Kako je televizija pokvarila fudbal

Televizija je demijurg modernog fudbala i njegove popularnosti, toliko je barem jasno. Ona je dvosmerni provodnik, kroz koji na jednu stranu ide proizvod (u nekim narečjima poznat i kao fudbal), dok u suprotnom smeru protiče novac. Ogromne, senzacionalne količine novca. I to je dobro. Ali ono što nije toliko očigledno, a još je manje dobro, jeste da televizija nije samo liferant, neko ko nas snabdeva fudbalom, već i neko ko ga oblikuje i određuje kakav će se to fudbal igrati.

Ovo može da zvuči pomalo nategnuto, ali samo u početku. Dajte ovoj misli malo vremena da odstoji i vrlo brzo će zamirisati istinitije.

Vatra, točak, irigacija, cement, Gutenbergova štamparija, parna mašina, naizmenična struja. Izumi i naprave koji su promenili, ili makar iščašili iz ležišta svet, naše poimanje i sposobnost da se snađemo u istom. U ovoj alijansi sprava, čak možda sada i kao njeni predvodnici, stoje televizor, koji je razlupao barijere prostora i vremena, internet, koji je sabrao i sakupio čitav svet, i pametni telefon, koji ga je sabio u naš džep.

Digitalna tehnologija, kao ništa ranije zaista, pred čoveka stavlja uvek nove, skoro ontološke dileme. Gugl je redefinisao šta znači biti učen, socijalne mreže šta je to biti društven ili usamljen, Instagram šta znači biti lep, Amazon je promenio poimanje preduzetništva, a Tviter je zanavek prepravio naše shvatanje dijaloga i javnog izražavanja. Sve se menja, centrifuga preinačenja stalno je u pokretu, a brzina kojom se stvari pojavljuju i nestaju život je transformisao u neprestano držanje koraka. Kakve je šanse jadni, mali fudbal imao pred jednom takvom silom. Nije imao druge. Ušao je u koridu sa nemanima popularne kulture i kapitalističkog konzumerizma, a to znači da je morao i da se bori po njihovim pravilima.

Počelo je vrlo benigno. Kamerun je 1990. godine došao u Italiju na Svetsko prvenstvo kao epitom čitavog koncepta autsajdera. Deo njihovih evidentnijih timskih manjkavosti bila je disonanca međuljudskih odnosa, koja verovatno i danas ostaje najveća kušnja afričkih reprezentacija na velikim takmičenjima. U ovom slučaju, deo igračkog kadra nije najbolje primio činjenicu da je u selekciju uvršten, i to na insistiranje ondašnjeg predsednika Pola Bije, 38-godišnji Rože Mila, koji je godinu dana ranije otišao da igra amaterski fudbal na malom ostrvu u Indijskom okeanu, istočno od Madagaskara.

Međutim, Kamerun je odigrao izvanredan turnir, pobedio je na otvaranju aktuelnog šampiona Argentinu, a postao je i prva ekipa iz Afrike koja je stigla do četvrtfinala Svetskog prvenstva. Mila je u igru u svakom meču ulazio sa klupe, ali je uspeo da postigne četiri gola.

Ali mnogi su pre njega postizali golove (istina, nisu bili toliko stari dok su to činili), ali ih niko nije proslavljao kao on. Mila bi otrčao do zastavice, a onda bi se, pokretima sličnim tvistu, migoljio ispred nje. Kamera ga je volela zbog toga više nego ijednu pinap devojku, a njegovi kukovi su napujdali čitavu revoluciju.

Televizijski prenosi žele da utakmice učine što bližim i emotivnijim, a fudbal je najemotivniji posle postizanja gola. Krupni plan je učinio da proslave pogodaka više ne budu intimne proslave onih koji su u njima učestvovali, već metež sačinjen od miliona radosnih i ljubopitljivih. Ljudi se ne ponašaju isto kada su sami i kada ih neko posmatra i inicijalna želja u takvoj jednoj situaciji jeste želja za isticanjem, na neki način možda i opravdanjem nečije pažnje. Milini oponašatelji, odnosno svi strelci posle njega koji su poželeli da budu inventivni ili makar upamćeni, tako su ljuljali imaginarnu bebu, pucali iz imaginarnog oružja, svirali imaginarne instrumente, plesali uvežbane koreografije, jeli, imitirali životinje, skidali dresove i pokazivali majice ispisane porukama, upotrebljavali rekvizite...

