Zdravko Borovnica za RTS: Hteo na more - završio u Zvezdi, umalo potpis za Partizan i Bajern

Početkom 1982, sa dve uzastopne titule, predstavnici Bajerna iz Minhena dolaze na "Marakanu". Ne zbog Pižona ili Savića, već zbog pouzdanog defanzivca - Zdravka Borovnice. Jugoslovenske novine su navodile cifru od 500.000 nemačkih maraka za "iks-faktora" crveno-belih.

"Njegova pomoć koristila bi nam i u sledećoj sezoni. Međutim, nećemo ga zadržavati. Dobio je povoljnu ponudu, igrati u prvaku Zapadne Nemačke je čast za svakoga, tako i Borovnici", glasila je izjava tadašnjeg direktora Crvene zvezde Dragana Džajića, koji je, poređenja radi, prelazak buduće "Zvezdine zvezde" Vladimira Petrovića Pižona u Arsenal dogovorio za 750.000 funti.

Put Bajernovih izaslanika bio je uzaludan.

"U januarskom prelaznom roku klub me nije pustio, iako je bilo više ponuda. Došli su ljudi iz Bajerna da me gledaju. Faktički sam potpisao. Poslali su i ponudu. I ne puste me. Izvršni odbor izglasa 8:2 da ne idem, jer nemaju zamenu za mene. Džajić kao direktor i Stanković kao trener nisu mogli ništa. Odlučivali su neki foteljaši koji nikad nisu šutnuli loptu", priseća se Zdravko Borovnica u razgovoru za RTS i pokazuje isečak iz novina u prostorijama veterana na stadionu "Rajko Mitić".

Pre čuvene generacije iz Barija, prvo veliko finale za klub iz Ljutice Bogdana bilo je u Kupu Uefe 1979, gde je Borusija Menhengladbah bila uspešnija u tesnom dvomeču sa ukupnih 2:1. Lider te generacije bio je Vladimir Petrović Pižon, udarni napadač Dušan Savić, atrakcija Miloš Šestić, ali je među junacima iz senke bio Zdravko Borovnica.

"Švajcarski nož" od bosanskog čelika za šest godina na "Marakani" prošao je put od prekobrojnog do neizostavnog, koristeći svoju polivalentnost, profesionalizam i inteligenciju da maksimalno odgovori svakom zadatku. Navijači Zvezde ga najviše pamte po dve epizode. Prva je vezana za dva pogotka u pobedi 4:1 nad Dinamom iz Berlina u prvom kolu Kupa Uefe, posle poraza 5:2 u gostima, čime je sprečena brza eliminacija.

Dve sezone kasnije je tuzlanskoj Slobodi pet puta zatresao mrežu u prvenstvenom trijumfu 9:1.

Crvena zvezda je krunisala 80. godinu od osnivanja duplom krunom i novim učešćem u Ligi šampiona. Prebogatu istoriju najčuvenijeg kluba u regionu bivše SFRJ obeležili su ne samo asovi svrstani u "Zvezdine zvezde", već i igrači uloge — spremni da za crveno-beli dres daju sve što imaju i znaju, i istrpe velike napore zarad uspeha.

Velika poseta, a džepovi nedovoljno puni

Dokaz da je jugoslovenska fudbalska liga bila među najjačima u Evropi jeste i priča o nesuđenom prelasku pouzdanog libera Crvene zvezde ni manje-ni više nego u Bajern. Naročito kad se uzme u obzir da je izlazak u inostranstvo bio moguć sa 28 godina i ograničen broj stranaca pre "Bosmanovog pravila".

"Sad se menjaju ekipe na dve godine. Nekad si imao jaku ekipu na okupu šest-sedam godina, pa iskoči par igrača. Problem je tada bio i u Evropi, sa samo dva stranca po ekipi. Bonjek i Platini dođu u Juventus i to je to za narednih pet godina. Zato su naši odlični igrači išli po slabijim ligama sa većim novcem", priseća se čovek sa 124 zvanična meča u crveno-belom dresu i strelac 18 golova.

Komunistička doktrina jednakosti odnosila se i na plate u redovima crveno-belih. Plate nisu bile velike, a jedina prilika za zaradu bila je od premija i dnevnica na turnejama.

"U pauzi između sezona smo štedeli i razvlačili premije, usled skromnih plata. Dobiješ topli obrok, a za ostalo se sam snalaziš. Bio je i jak tim sa 30 igrača, pa moraš i da se izboriš. Pravilo je da se ne menja ekipa koja dobija. Ako nešto pogrešiš, ona si sklonjen da se opametiš i čekaš poraz da se vratiš", pojašnjava Zdravko.

