Saudijska liga – projekat osuđen na fijasko ili prekretnica u istoriji fudbala

Potpis Kristijana Ronalda za El Nasr otvorio je "vrata" mnogim igračima koji bi zarad veće zarade Evropu napustili u godinama u kojima igraju na visokom nivou i bore se za trofeje, ali se ranije na takav korak nisu usuđivali.

Jasno je da se najbolje igra na Starom kontinentu i da je kilometrima ili miljama u zavisnosti od merne jedinice za dužinu daleko od onog na drugim kontinentima.

Ovaj sport, pored toga što je najbitnija sporedna stvar na svetu i stvar prestiža, jeste i industrija koja obuhvata modu, tehnologiju i marketing i donosi popularnost mestima u kojima je rasprostranjen.

Zbog toga su na mnogim mestima u svetu pokrenuti projekti dovođenja fudbalera iz Evrope sa ciljem razvoja i proširenja domaće lige, poboljšanja popularnosti sporta, ali i crtanja puta za razvitak nacionalnih selekcija.

Veliki broj takvih pokušaja poput kineskog, japanskog i australijskog propao je, ili mu se ne piše svetla budućnost.

Kineski san o kvalitetnoj ligi i osvajanju Mundijala iz kog se još nisu probudili

Početkom 21. veka ekipe iz kineske Superlige uspevale su da dovedu fudbalere iz najvećih evropskih timova očekujući da će podići kvalitet takmičenja i uspostaviti svoja imena kao stubove na kojima će početi renoviranje samog takmičenja koje bi kasnije dovelo i do razvoja i poboljšanja reprezentacije.

Predsednik Kine Si Đinping sada već davne 2015. javno je postavio cilj da Kina u narednih 15 godina dođe do titule svetskog fudbalskog šampiona, a da u tom periodu i sama bude organizator Mundijala.

Ovim javnim nastupom obelodanjena je ideja koja je počela da se pominje 2006. godine nakon najveće fudbalske smotre održane u Nemačkoj.

Plan predsednika tada najmnogoljudnije države sveta baziran je na kvantitetu. Želeo je da Kina u narednih 10 godina iškoluje 200.000 fudbalera, 40.000 škola fudbala i više od 100.000 terena.

Popularizacijom sporta i angažovanjem poznatih fudbalskih imena u domaćoj ligi želeo je brzo do ispunjenja svog cilja. Najveći problem u svemu ovome bio je taj što su se na potez dolaska u u Superligu odlučivali mahom fudbaleri u kasnim tridesetim godinama, koji su bili osvajači evropskih takmičenja, pa iz tog razloga nisu imali nikom ništa više da dokažu.

Zbog sporog razvitka svoje ideje Si Đinping je postavio novi rok, cilj je da se titula na Mundijalu osvoji do 2050. godine, a to bi trebalo da bude podstreknuto sa građenjem po jednog terena na svakih 10.000 stanovnika do 2030. godine.

Kinezi sprovode plan u kom maksimalno podržavaju svoje fudbalere. Ekipe u Superligi moraju da imaju više od 75 odsto domaćih igrača, a stranci koje dovode mahom su iz Južne Amerike.

Budući da je njihovo najjače takmičenje u vlasništvu države, ona će nastaviti da radi po principu koji je zacrtan još pre osam godina. Plan za razvoj domaće lige i reprezentacije i dalje traje, ali je možda dobio neočekivan obrt.

Ova zemlja sa Dalekog istoka po svemu sudeći postaje sve manje popularna lokacija za evropske fudbalere, jer su njenu ideju prihvatile i druge države.

Završetkom Mundijala u Kataru na pomolu je novo poglavlje u istori najbitnije sporedne stvari na svetu.

Saudijska Arabija – penzioneri ne idu u vojsku

Iako kraljevina sa Bliskog istoka već mnogo vremena dovodi igrače iz Evrope, za prekretnicu je zaslužan Kristijano Ronaldo potpisom za El Nasr.

Portugalac se na Arabijsko poluostrvo preselio u 38. godini, ali su njegovo ime i velika navijačka baza nesumnjivo uticali i na znatno mlađe fudbalere.

Saudijska liga je u odnosu na najbolje u Evropi šta god ko govorio i dalje poluprofesionalno takmičenje, to potvrđuju i ubedljivi porazi El Nasra od Selte (4:1) i Benfike (5:0) u prijateljskim mečevima. Kraljevina je, po svemu sudeći, odlučila da promeni svoju neslavnu poziciju.

Napore koje čini najviše se ogledaju u ulaganju državnog investicionog fonda, a najviše u najveće klubove kraljevine poput El Nasra, El Itihada, El Ahlija i El Hilala.

Prikaz kako bi to moglo da izgleda možda najbolje opisuje scena iz “Tesne kože“ u kojoj Dimitrije Pantić kući donosi novac nakon dobitka na sportskom tiketu.