Različite proslave golova postale su zaseban fudbalski kvalitet nekog igrača, kao dobar dribling, navežbana slabija noga ili poziciona disciplina. Nekim fudbalerima, kao što je to, recimo, bio gipki Obafemi Martins, one su bile magnum opus. A nekada, ma koliko devijantno izgledalo, proslava gola postala je sama sebi svrha. Jer, zašto je Ronaldo u finalu Lige šampiona, nakon što je postigao četvrti gol iz penala protiv pobeđenog Atletika, morao da se skine i arlauče?

Gol isto vredi danas koliko je vredeo oduvek, ali davnašnje slavlje koje ga je pratilo naspram ovog modernog deluje katatonično i bezlično. Alatke masovne komunikacije naturile su tu prenaglašenost emocija i samoisticanja.

Isto tako, zahvaljujući njima, igralište je postalo štand taštine. Alan Bol, šampion sveta sa Engleskom, igrajući za Everton u Čeriti šildu 1970. godine, bio je prvi fudbaler koji je nosio bele kopačke, ili uopšte kopačke koje nisu bile crne ili tamno braon. Međutim, konačna pobeda kopački razdraganih boja, kakve danas dominiraju tržištem, počela je tek sredinom devedesetih. Trendseter, ili barem jedan od njih, bio je Marko Simone, koji je privukao mnogo pažnje svojom belom obućom u finalu Lige šampiona 1995. godine, koje su igrali njegov Milan i Ajaks. A, to je, na kraju svih mogućih krajeva, jedino i važno. Privući pažnju. I tako danas Najki, Adidas i Puma tragaju bez sna za uvek novim dizajnom neonskih kopački koje će se najviše istaći na televiziji.

A, dok kopačke postaju sve šarenije i upadljivije, fudbalska nošnja postaje, bićemo blagi iznad svake mere sada, dosadna. Negodovanje niko nije mogao da stiša u Španiji, Nemačkoj, Portugaliji, Argentini, Engleskoj kada je objavljeno da će njihove reprezentacije u Brazilu na Mundijalu, umesto u tradicionalnim dresovima, igrati u jednobojnim garniturama. Ono što tada nisu svi znali jeste da nacionalni savezi i proizvođači dresova nisu ništa radili samoinicijativno, već su samo pratili Fifine instrukcije. Neki su Fifinu odluku da timovi igraju u pretežno monohromatskim dresovima tumačili kao želju da se pomogne arbitrima u donošenju odluka, ali mnogo više je bilo onih koji su ovo prihvatili kao još jedan ustupak televiziji. Jer, jednoobrazni, ili makar što jednostavniji dres, mnogo bolje prianja uz HD televiziju i njen signal.

Televizija i internet su promenili izgled fudbala, svakako nekih njegovih jako važnih aspekata. Ali to je samo površina. Tehnologija se ubrzo ustremila i na samu fudbalsku esenciju. Hardver je izmenjen, ali vrlo brzo je na red došao i softver.

Skoro koliko postoji, fudbal je pratila bojazan da postaje previše brz. Međutim, čini se da to nikada nije bio stvaran problem. Nikada do sada, to jest.

Roberto Mančini je na predavanju, baš ovde u Beogradu, rekao da će vreme taktičkih inovacija vrlo brzo minuti, ako već nije, ali da su mogućnosti fizičkog napretka fudbalera tek načete. I zaista, fudbal nikada nije bio brži nego što je to danas, ali možda to nema isključivo veze sa boljim shvatanjima trenažnih metoda, ishrane i ciklusa odmora. Možda je u pitanju i kulturološka izrađevina i možda potiče, nemojte da se štrecnete, baš od nas samih.