Zvuči nezamislivo za današnje uslove, ali je klub živeo isključivo od poseta. To nije donelo boljitak igračima.

"Zvezdi nije bio potreban sponzor. Zarađivalo se od prodaje karata. Protiv malih klubova je dolazilo po 30.000 ljudi, a, recimo, od 100.000 ljudi na finalu Kupa Uefa sav novac ide u klub. I onda izgubimo finale i ništa od premija", priča Borovnica.

Nakovo, Milan Galić i zamalo Partizan

Navikavanje na borbu i teške uslove nije bilo novo za Zdravka. Proces kolonizacije Vojvodine doveo je porodicu Borovnica iz Bosanskog Grahova 1946. u Nakovo, selo kraj Kikinde, nadomak rumunske granice. Odrastao je u sirotinji, uz ostalu decu doseljenika s područja Like, Dalmacije i Bosne. Zdravko je brzo prošao standardni put - od ulične prašine do prvog tima lokalnog Poleta. Sa 19 godina već počinje borba za ovog napadača.

Ključnu ulogu u prelasku u Proleter iz Zrenjanina imao je legendarni jugoslovenski as i ikona Partizana - Milan Galić.

"Sve je imao. Fenomenalan igrač, ljudina, ali - alkohol ga je morio. Dolazio je po mene, a nije ni znao ko sam. Beogradske tablice usred bela dana ispred kuće. Gale i vozač sa mojim ocem, koji je odmah pristao. Odem za Zrenjanin. Jedne noći upadaju mi u sobu trener iz Nakova i brat i vrate me nazad u selo, jer je Kikinda već spremila novac da me 'preotme'. Opet Gale dolazi, pita što me nema na treningu. Ja ćutim, klinac. Naredio je da se odmah vratim u Zrenjanin i potpišem ugovor", ispričao je Zdravko, koji se načekao debija u Drugoj ligi SFRJ.

"Zbog kašnjenja sa potpisom, zabrana četiri kola tokom kojih je Proleter igrao 0:0 kod kuće i gubio 2:0 u gostima. Galić kaže za novine kako 'nemamo gol-igrača i čeka se Borovnica‘. Dolazi Leotar, treći tim na tabeli. Ušao sam u drugom poluvremenu i dao tri gola. Nosili me na ramenima. Završio sam sa 15 golova na 13 utakmica", priča Borovnica.

Za samo šest meseci buknuo je na fudbalskoj mapi i privukao pažnju "večitih". Umesto letovanja sa kumom, ponovo se našao pred životnom odlukom, potez koji je uticao i na samog Galića.

"Spremao sam se za more. Pred kuću mi dolazi agent u nameri da me odvede u Zvezdu. Rekao sam mu: 'Kakva Zvezda, kad se vratim s mora, pa da vidimo'. A u upravi Proletera sve sami 'Grobari'. Gale je govorio svojima iz Partizana da još nisam školovan igrač i da sačekaju još pola godine, dok ne odu Bjeković i Vukotić, pa da imam sigurno mesto. Zvezda me uzme, a Proleter ne da ispisnicu. Razvuče se na 15 dana. Od mora - ništa", priča Zdravko i prebacuje se na susret sa Galićem na Marakani.

"Bio sam u restoranu na stadionu, kad - eto Galeta. Izletim da me ne vidi. Nađe me na ulici i pita šta ću ovde. 'Šefe, ja znam šta ću ovde, ali ne znam šta ćeš ti?' Pruži mi ruku i čestita. Potom napusti trenerski posao i nađe angažman u Savezu. Kritikovali su ga u Partizanu, u Proleteru je bila loša situacija i povukao se", zapečatio je ovo poglavlje stanovnik Nakova, u kom je u to doba, kako tvrdi, 60 posto navijalo za Partizan, 35 posto za Zvezdu. Dodaje da je tada bio potpuno neutralan navijač, te da bi zaigrao za onog ko prvi dođe.

Potpis u Australiji kad se nije ni pomišljalo

Početak za 22-godišnjeg novajliju sa četvorogodišnjim ugovorom bio je izuzetno težak. Nikako da se nametne kod Gojka Zeca, a pritom crveno-beli gomilaju konkurenciju na napadačkim pozicijama. Podstanarski život u stanu četvoročlane porodice u Bloku 45, mala plata i još manja minutaža samo su pospešivali pad samopouzdanja.

