Žitije vlasnika FCSB-a – vlaški pastir, gvozdeni "legionar" i osuđenik sa kartom za raj

Od baraganske ravnice presvučene vunom, preko vlasničke fotelje evropskog šampiona čije ime je zaplenila vojska, do stolica u rumunskom i evropskom parlamentu. Između zatvorska ćelija. Sve je ovo prošao Bekali na putu ka raju, u koji će, kako sam veli ući skroman i čistog srca.

Ono što je Džeri Džons Dalas kaubojsima, što su Hesus Hil i Silvio Berluskoni bili Atletiko Madridu i Milanu, to je Bekali i dalje Steaui, odnosno FCSB-u, posrnulom velikanu koji u petom kolu Lige Evrope dolazi u goste Crvenoj zvezdi.

Kako je godinama predano i revnosno radio na tome da svoje ime učini sinonimom za čitav klub, više će se verovatno pisati o njemu, nego o treneru i igračima rumunskog tima. Pomogli su mu i oni, promenjivim rezultatima ove sezone.

A sve je počelo u jednom malom selu blizu granice sa Moldavijom.

Baraganske deportacije

Početkom 50-ih godina prošlog veka, kada više nije bilo rata koji bi pod tepih nagurao sve razlike između Tita i Staljina, Ministarstvo unutrašnjih poslova Rumunije je započelo sa takozvanim baraganskim deportacijama.

Rezolucija Informbiroa i tihi rat između Jugoslavije i Sovjetskog saveza prelio se i preko rumunske granice. Kako su u Rumuniji u tom periodu u modi bili brkovi, usledile su teške godine za srpsko stanovništvo na njenoj teritoriji.

Srbi koji su živeli u rumunskom delu Banata primorani su da se presele u baragansku stepu, kako bi se granica očistila. Tada je bilo lakše braniti je i špijunirati komšiluk. Međutim, kako je na proplancima okruga Braila bilo mnogo mesta, tamo su usmereni svi potencijalni protivnici režima.

Tako su i Bekalijevi roditelji, cincari poreklom iz Albanije i Bugarske, stigli u Zagnu. U njihovom dosijeu dvostruko je podvučena povezanost sa fašističkom partijom "Gvozdena garda", koja je bila popularna pred početak Drugog svetskog rata. To im pak nije smetalo da postanu veoma uspešni privrednici, ali će tek njihov sin uspeti da stado ovaca zameni za najsjajniju zvezdu u Rumuniji.

Ovce, parcele i prvi milion

Niko tačno ne zna koliko je bogat Điđi Bekali. Verovatno ni on sam. Jedni kažu preko milijardu evra, drugi "samo" par stotina miliona. Razliku u izveštajima verovatno izaziva poreski sistem. Stoga i prva cifra deluje realnije.

Priča o prvom milionu je ipak najzanimljivija. I kao i u većini slučajeva zamagljena, neprozirna i mutna, što je zapravo čini dobrom. Bekali se obogatio trgujući sa vojskom, kojoj je prvo prodavao proizvode od ovčijeg mleka, da bi nakon što je zadobio poverenje glavešina prešao na unosnije poslove.

Krajem prethodnog veka je sa rumunskom vojskom obavio razmenu parcela, za koju se ispostavilo da, pod jedan, vojci nije bila potrebna, a pod dva – razlika u vrednosti je bila ogromna. Zemlju je Điđi ubrzo dao za izgradnju stambenih blokova, a na tim temeljima je izgrađen i ostatak njegovog carstva. Dalja istraživanja su pokazala da Bekali zapravo nije ni bio vlasnik zemljišta, već da ga je kupio dok se mastilo na ugovoru sa vojskom još uvek sušilo.

Sve nakon toga bilo je mnogo lakše. Građevinske kompanije, farma za uzgajanje živine i deonice kojima se, verovatno sa razlogom, ne zna broj. Kada je izgradio carstvo o kom je maštao čuvajući ovce, bio mu je potreban novi projekat. Novi izvor sa kog se napaja sujeta i kamenčić u cipeli, da ga podseti da nije sve u novcu, slavi i statsu, već u dolasku do istih.