Ono što očekujemo od fudbala u direktnoj je vezi sa onim što očekujemo od ostatka naših života, u kome apsolutno gospoduje fetišizacija brzine. Jer, da bi nešto danas namamilo i održalo našu budnost, neophodno je da to čini nizom naizmeničnih sitnih draži. To je put od estetike radnje, onih osnovnoškolskih uvoda, razrade i zaključka, do estetike video-klipova. Ekspoziciju je istisnula eksplozija, dénouement su zamenili snimci mačaka i tuđih beba. Nekada je Stenli Kjubrik bio režiser, danas je to Majkl Bej.

Tako je i u fudbalu. Nije vam više potreban narator da biste pratili utakmicu, dovoljan vam je strip crtač. Kaboom! Zap! Pow! Bam! Šutiraj! Trči! Uklizaj! Ispočetka!

Kao da su se svi zakleli na vernost nekom futurističkom manifestu u kome je brzina postala nekakva nadvrlina. Postoje fudbaleri, svako će se odmah setiti barem nekoliko, koji su izgradili karijere na brzini, uz minimalno prisustvo nekih drugih igračkih vrlina.

Delom, makar delom, ovo ide na dušu televiziji. Ona zahteva aktivnost. Spuštanje intenzitata ili predah za kontemplaciju jesu šlagvort za menjanje kanala. U boksu, na primer, smatra se vrlo važnim da borac, kada se njegov meč prenosi na televiziji, uputi što više udaraca, bez obzira gde oni završili. Prosto, izgleda bolje tokom prenosa. Da li neko zaista može da tvrdi da se isto povlađivanje ne dešava i u fudbalu? Posebno kada stručnjaci i „stručnjaci", novinari i „novinari", komentatori i „komentatori" stvaraju, ili barem podržavaju atmosferu u kojoj se misaona i strpljiva igra odbacuje kao dosadna, a kao jedino valjano prihvata usplahireno tandrkanje. Fudbal sa senzibilitetom jurnjave za autobusom.

Evo, samo pogledajte Premijer ligu. Nije najbolja, to je očigledno već izvesno vreme, ali jeste najbrža liga. I zato je najgledanija.

Ali ni ovo nije sve, a nije možda ni najgore. Tehnologija je od fudbala otela iznenađenje i misteriju i nametnula mu uniformnost i konformizam.

Nekada su internacionalna takmičenja bila, ne samo nadmetanja, već i samiti za razmenu ideja. Dugo vremena na Svetskim prvenstvima su prosperirale reprezentacije koje su primenjivale neke nove i neuobičajene principe igranja.

Tokom uvodnih decenija 20. veka fudbalski timovi su stajali otprilike na dva načina - postojala je piramida (2-3-5), a tu je bio i W-M (3-2-2-3) Herberta Čepmana. Vitoriju Pocu, čoveku zaduženom za igru reprezentacije Italije, nijedan od ovih sistema nije bio potpuno po volji, pa je odlučio da igra nešto treće. Tako je nastao „metodo", ili W-W (2-3-2-3) formacija, u kojoj nije postojao centar half, niti treći bek, već centro mediano, koji je zapravo bio nešto između. Italija je dva puta bila najbolja na planeti igrajući ovako.

Urugvaj je na Marakani 1950. godine pobedio (možda to i nije najadekvatnija reč) Brazil u odlučujućem meču Svetskog prvenstva, velikim delom jer je selektor Huan Lopes prihvatio postavku kojom su Švajcarci prethodno izmaltretirali domaćine u prvoj grupnoj fazi takmičenja. La Celeste su igrali u 1-3-3-3 formaciji Karla Rapana, inače u švajcarskoj štampi poznatoj kao Verrou, koja, ako nije direktno nadahnuće za katenačo, onda svakako jeste njegova beta verzija.