Tokom turneje u Australiji 1977, Borovnica postaje izuzetak koji ne potvrđuje pravilo. Odigrao je meč za inostrani klub, a da nije imao dozvoljenu starosnu granicu za angažman van SFRJ. Radi se o nepoznatom klubu jugoslovenskih migranata - Futskrej Džast (Footscray J.U.S.T. - Jugoslav United Soccer Team).

"Imali su pravo da potpišu dva igrača tokom sezone. Pošto se Džast borio za opstanak, pitali su Zeca za dva igrača kao pomoć. Bila je potrebna dozvola predsedništva. Poslat je zahtev i posle većanja, pod argumentom da je reč o srpskom klubu - dobili su dozvolu. Sve se odigralo za dva dana. Sa dopisom su ljudi iz Džasta došli kod Zeca i tražili dva igrača: veznog i centarfora. Nikitović i ja. U prvom meču dam dva gola za 2:0. Kreću da me grle, ljube... U svlačionici mi uruče šešir pun novca. Nošen je kroz publiku, koja je ubacivala novac da me časte. Bilo je tu 3.000-4.000$, podelio sam sa Nikitovićem", kaže Borovnica.

Turneje po Australiji ostale su mu u lepom sećanju.

"Pripreme su nas koštale 100.000$, a dobijali smo po 200.000$. I sve besplatno. Besplatan put, premije po 500$. Najveći problem bila je razlika u godišnjim dobima, pa smo na 35 stepeni dolazili u jaknama", priča Zdravko i odgovara na pitanje da li se osećala i primećivala netrpeljivost između emigranata iz SFRJ - ravnogoraca i ustaša.

"U Australiji nije bilo mrdanja. Odmah te deportuju. Nije se ni primetilo", kratko je rekao.

Bata Stane zna šta će

Prekretnicu u Zdravkovoj karijeri predstavljala je smena trenera, odnosno dolazak klupske legende Branka Stankovića 1978. umesto Zeca. Popularni "Bata Stane" formirao je Borovnicin igrački identitet svojim odlukama.

"Kod Branka su svi imali isti status. Nema veze da li si Pižon ili neko drugi. Ako se pobuniš - on te stavi na klupu", kaže Borovnica.

Željan igre, Zdravko nije bio tvrdoglav i prihvatao je svaki zadatak: napadač, polušpic, zadnji vezni, štoper i, na kraju - lična karta: libero.

"Ništa mi nije bilo problem. Sve mi je odgovaralo. Odmah se uklopim. Libera sam igrao fenomenalno. Sve duge lopte su bile moje. Poslednje dve godine bio sam najstandardniji igrač ekipe. Ali, voleo sam da budem polušpic. Bio sam brz, s dugim korakom, mnogo sam trčao. Tu mi se sve uklapalo“, ističe Borovnica, nadovezujući se anegdotom kada se snašao i na levom beku.

"Pojavio se u Vojvodini neki Novaković. Dao Dinamu tri–četiri gola. Mi u problemu s bekovima, i kažem Stankoviću da stavi mene na levog beka. Pobedimo 2:0, nije pipnuo loptu. Pustio ga uz liniju, ne dam mu unutra, udarim par puta i to je to", priča uz osmeh.

Inače, na poziciji na kojoj se proslavio, u timu Zvezde je prethodno igrao Slavoljub Muslin, kasnije selektor Srbije. Njegovim odlaskom u inostranstvo, Borovnica je dobio status standardnog libera.

Posle trijumfa u finalu Kupa maršala Tita nad Dinamom iz Zagreba (4:2), i sa tri osvojena šampionata SFRJ, Borovnica 1982. odlazi u francusku Bastiju, gde ostaje godinu dana. Potom slede epizode u Olimpiji, Sutjesci i turskom Adanasporu.

U dresu Dinama iz Vinkovaca, na samom kraju karijere, svojim partijama direktno utiče na ishod prvenstva - pobedama u oba meča protiv Zvezde, košta titule svoje nekadašnje saigrače, prijatelje i kuma Miloša Šestića.

Danas je veoma aktivan član ekipe veterana Crvene zvezde, gde i dalje neumorno trči - više iz zadovoljstva nego dužnosti.

Voljeni klub je danas u odličnoj poziciji.

"Zvezda je odskočila na ovom prostoru. Napreduje iz godine u godinu. U poslednjih 10 godina uz nas je odskočio još jedino Dinamo iz Zagreba. Skočile su i cene igrača, sad ne mogu da se kupe ispod dva ili tri miliona evra", kratko je prokomentarisao i zaključio svoju bezrezervnu lojalnost crveno-belima.

"Od prvog potpisa i treninga - samo Zvezda i ništa drugo".