Žigolo koji je postao božanstvo

Pokušajte da zamislite sledeću situaciju. Skitajući gradom i lunjajući mislima, naišli ste na Tardis Doktora Hua ili dilorijen doktora Emeta Brauna. Drugim rečima, manje podbulim od popularne kulture, naišli ste na vremeplov. Niko zaista ne može tek tako da prođe pored vremeplova, pa tako ni vi. Odlučili ste da ga isprobate.

Od svih vrleti i vilajeta prostorno-vremenskog kontinuuma, vi ste, sa namerom ili bez nje, otišli baš u Englesku, i to u 1864. godinu. Privlači vas zvuk gomile koja se okupila oko nečega što bi možda bilo preterano nazvati poljanom, ali bi svakako bilo pretenciozno nazvati terenom. A tamo, igra. Neobična igra, nikada je ranije niste videli.

Dve stative pobodene na obe strane, ali bez prečke. Nema sudija, a sve sporove i razdore među sobom raspravljaju kapiteni dva tima. Dodavanje lopte unapred je nedozvoljeno. Igrači ne mogu da nose loptu u rukama, niti da je bacaju, ali ako je uhvate pre nego što ona odskoči od tla, izborili su slobodan udarac za svoj tim. Timovi menjaju strane posle svakog gola. Kada lopta pređe označene granice polja za igru, ne pripada automatski protivniku ekipe koja je poslednja ostvarila kontakt sa njom. Pripada onome ko prvi dođe do nje.

Nema kornera, penala, golmana, šesnaesterca. Da ne govorimo o izmenama, žutim i crvenim kartonima, pa i kostobranima. Igrači nose duge nogavice, a razaznaju se, ne prema brojevima na dresu, već prema različitim bojama i dezenima kapa.

Zbunjeni, tražite objašnjenje. Gledalac pored vas, dendi istrenirane malodušnosti, informiše vas da gledate fudbal. I zaista, ovo jeste fudbal. I to ne neka njegova divlja ili stimpank verzija. Ovo je fudbal kakav se igrao nakon što je konačno standardizovan i formalizovan jeseni 1863. godine.

Tada je, nakon serije sastanaka u jednom pabu u centralnom Londonu, skupina fudbalskih agitatora, koja je sebe nazivala Fudbalskom asocijacijom, izdala fudbalska pravila i time otpočela eru u kojoj je ovaj sportski entitet najčešće praktikovana kulturna svetkovina na svetu. Jer, nijedna religija nema domašaj koji ima fudbal. Obredi rađanja, smrti i venčanja su svuda prisutni, ali u bezgraničnim formama. Fudbal se svugde igra po istim pravilima.

Lingua Franca? Zaboravite latinski, engleski ili vokabulare nauke. U epohi globalne povezanosti bez presedena najčešći i najdostupniji metod opštenja jeste fudbal. Na kraju, Fifa ima više članova nego što ih imaju Ujedinjene Nacije.

Fudbal je toliko važan da ga se pribojavao i da je pokušao da ga ukine nervozni otomanski sultanat, baš kao i neurotični demagozi kineske Kulturne revolucije i iranske revolucionarne teokrate. A opet, fudbal je toliko moćan da ih je sve nadživeo, ili barem primorao da popuste.

Međutim, Ebenizer Morli (prvi sekretar FA i njegov drugi predsednik) i ostali krmaroši ove ekspedicije nisu osnivači ili izumitelji fudbala. Fudbal, bez obzira na svoje geografsko poreklo, bez obzira na putanje svojih migracija, bez obzira na svoje hijerarhije, nije vlasništvo nijednog čoveka, zemlje, nacije ili kontinenta.

Ono što ovi pioniri jesu uradili jeste artikulisanje i kalupljenje jedne do tada nikad dovoljno materijalizovane težnje. Jer, kada ga ogolite, ogulite i rasklopite, fudbal je upravo to. Težnja. On je odnos između dva tela, živog i neživog, i neutoljiva želja da se on održi. I ta univerzalna težnja je njegova baza.