Kada su Mađari ponizili Engleze na Vembliju 25. novembra 1953. godine, postavši prva kontinentalna ekipa koja ih je pobedila na njihovom terenu, to su uradili i zato što su igrali u, makar za Engleze, šokantnoj formaciji M-M (3-2-3-2), u kojoj se nominalni napadač Nandor Hidegkuti spuštao u sredinu terena, praćen jedino preneraženim buljenjem zadnje linije rivala. Rezultat je na kraju bio 6:3 za „Zlatni tim", do tog trenutka tri godine nenadvladanog olimpijskog šampiona, a prema svim svedočanstvima engleska selekcija je morala zbog toga čak i da bude zadovoljna.

Brazil je 1958. godine osvojio planetarni šampionat, ne samo zbog neporecivog talenta 17-godišnjeg Pelea ili Didija, izumitelja „suvog lista", već i zbog korišćenja 4-2-4 sistema, koji je, između ostalog, dozvolio levom beku Niltonu Santosu da igra vrlo visoko, stvarajući time jedan potpuno novi i, još važnije, neočekivani ugao napada.

Čitava istorija fudbalske strategije može da se sažme i razume kao neprestan pokušaj da se pronađe optimalna ravnoteža između defanzivne čvrstine i ofanzivne fluidnosti, a Brazilci su sa ovom formacijom napravili veliko iskorak u tom pravcu.

Četiri godine kasnije, u Čileu, timovi su uglavnom već prihvatili benefite igranja sa četiri igrača u zadnjoj liniji, ali je Brazil u međuvremenu nastavio sa budženjem svog pristupa igri. Povukao je krilo, čime je dobijen još jedan igrač na sredini terena i sa njim preduslovi za dominaciju poseda. Tako je nastala prvobitna 4-3-3 formacija, koja je bila asimetrična i koja nema skoro ništa zajedničko sa 4-3-3 postavkom kakvu prezentuju moderni timovi.

Alf Remzi je na narednom Mundijalu odlučio da ukine i preostalog krilnog fudbalera, stvarajući jedan od prvih 4-4-2 sistema (4-1-3-2, ukoliko želimo da budemo baš savršeno precizni), a Engleska, predvodnik taktičke progresije prvi put nakon četrdesetak godina, po prvi put je i postala prvak sveta.

Holandija nije trijumfovala 1974. i 1978. godine, ali je svojom igrom neopovrgljivo obeležila oba turnira. I opet, njihova moć je poticala, ne samo od kvaliteta fudbalera, već i od prepredenosti njihovog idejnog pristupa, sa agresivnim presingom i uzdužnim promenama mesta među fudbalerima.

I naravno, jeste Maradona svojim suludim individualnim kvalitetom doneo Argentini drugu titulu prvaka sveta 1986. godine, ali mu je teren pripremio (i to doslovno) selektor Karlos Bilardo, tvorac 3-5-2 formacije. Bekove je gurnuo u vezni red, čime su oni postali ono što danas znamo kao wing bekovi, a Maradonu je kao plejmejkera stavio na poziciju drugog napadača. I uspelo je. Uspelo je savršeno.

Danas je ovako nešto skoro pa nemoguće. Globalizacija, čiji su televizija i internet glavni agenti, potire osobenosti. Jedna tiki-taka (tiki-taka je izraz novinara i protivnika, nikada onih koji su ovaj fudbal zapravo upražnjavali) je bila samo anomalija. Izolovanost je verovatno glavni preduslov za stvaranje potpuno novog načina igranja, a dovoljno izdvojen kutak planete više ne postoji. Ili izdvojen uopšte, kada smo kod toga. Nema više zmajeva na fudbalskoj mapi. Sve je istraženo i svi su asimilovani. Nije moguće da neki tim dođe na takmičenje i zgrane prisutne potpuno novom inkarnacijom fudbala.

Tehnologija je veliki kotao za pretapanje. Danas svi, uz određene varijacije i retke izuzetke, igraju fudbal na isti način. Svi rade isto, a pobeđuje onaj ko to radi bolje.