Per aspera ad astra

Tautologija genetskog računa svakog Balkanca nepogrešivo povezuje sticanje bogatstva sa kupovinom fudbalskog kluba. Ma koliko da su ostale funkcije, titule, i izrazi statusne moći dobrozvučeći, ništa ne može parirati najboljem mestu u loži nekog stadiona. Tako je razmišljao i Bekali.

"Želeo sam da se obogatim, a kada sam uspeo u tome, želeo sam da postanem poznat. Zato sam kupio Steauu", priznao je u jednom od brojnih intervjua.

Potkraj milenijuma, Điđi je postao deo vlasničke strukture Steaue iz Bukurešta, da bi za samo nekoliko godina, onako kako sam on zna, stekao zvanje većinskog vlasnika, kupivši 51 odsto deonica kluba. Kao i njegov uticaj, taj broj je godinama rastao. Rasli su i dugovi, ali kada je bilo vreme za naplatu, Bekali je neznatno promenio ime kluba, prebacio sva sredstva na račun nove kompanije i ostavio zvezdu staru skoro 60 godina da se ugasi.

Ubrzo se oslobodio i svih legalnih veza sa klubom, koji je prepisao nećacima, te od tada odluke donosi kao vladar iz senke, koja je doduše potpuno prozirna. Uloga klasičnog vlasnika mu nije bila dovoljna, te je u scenario prepravio i proširio.

Mešao se u odabir tima za svaku utakmicu, dovođenje igrača, kao i izmene u toku utakmice, što je značilo i česte svađe sa trenerima. Njegovo opravdanje je bilo poprilično jasno i donekle logično. Kako svojim novcem kupuje i plaća igrače, jedino je ispravno da on odlučuje o tome kako će, kada i koliko igrati. To je ispostaviće se bio samo početak.

Vlasnik, predsednik, trener i skaut

Kao neko ko uživa u tome da je u centru pažnje, Bekali se iz nedelje u nedelju svojski trudio da medijima u Rumuniji ponudi materijal kojim bi mu ispunili želju. Otkako je postao prvi čovek kluba, teško da je ijedna utakmica Steaue prošla bez njegovih, često živopisnih komentara.

Jedan od najupečatljivijih je onaj u kom je optužio svoje igrače da previše često upražnjavaju seks i da stoga ne pružaju dovoljno dobre partije. Kada se umorio od rasprava sa trenerima, počeo je da zapošljava isključivo one kojima ne bi bio problem da samo sede pokraj aut linije sa licencom u džepu, dok bi on donosio sve odluke. Zanimljivo je da ni to nije garantovalo ugovor na duži period. Nekoliko loših rezultata i usledio bi otkaz.

Nikada nije imao problem ni da javno kritikuje fudbalere svog tima, a sa nekima, poput srpskog igrača Bogdana Planića je vodio i medijski rat. Raspravljao se sa kolegama iz drugih klubova, često pretio tužbama i više puta obećavao da će napustiti Steauu i ostaviti je ćerkama. Na kraju joj se uvek vraćao. Bila mu je trošak i konstantan izvor frustracija, ali nije mogao bez nje. Kao što ne može ni bez pažnje koju mu garantuje.

Od njegovog dolaska, Steaua je sedam puta bila šampion Rumunije, a tri pua je osvojila kup, bez značajnijeg uspeha u Evropi. Rezultati koji nikoga nisu oduševili. Štaviše, ugled kluba značajno je narušen u 21. veku, a sve je kulminiralo 2017. godine, kada je Steaua zabeležila najbolniji poraz u svojoj istoriji. Izgubila je tom prilikom ime, grb i sve svoje boje.