Pre nego što smo odabrali klupske boje, pre podizanja i punjenja veličanstvenih stadiona, pre usporenog snimka, pre zlata i srebra, pre klupskih grbova koji se takmiče i pobeđuju korporativne logoe, ona je bila tu. Pre tragedija i komedija, pre epova i pantomima, pre neverovatnih povrataka i tvrdoglavih ćorsokaka, pre legija padajućih zvezda i zvezda u usponu, pre klišea i inspiracija, ona je bila tu. Pre nego što je fudbal postao upetljan u sve moguće socijalne identitete i socijalne podele koje ih nužno prate, pre katolika i pretestanta u Glazgovu i Belfastu, pre izbeglica i lokalaca u Atini, pre siromašnih i bogatih u Riju, pre elita i masa u Rimu i Kairu, pre autentičnog duha grada i skorojevića i gotovana u Mančesteru, Torinu, Minhenu, pre nas i njih u svim delovima trećeg kamena od Sunca, postojala je ta težnja. Iracionalna kao najjači nagon, nesvesna kao izmicanje ruke nakon kontakta sa vrelom plotnom.

Prvi od strane čoveka napravljen sferični objekat, prema dostupnim arheološkim podacima, potiče iz Egipta i nastao je pre otprilike 4.000 godina. Međutim, sasvim je izvesno da je čovek bacao i, za nas važnije u ovom trenutku, šutirao kamenčiće, voće, možda čak i lobanje i sve druge ovalne i oble predmete koje je veliki i strašni svet stavljao pred njega, mnogo ranije. Kako i ne bi. To je čin kome se ne može odoleti. Pitajte bilo koga ko je probao.

Spaziti predmet, zamisliti njegovu buduću trajektoriju, prilagoditi telo i korak i konačno zamahnuti. Još bolje tek nailazi, jer tu je sočni momenat kontakta i uvek izvanredni osećaj transfera energije sa noge na mrtvi predmet. I onda senzacija. On leti vazduhom, džilita se po zemlji, pogađa metu ili je maši, nije ni važno.

Današnji fudbal, komercijalizovan, strukturiran i rigidno utegnut pravilima i normama, pokreće isti poriv kao i neolitskog šutera. Ali on nije bio fudbaler i ovo što je on radio nije fudbal. To je eskperiment i zadovoljstvo. Nema cilj i očiglednu svrhu. Nije takmičenje i nema strategiju.

Kada bi to bio fudbal, onda bi i bebeći plač bio arija. Fudbal je sport modernog društva, i razlika između njega i praistorijskog poriva za igrom je klisura načičkana svim onim transformacijama organizacije ljudskog života koje su se desile i koje se dešavaju.

Pojava sedelačkih društava, sa ustrojenom infrastrukturom, stvorila su okvir koji je dozvolio spontanoj igri da se razvije u sport organizovan prema opštim direktivama. Kina je jedna od prvih koja je došla do ovoga i njena tehnološka zrelost dozvolila joj je da prva razvije mnoge i danas relevantne stvari, pa tako i prvu zabeleženu igru sa loptom.

Cuđu je igra sa ušivenom kožnom loptom, ispunjenom perjem ili krznom, koja je formalizovana za vreme Han dinastije (206 p. n. e. – 221 n. e.). Pod dinastijama Tang (618 – 907) i Song (960 – 1279) igra je promenila svoju formu, pa su se razvila dva separatna modela – jedan koji je bio razonoda plemstva, a drugi koji je bio ritual puka.

Ova plemenitija igra sa loptom, kao i ostale kineske inovacije, rasprostrela se stazama teritorijalnih ekspanzija i duž mreža dalekih trgovačkih ruta. Tako je stigla do Japana, gde je dodatno nagizdana i gde je dobila ime kemari. Poznata i kao „stajanje među drvećem", ovo je bila igra bez kontakta, u kojoj su najvažniji bili veština kontrole šuplje lopte od jelenje kože i poštovanje uglađenih konvencija ponašanja. Carevi Goširakava i Gotoba, kao što je to ranije bio i njihov kineski kolega Vu Di, bili su poznati entuzijasti i učesnici.

Međutim, ove igre nisu preteče fudbala. Cuđu je nestao sa uzdizanjem Ming dinastije (1368 – 1644), a kemari je posle Meiđi restoracije (1868) sveden na minornu zabavu, da bi se potpuno izgubio do kraja Drugog svetskog rata.