A globalizacija je i savršeni odbrambeni mehanizam. Jer, ako niko ne napreduje, niko ni ne zaostaje. Nema više šokantnih i velikih poraza koji bi primorali ožalošćene da se okrenu šokantnim i velikim promenama.

Argentinska la nuestra, kada se danas govori o njoj, deluje ne samo kao sećanje, nego sećanje na san. Kao nešto što nikada nije postojalo, ali smo, eto, zbog njene veličanstvenosti i uzvišenosti spremni da lažemo sebe i tako je dobrovoljno uvrežimo u kolektivnu svest. Slično kao što su u Škotskoj odlučili da im nacionalna životinja bude jednorog.

Ali la nuestra jeste postojala i bila je veličanstvena i uzvišena. Decenijama, svakako od uspostavljanja profesionalne lige 1931. godine, ona je bila jedini koncept fudbala u Argentini. Njena posebnost omogućena je skrajnutošću koju su Argentini doneli rat i politika Huana Perona. Verziranost u kontrolisanju lopte je bila dragocenija od svega. Zabaviti i zabaviti se bilo je važnije nego pobeđivati. Gambeta je vredela više nego tri gola. Ali to ne znači da golova nije bilo.

Osam golova Kolumbiji, tri gola Ekvadoru, četiri Urugvaju, šest Čileu i tri gola Brazilu dala je selekcija Argentine koja je 1957. godine odbranila titulu na Kopa Americi. „Anđeli sa prljavim licima" – Omar Sivori, Antonio Anđeliljo i Umberto Maskio – oduševili su one koji su ih gledali, a oduvali one protiv kojih su igrali.

Međutim, do Mundijala u Švedskoj, sva trojica su otišli u Seriju A i na kraju su zaigrali za reprezentaciju Italije, a Alfredo Di Stefano je svakako odabrao da igra za Španiju. Oslabljeni, a naduveni od uverenosti u sopstvenu snagu i kljakavost svih drugih, Argentinci su poniženi u Helsingborgu, kada ih je vrlo prosečna ekipa Čehoslovačke pobedila sa 6:1 i izbacila sa turnira. Tog 15. juna 1958. godine, originalna la nuestra je zauvek nestala.

U Argentini su nakon ovog meča razvili strah od poraza toliko maničan, da u svrhu pobede više nije postojala nevaljalština dovoljno gnusna da bi im bila odbojna. Nasilje i šikaniranje su postali združeni deo njihove igre, a ovaj novi sistem vrednosti kulminirao je u Estudijantesu iz La Plate Osvalda Subeldije, trostrukim uzastopnim prvacima Južne Amerike, vrlo verovatno najprljavijoj ekipi koja je ikada zagazila na teren.

Međutim, nisu svi slični primeri ovoliko neprijatni. Liverpul je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih bio poprilično uspešan u svom domaćem srezu, ali bi onda u evropskim takmičenjima redovno bivao isprašen, i to od ekipa koje u tom momentu nisu bile nabusito moćni supermegagiganti. Ispadao je od Ferencvaroša, Atletika iz Bilbaoa i Vitorije Setubal. I taman kada su u ovom klubu pomislili da su uspeli da pronađu pravi modalitet igre, odnosno kada su osvojili Kup Uefa 1973. godine, dogodila im se Crvena zvezda. Srpski tim, predvođen Miljanom Miljanićem, pobedio je u Engleskoj sa 2:1, a ukupnim trijumfom od 4:2 obezbedio sebi prolazak u četvrtfinale Kupa šampiona.

U Liverpulu su, svakako, imali određenu predstavu šta da očekuju od jedne kontinentalne ekipe, ali tehnologija još uvek nije dozvoljavala da protivnik bude proučen skrupulozno koliko i danas. Mnogo je verovatnije da im je, tek kada su videli sa kojom rutiniranošću fudbaleri Zvezde zadržavaju posed i frustriraju rivala, bilo jasno predočeno koliko je temeljna njihova tehničko-taktička kržljavost.