Uložene investicije klubovi najviše koriste za dovođenje velikih igračima iz evropskih klubova i u izgradnju najmodernije infrastrukture. Sve to u cilju promocije fudbala, a ujedno i države koja želi da poboljša svoj ugled u svetu.

Veliki deo "zvezda" koje dolaze u Arabiju mahom podsećaju na one koji su protekle decenije stizali u Kinu, one koji su na zalasku svojih bogatih karijera.

Takvi igrači kojima je najveći, a neretko i jedini motiv novac nemaju potrebu za dokazivanjem, i nemaju preteranu želju za osvajanjem trofeja jer su one najbitnije već osvajali u Evropi.

Izmučeni ponekim povredama, siti uspeha i nagrada, na ivici odlaska u penziju dobili su priliku da zarade veću svotu novca koju su i iskoristili.

Ovi fudbaleri zauzeće pozicije domaćim mladim igračima koji možda sanjaju da dostignu nekadašnje visine baš ovih saigrača koji im sada zauzimaju mesto u timu.

Ovakav pokušaj unapred je osuđen na propast, jer kao što ni penzioneri nisu vojno sposobni, tako ni igrači na zalasku karijere nisu u mogućnosti da ostvare primarni cilj zbog kog ih i timovi angažuju – da daju maksimum, i na taj način konstantno podižu nivo takmičenju.

Potencijalni kamen spoticanja reprezentativnog fudbala

Iako zbog uloženog kapitala liga u Saudijskoj Arabiji pomalo dobija na značaju, po kvalitetu zaostaje za evropskim takmičenjima.

Pojedini treneri, novinari, i fudbaleri najpre pod uticajem novca koji je u opticaju i imenima koja su stigla na poluostrvo preveliki značaj daju takmičenju koje još nije počelo značajnije da se razvija.

Kada igrač iz Evrope na vrhuncu karijere ode iz jakog kluba putem novca u znatno slabiju ligu, mesto u reprezentaciji mu više neće biti sigurno.

U nacionalne timove zovu se samo oni koji svojim umećem, fizičkom spremom i željom za dokazivanjem mogu da doprinesu selekciji. Fudbaler koji se odluči pređe u lošiju ekipu i slabije takmičenje mogao bi da izgubi kredibilitet i ne dobije šansu da obuče dres reprezentacije.

Fudbaleri koji se bore za titule, trofeje i prestiž svakako vrede više od onog koji to radi prvenstveno za novac.

Zamislimo da neki fudbaler iz Premijer lige na sezona-dve pređe u neku od nižih engleskih liga. Među svojim lošijim kolegama bio bi nadmoćan u fizičkoj spremi, tehnici, ali i u poznavanju igre.

Međutim, on bi stagnirao, ne bi napredovao u osrednjem takmičenju, a reprezentacija traži kvalitet koji on više nije u stanju da pruži.

Još jedan primer: ako igrač pređe u klub u kom vreme provodi na klupi bez veće uloge na terenu, to bi uticalo na formu.

Zato umesto njega poziv u reprezentaciju dobijaju mlađi fudbaleri željni dokazivanja i osvajanja trofeja. 

Putem saudijskog fudbala u najboljim takmičarskim godinala otišla su dva Portugalca, Žoao Žota i Ruben Neves, ali i dva reprezentativca Srbije Aleksandar Mitrović i Sergej Milinković-Savić.

Najbolje se igra u Evropi

Veliki broj svetskih liga imaju za cilj da dostignu evropski nivo fudbala. Model kojim pristupaju ovom poduhvatu već je viđen, a s vremena na vreme mu se dodaju određeni noviteti.

Fudbaleri koji odlaze u ove lige idu da zarade, dok ih ekipe dočekuju sa velikim očekivanjima za budućnost.

Sa ovako različitim stavovima teško da će se išta promeniti, jer da bi neki projekat uspeo, potrebno je da svi dele bar malo zajedničke vizije.

Za sve velike promene, pogotovo nabolje, potrebno je vreme, a prečica kojom Saudijska Arabija ide može je vratiti dalje od početnog mesta s kojeg je krenula, jer nema tog novca koji može zameniti osećaj podizanja pehara Lige šampiona, a to je ono što zajedno na umu imaju najbolji evropski igrači.

Ono u čemu oskudeva saudijska Superliga su i derbiji za koje ponekad žive čitave generacije navijača i fudbalera. 

Draž derbija nema cenu, tradicija duga decenijama i rivalstva koja sežu dalje od sportskih, sve to čini fudbal najbitnijoj sporednoj stvari na svetu i nešto što ekipe moraju dugo da grade.

Prilog koji ne ide u korist Saudijcima je i činjenica da je fudbal više od igre. On je industrija, navijači, turizam, TV prava i teško da će Rijad ikad uspeti da ukrade slavu jednom Londonu, Mančesteru, Madridu ili Milanu.