, ukoliko se ne zatraži tajm-aut. Čim je napad krenuo, trener Sovjetskog Saveza Vladimir Kondrašin je pojurio ka zapisničkom stolu protestujući da je tražio tajm-aut, koji je trebalo da dobije nakon prvog slobodnog bacanja. Imajući u vidu da pravila nisu dozvoljavala da se tajm-aut dobije nakon drugog slobodnog bacanja, Sovjetski košarkaši morali su brzo da odigraju napad za koji su imali jednu sekundu.

U svađi sa zapisničkim stolom selektor SSSR Kondrašin rekao je da je tajm-aut zatražio stisnuvši taster. Treneri su tada mogli da biraju da li će minut odmora tražiti pre ili između dva bacanja. Kondrašin je rekao da je imao nameru da tajm-aut uzme između dva bacanja Kolinsa. Nesporazum je najverovatnije nastao kod zapisničkog stola gde su sedeli nemački delegati koji su razumeli da je Kondrašin odustao od tajm-auta, dok je trener SSSR-a rekao da je odbio da pauzu uzme pre slobodnih bacanja što mu je glavni sudija ponudio.

Nakon velike rasprave u koju su bile uključene obe klupe, delegati, glavne i pomoćne sudije nađeno je kompromisno rešenje. Sovjeti neće dobiti tajm-aut, ali će se sat vratiti na tri sekunde da bi izveli poslednji napad. Igra se nastavila od trenutka kada je Kolins postigao drugo slobodno bacanje. Ovakav rasplet donet je na insistiranje generalnog sekretara FIBA Renata Vilijema Džonsa koji je sišao sa tribina na parket i koji je i pored odluke glavnog sudije Rigeta, koji je nameravao da se igra nastavi sa još samo jednom sekundom do kraja, odlučio da se sat vrati na tri sekunde. Zanimljivo je da Džons nije imao nikakvu nadležnost da presudi u situaciji kada je meč u toku. To je učinio verovatno zbog činjenice da je do zabune došlo na zapisničkom stolu, i da je reprezentacija SSSR-a bila oštećena.

Prvi haos bio je samo početak. Igrači su ponovo izašli na parket, a Sovjeti su dobili drugu šansu da za tri sekunde promene rezultat. Kako je jedna greška van terena dovela do druge, tako je Kondrašin u igru uveo Edeška koji je zamenio Zarmukamedova. Imajući u vidu da je pravo zamene bilo samo u slučaju tajm-auta, sovjetski selektor nije smeo da uvede novog igrača u igru, ali zahvaljujući metežu niko nije obratio pažnju na tu činjenicu.

Edeško je pokušao dugim pasom da nađe Aleksandra Belova pod košem protivnika, ali pas je bio za nekoliko centimetara previsok, tako da sovjetski centar nije mogao da uhvati loptu. Američki igrači su uleteli na teren i proslavljali pobedu, novinari i fotoreporteri uzimali su izjave i fotografije momenta za istoriju, ali nakon nekoliko minuta slavlje se utišalo, a američkim igračima je rečeno da utakmica još ivek nije gotova i da Sovjeti opet imaju tri sekunde za napad.

U ovom slučaju prva greška oko tajm-auta i nesporazumi na relaciji sudije-zapisnička klupa dovele su do opšteg meteža u kojem se prebrzo krenulo sa nastavkom igre. Sudije na parketu nisu videle da na zvaničnom semaforu vreme nije vraćeno na tri sekunde kao što je pre toga dogovoreno. U trenutku kada su izvodili poslednji pas na semaforu je stajalo 50 sekundi, ali sirena se oglasila samo jednu sekundu nakon ubacivanja lopte. To je bio razlog zbog kojeg su sudije poništile i ovaj napad.

Kada se gužva na parketu raščistila Sovjeti su dobili i treću šansu da postignu pobednički koš. Edeško je ponovo dugim pasom tražio Aleksandra Belova i ovoga puta ga je pronašao. Belov je uhvatio loptu pod košem, prevario dvojicu američkih igrača i pre isteka sirene položio loptu u koš. Situacija se skroz preokrenula. Sada je počelo slavlje košarkaša SSSR-a. Američki trener i igrači prigovarali su sudijama i zapisničkom stolu, ali utakmica je zvanično bila gotova.