Nakon neuspeha, na Enfildu, u jednom neuglednom i natrpanom sobičku bez prozora, ukrašenom kukama za kopačke, timskim fotografijama i toples kalendarima, u fudbalskom folkloru poznatom prosto kao boot room, Bil Šenkli, Bob Pejzli, Džo Fegan i još nekoliko ljudi od uticaja u klubu pokrenuli su stilsku promenu koja će omogućiti engleskim sastavima da vladaju evropskim fudbalom u narednim godinama.

Prihvaćeno je tada da uspešan tim u Evropi mora svoje akcije da gradi iz zadnje linije, kao i da je potrebno da svi igrači budu sposobni da kontrolišu loptu, da je prosleđuju i onda svojim kretanjem uslove nova dodavanja. Defanzivac nije mogao više da bude samo grumen destruktivne energije, već ravnopravni deo napadačke celine.

Liverpul je postao čuven po svojoj strpljivoj pas igri, koja je dosta odudarala od direktnijeg, svakako češće favorizovanog praktikovanja fudbala, u Engleskoj znanog i kao kick and rush. Igrajući tako, „Redsi" su između 1977. i 1984. godine četiri puta bili prvaci svog kontinenta. I Notingem Forest, sa Brajanom Klafom, benefitovao je od primene sličnog koncepta, osvojivši dve evropske titule. I sve to jer je jednog novembarskog dana u zemlju Skauzera svratio tim iz ove naše zemlje – i pokazao im u čemu greše.

Prostodušnost i strmoglavost su početak mnogih zamašnih fudbalskih razvoja. Ali oni postoje ako postoje i nepoznanice, a njih je ova naša stvarnost, tehnocentrična kakvu smo je udesili, potpuno istrebila. Zbog toga su i retki porazi koji su toliko detaljni i emfatični da se ne mogu obrazložiti individualnim ili sudijskim greškama, srećom ili naprosto kvalitetom protivnika. To su porazi koji jedini teraju na potpunu introspekciju.

Možda nije samo ona odgovorna, možda čak nije ni najviše odgovorna, ali je evolucija tehnologije, nepobitno, prosto i jednostavno, preprečila putanju evolucije fudbalske misli.

Međutim, tehnologija je fudbalskom razvoju nešto i dala. Nakon svega izrečenog, to može da deluje kao kada bi provalnik, nakon što je „očistio" kuću, ostavio bombonjeru na jastuku kao oproštajni poklon, ali nije baš tako. Ovo je poklon od značaja, koji dolazi sa posvetom od nekoga od koga biste to verovatno najmanje očekivali.

Autor i teoretičar medija Stiven Džonson, kroz svoju teoriju Sleeper curve, tvrdi da dogmatično uverenje, po kome one srozane forme masovnih razbibriga – nasilne televizijske drame, infantilni i banalni sitkomi ili video-igre – negativno utiču na naše kognitivne sposobnosti, zapravo nije tačna. Po njemu, upravo je suprotno. One nas čine pametnijim.

Iako Džonsonova uverenja nisu najbolje prihvaćena u određenim krugovima, upravo fudbal kroz svoj neverovatni odnos sa video-igrama pokazuje da tu ipak ima nečega.

Arsen Venger je jednom prilikom, verovatno i ne shvatajući koliko je zapravo pronicljiv, Lionela Mesija nazvao „Plejstejšn fudbalerom". Bio je to kompliment, naravno, jer je Francuz na ovaj način želeo da opiše Argentinčevo umeće kao vrlo blizu nerealnog, ili makar kao vođenog nekom eksternom, polubožanskom voljom.

Ono što je Venger propustio jeste da je Lionel Mesi „Plejstejšn fudbaler" i na jedan vrlo bukvalan način. Mesi je poznat po svojoj privrženosti igranju fudbala na konzolama. Kada igra, bira Barselonu. Ovo nije izraz samoljublja, a nije ni isključivo zabava. Prema sopstvenom priznanju, Mesi to drugovanje sa džojstikom koristi i da sagleda određene situacije u igri, koje kasnije pokušava da primeni ili koriguje na terenu. Dakle, još jednom, ispočetka. Lionel Mesi igra fudbalske video-igre, a na taj način uči, napreduje ili makar prozreva fudbal iz jednog drugog ugla.