Gubitak identiteta

Iako se uz pomoć vojske proslavio i obogatio, što je kasnije iskoristio da kupi vojni klub i pretvori ga u svoju igrčaku, na kraju su ljudi u zelenom bili ti koji su mu zakomplikovali život. Tokom 2014. godine, Ministarstvo odbrane Rumunije je tužilo klub, smatrajući da vojci pripada vlasništvo nad imenom, grbom, bojama i najvažnije – trofejima. Spor je usled Bekalijevog velikog iskustva u sudinici potrajao, ali ovoga puta nije bilo izlaza.

Vojska je pobedila i 2017. godine je Bekaliju naloženo da napravi neophodne promene. Dotadašnjoj Zvezdi (na rumunskom steaua) vodilji nije više smeo da izgovori ime, a morao je i da je skine sa grudi svojih fudbalera. Odlučio se skraćenicu FCSB koja i posle osam godina zbunjuje starije ljubitelje fudbala koji pamte Emerika Jeneja, Helmuta Dukadama i Miodraga Belodedića.

Osim trofeja, među kojima je i onaj Kupa evropskih šampiona, Bekali se poprilično lako odrekao svega. Spor oko srebrnine je potrajao još neko vreme, da bi konačnom odlukom suda i ona bila oduzeta FCSB-u i pripisana novom klubu koji je vojska osnovala i koji se danas takmiči u u drugoj ligi.

"Slučaj aktovka"

Kada se sve ovo ima na umu, nije teško razumeti kako je čovak poput Bekalija imao mnogo problema sa zakonima, odnosno poštovanjem istih. Tako je 2013. godine osuđen na tri godine zatvora, što je kasnije produženo za još šest meseci usled dodatnih istraga. No, krenimo redom. Najveći deo kazne u trajanju od tri godine posledica je razmene zemljišta sa vojskom krajem devedesetih, kojom je država oštećena za skoro 900.000 evra.

Osim toga, osuđen je i zbog otmice tri osobe za koje je verovao da su mu ukrali automobil 2009. godine. Zadužio je članove svog obezbeđenja da ih prate i kasnije prisile da potpišu priznanje o krađi.

Tu je naravno i mito. Odnosno propali pokušaj podmićivanja, čija istraga je kasnije nazvana "slučaj aktovka". Pogađate, u pitanju je kofer u kom se nalazilo 1,7 miliona evra, a koji je bio namenjen igračima Kluža, u cilju ostavrivanja povoljnog rezultata po Steauu. Kada je upitan za sadržinu aktovke, Bekali je rekao da je namenjena kupovini slatkiša.

Prilikom donošenja presude, rekao je da je skroman i čistog srca, što je njegova karta za odlazak u raj. Iza rešetaka je proveo nešto manje od dve godine, nakon čega je oslobođen 2015. godine. Nakon izlaska iz zatvora je izjavio da je doživeo duhovni preobražaj i da će se posvetiti veri i Bogu, kom je stalno zahvaljivao za dobre rezultate svog kluba.

Politička karijera

Kada na internetu pretražite ime Điđi Bekali, pored odrednica vlasnik FCSB-a i biznismen, obavezno će biti pomenuto i da je reč i o političaru, koji se dve decenije bori za glasove rumunskih birača. Može se mirne duše reći da mu poslednji poziv najmanje leži.

U političke vode je uplivao 2000. godine kao kandidat Lige italijanskih zajednica, ali nije uspeo da postane predstavnik Italijana u parlamentu. Nakon toga je mnogo puta menjao stranke, a dva puta se kandidovao i na predsedničkim izborima. Ni jednom nije dobio više od dva odsto ukupnog broja glasova.

Ono u meču jeste uspeo, bio je ulazak u parlament Rumunije, kao i u Evropski parlament. Nekadašnjeg premijera Kalina Popeskua Tariceanua je jednom prilikom nazvao bubašvabom, a nisu mu strane bile ni rasprave sa drugim kolegama. Sve u žaru borbe, naravno.

Stranke možda jeste menjao, ali svoja politička uverenja ni za jotu. Otvoreno je priznao da je sledbenik ideja fašističke Gvozdene garde, čijeg osnivača Kornelija Kodreanua smatra svecem.