Nakon ovakve završnice, borba je nastavljena van parketa. Dok su u SSSR-u slavili pobedu i proglasili košarkaše svoje reprezentacije za heroje nacije, Amerikanci su bili besni ogorčeni jer su smatrali da im je pobeda oteta.

Zvanična žalba petočlanoj komisiji je odbijena. Amerikanci smatraju da žalba nije prošla jer su većinu u komisiji imali predstavnici tadašnjih komunističkih zemalja. Nezvanične informacije govore da su protiv žalbe Amerikanaca bili predstavnici Kube, Poljske i naravno Sovjetskog Saveza, tako da je konačnim „rezultatom" 3:2 žalba odbijena.

Američki košarkaši su odmah posle utakmice doneli zajedničku odluku da se ne pojave na dodeli medalja, tako da su na pobedničkom postolju stajali samo košarkaši SSSR-a kao šampioni, i osvajači bronzane medalje, reprezentacija Kube. Medalje namenjene repezentavcima SAD i dan danas stoje u trezoru u jednoj švajcarskoj banci.

Kao što je rečeno, košarkaši Sovjetskog Saveza u domovini su slavljeni kao heroji jer su napravili najveće iznenađenje u dotadašnjoj istoriji Olimpijskih igara. Amerikanci su bili ogorčeni, više puta su pokušali da ospore konačan rezultat meča u raznim sportskim instituacijama, ali nikada u tome nisu uspeli.

Kapiten tadašnje reprezentacije SAD Keni Dejvis ni 40 godina nakon utakmice nije se pomirio sa porazom. On je prošle godine, podsećajući se te utakmice rekao: „Nismo zaslužili srebro. Zaslužili smo zlato. Sve ove godine nakon toga nijedan igrač našeg tima nije prihvatio srebrnu medalju". Sličnu izjavu Dejvis, ali i većina košarkaša tima 1972. godine ponavljali su svih ovih decenija.

Ivan Edeško, košarkaš koji je uputio pas ka Belovu, nakon kojeg je sovjetski centar postigao koš rekao je da se Amerikance ljute bez razloga. „Amerikanci su uvek želeli da budu prvi. Ako nisu prvi uvek traže izgovor. To je njihov nacionalni problem", smatra Edeško.

Zanimljivo je da nisu baš svi američki reprezentativci te sudbonosne noći bili protiv dobijanja srebrnih medalja. Nekoliko decenija kasnije Tom Burlison i Ed Retlif, u intervjuu američkom magazinu „Sports ilustrejted" rekli su da su imali nameru da glasaju da se izađe na postolje i primi srebrno odličje.

Burlison je na kraju glasao kao i većina košarkaša jer nije igrao finalnu utakmicu, i smatrao je da nije imao prava da glasa drugačije. On je dodao da nije ogorčen nakon finala i da bi voleo da njegova deca jednog dana dobiju medalju. U jednom kasnijem intervjuu Burlison je rekao da je odbijanje njega i njegovih saigrača da se pojave na pobedničkom postolju jedan od najgorih nesportskih poteza u istoriji.

Njegov saigrač iz reprezentacije Ed Retlif je rekao da medalju ne želi za sebe, ali njegova supruga smatra da bi trebalo da je uzme zbog njihove dece. I on je rekao da je želeo da izađe na pobedničko postolje, ali nije želeo da glasa suprotno želji ostalih saigrača.

Ipak, njihov kolega Keni Dejvis imao je prilično ekstreman stav povodom odbijanja medalja. On je u svom testamentu najstrožije zabranio svojoj porodici da ikada u ruke uzmu srebrnu medalju sa tih Olimpijskih igara.

U kasnijim svedočenjima neki od aktera bacili su novo svetlo na čitav događaj. Tako je tadašnji generalni sekretar FIBA Renato Vilijams Džons, na čije su insistiranje Sovjeti dobili tri sekunde za napad, u neformalnom razgovoru rekao je da u trenutku kada je izvršio pritisak na sudije nije verovao da će se dogoditi onakav rasplet, odnosno da Belov neće postići koš.

Ipak Belov je koš postigao u Sovjetskom Savezu postao je heroj nacije i finale košarkaškog turnira 1972. godine učinio je besmrtnim. Na žalost, Belov nije dugo uživao u oreolu heroja nacije. On je usled teške bolesti preminuo šest godina nakon finala u svojoj 27. godini.

Finale košarkaškog turnira na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine i dan danas ostaju jedan od najkontroverznijih događaja u istoriji sporta.