Nemac Klaus Tivelajt, još jedan teoretičar medija, ovaj fenomen povratne sprege i efekta koji na pravog igrača ima njegov virtuelni duplikat naziva „digitalizovanje fudbalera".

Video-igre i igra koju one teže da predstave ne dele samo blisku vezu, bližu sa svakim novim izdanjem ili jačim procesorom, već i jednu recipročnu vezu. Kao što život počne da imitira umetnost, ili kao što jezik kontroliše naše misli, umesto samo da ih artikuliše i prestrojava, tako su i video-igre počele da se odražavaju i da utiču na fudbal.

Mesi možda jeste najbolji „Plejstejšn fudbaler" na svetu, ili najbolji fudbaler na svetu generalno, ali nikako nije jedini. Nejmar je još jedan. Andrea Pirlo je u svojoj autobiografiji pričao o svojim epskim duelima sa Alesandrom Nestom. Primera je jako puno i to ne sme da čudi. Fudbalere u tridesetim godinama percipiramo kao matorce, ali, van sportskog konteksta, oni su po svim standardima mladi ljudi. Mladi ljudi, u karantinima, u trening centrima i hotelima, koji sate ispunjavaju igrajući „Fifu" ili „Pro Evolušn Soker".

Igrači istovremeno stvaraju i imitiraju, inspirišu i bivaju inspirisani. Video-igre nisu (uvek) zaglupljujući opijat, već su i deo formalne edukacije fudbalera. Postupni nestanak fudbalera koji su svoju veštinu oblikovali na ulici je velika briga i momentalno verovatno nerešiv problem. Ipak, uteha jeste da se dopunska nastava i dalje odvija, ali ne toliko ispred zgrade, već ispred ekrana.

Studije su pokazale da vojni piloti i laparoskopski hirurzi mogu da poboljšaju svoju profesionalnu veštinu igrajući video-igre, pa stoga ne bi trebalo sumnjati da to mogu i fudbaleri gejmeri.

I, sa video-igrama kao svojim pomagalom, fudbaleri današnjice imaju prednost nad svojim prethodnicima, jer se njihova obuka nastavlja i kada im se tela izmore, što znači da oni provode više vremena sa fudbalom nego iko ranije.

Sami klubovi i njihovi funkcioneri su počeli da prihvataju ovo prelamanje dve realnosti. Simulacija Football Manager, sa bregom informacija o otprilike četvrt miliona fudbalera, je, prema svim validnim procenama, najveća skauting baza podataka koja postoji. Nebrojane su instance u kojima su treneri raznih ekipa upravo ovde tražili igrače i upoređivali njihove karakteristike i performanse.

Na kraju, ovog teksta, ne pustolovine fudbala i tehnologije, trebalo bi da stoji konkluzija, nekakav završetak ili presuda. Neće ih biti. Tačnije, ne može ih biti. To je zato što kraj, ne teksta, već pustolovine fudbala i tehnologije, ne postoji, niti može postojati.

U vremenu koje vam je trebalo da se sjurite sa vrha na dno ovog teksta vrlo je moguće da se pojavilo nešto novo, neka spravica, program ili aplikacija, čija će obilata primena imati još uvek nejasan uticaj na fudbal. I tako stalno, iznova i iznova, a onda iznova i iznova. Tehnologija je toliko prisutna da je postala nevidljiva, ali je njeno delovanje vrlo vidljivo.

Televizor je ubrzao fudbal i sabotirao njegov taktički razvitak, ali su mu video-igre malkice pomogle. Niko ne može da zna šta će biti sledeće, i šta će to sledeće da uradi. A onda, šta će biti nakon tog sledećeg, pa posle sledećeg sledećeg, i potom... Kraja nema, niti će ga ikada biti.