"Ja, Điđi Bekali zaklinjem se svim Rumunima i Bogu da ću učiniti da Rumunija zasija kao sveto sunce na nebu", glasio je njegov slogan 2004. godine, direktno preuzet iz testamenta Jana Mote, jednog od osnivača Gvozdene garde.

Prethodne godine je ponovo postao poslanik, ali se mesta odrekao u martu ove godine, usled toga što je stranka koju je predstavljao želela da istakne ženu kao predsedničkog kandidata.

Jezik bez ijedne dlake

Nije to naravno bio Bekalijev prvi mizogini ispad. Jednom prilikom je rekao da bi odustao od fudbala, ukoliko bi bio primoran da napravi žensku tim. Prema njegovom mišljenju, koncept ženskog fudbala "protivi se Božijoj volji i u skladu je sa đavoljim idejama", dok žensko telo "nije pravljeno za fudbal" i stoga je igranje ovog sporta "opasno" po dame.

Prethodne godine je kritikovao sudinicu koja je sedela u VAR sobi i posle čijih intervencija je glavni arbitar promenio odluke, prevashodno donete u korist FCSB-a. Nakon meča je rekao da se "sve raspada kada žena sudi muškarcima" i da to ne bi smeo da bude slučaj.

Godine 2007. je poslanici Laviniji Sandru poručio da je bolje da se kandiduje za mesto na obilaznici (aluzija na prostituciju) nego u parlamentu, a kada je Sandru dobila dete izjavio je da žena i nema drugih vrednosti.

Osim žena, često je ulazio u sukob i sa homoseksualcima, zbog čega ga je LGBT zajednica 2006. godine nagradila "crnom kuglom" koja se dodeljuje najhomofobičnijoj osobi u Rumuniji. Bio je spreman da plati do pet miliona dolara kako bi organizovao referendum o istopolnim brakovima. Bio je ubeđen u to da 99 odsto zemlje deli njegovo mišljenje.

Tokom kampanje 2007. je obećao da bi, ukoliko postane predsednik, zatvorio sve klubove u kojima se skupljaju homoseksualci i da bi izgradio poseban rezervat u kom bi bili smešteni i tako "ostavili nas ostale na miru". Bio je veliki protivnik Parade ponosa, a homoseksualce je smatrao grešnicima koji bi trebalo da popričaju sa sveštenicima.

Iako nikada javno nije rekao nešto što bi upućivalo na to da je rasista, zna se da izbegava da dovodi tamnopute fudbalere u FCSB, a često je govorio pogrdno o mađarskoj manjini u Rumuniji, ali i o Romima. Sa druge strane, javno je istakao da nikada ne bi doveo fudbalera koji je homoseksualac.

"Sve je ovo igra"

Prvi i do sada jedini susret sa srpskim klubovima, Bekali je imao 2015. godine, kada se tada još uvek Steaua sastala sa Partizanom u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona.

Pred prvi susret je Bekali izjavio da će njegov tim sigurno proći dalje i da će u slučaju trijumfa na domaćem terenu doći u Beograd da se dobro provede. Ispred stadiona se upoznao sa tadašnjim predsednikom Partizana Zoranom Popovićem i članom Upravnog odbora Draganom Bjelogrlićem i pristao da bude njihov gost, po samo jednim uslovom - da upozna patrijarha Irineja.

Prvi meč završen je rezultatom 1:1, a Bekali je u susret narednom izjavio da Partizan njegovom timu u Beogradu neće dati gol, sve i da se igra 2.000 minuta. Bilo je 4:2 za crno-bele. Usledile su pretnje o prodaji kluba i bankrotu, od kojih naravno nije bilo ništa.

Pre dve sezone je bio nadomak osvete, kada je njegovom FCSB-u bilo potrebno da eliminiše Nordjseland, kako bi se sa Partizanom borio za plasman u Ligu konferencije. Uplatio je i 20.000 evra na prolaz svog tima i izgubio. Komentar je bio sažetak Bekalijevog pogleda na život.

"Sve je ovo igra".