Ovo nisu bile jedine igre pradavnog sveta u kojima je lopta pokretana i manipulisana nogom, a ne rukom ili nekim drugim delom tela. Aboridžini u Australiji, u onome što je danas država Viktorija, igrali su Marn Gook, vrlo verovatno i pre Kineza, a svakako mnogo posle njih. Svoju autohtonu igru su imali i stanovnici Polinezije i Mikronezije. Severnoamerički indijanci su igrali svoj Pasukkquakkohowog.

Takmičarsko loptanje je prisutno u skoro svim kulturama starog sveta, ali nigde nije bilo važno kao u Mezoamerici. U današnjem Meksiku, Gvatemali, Belizeu i Hondurasu, igra sa loptom je bila jedina igra. Tokom 3.000 godina, od uzdizanja Olmeka do pada Asteka, svako naselje, od raskošnih Teotivakana, Tenočtitlana i Čičen Ice do razbacanih sela Meksičkog zaliva i sve do Hispaniole i današnjeg Portorika, ju je igralo. Čak i poraženi u ratu, pre nego što će biti žrtvovani – odsecanjem glave ili vađenjem srca – od sveta su se opraštali igrajući igru sa loptom.

Više od 1.500 terena za igru je pronađeno i iskopano, a još toliko puta keramičkih figurica, statua, rezbarija i glifova koji su prikazivali igrače, igru i njene rituale. Ali mitološka svedočanstva su još upečatljivija.

U antičkom Mediteranu, nebeska tela su bili bogovi, heroji ili fantastična bića. Kiče Maje su nastanak Sunca i Meseca, kao i dualiteta koji su sa njima povezivali i prema kome su usaglašavali svoje aktivnosti i moralne vrednosti – dobro i zlo, dan i noć, svetlo i tama, život i smrt – zasnivali na priči o dva brata koji su bili posebno dobri u igri sa loptom.

Zbog čega je ovim narodima lopta, koju su kontrolisali ramenima, cevanicama i kukovima bila toliko važna? Kako je ona postala simbolično i fizičko jezgro čitave kulture? Kako je ona postala sredstvo za borbu protiv njihovih himera i hidri, protiv njihovih levijatana?

Pa, zbog gume. U to vreme, Mezoamerika je jedina imala lopte koje odskaču, jer je jedino ona imala gumu. Razigrana priroda ovih naroda bila je toliko intenzivno stimulisana, a njihov duh toliko bezrezervno oslobođen njenim orbitama, da je lopta postala sveta. Postala je portal u neki svet magičniji od njihovog.

Ali, čak ni ovo nije bilo razdanuće fudbala. Španci su došli i na početku su možda i bili prijatno zabezeknuti. Svakako dovoljno da Fernando Kortes povede igrače i opremu nazad u domovinu, gde su ovi nastupali na dvoru kralja Kastilje. Odlučili su Španci, ipak na kraju, da im se igra ne dopada. Njen urođeni ritam je bio dijaboličan, njena zadovoljstva paganska. Pokušali su da je zataškaju, ali nisu morali previše da se trude. Puške, čelik i bacili su uradili posao umesto njih. Populaciju koja je preživela su porobili i pokrstili, i tako uništili društva i verovanja koja su održavala igru.

Evropska civilizacija, čiji su Španci podskup, a koja je na kraju pretekla i zagospodarila društvima Azije, Amerika i Afrike, je mešavina. Ona je legura ostataka Rimskog carstva i helenističke kulture koju je ono osvojilo i prisvojilo, nove monoteističke religije Hrišćanstva, koja je potčinila Rim iznutra, kao i nasilnih nomada iz evroazijskih stepa, koji su dojahali u petom veku i razorili Rim spolja. Nijedan od ovih elemenata evropskog kulturnog lonca nije previše sebe zaokupljao igrama sa loptom.

Lopta se samo na jednom mestu pominje u Homerovoj Odiseji. Nikada nijedan venac nije dodeljen u Olimpiji za pikanje lopte, niti na bilo kom drugom grčkom svetom sportskom okupljanju.

Rimljani su igrali harpastum, igru koja je verovatno najviše ličila na ragbi, ali je on bio popularan mahom samo među vojnicima, možda i kao deo formalnog treninga. Ali kao sport za gledanje, ili kao sport od nekog društvenog značaja, bio je ništavan.

U Koloseumu, sportskom objektu čija je estetska i praktična vrednost ostala neprevaziđena sve do 20. veka, zajedno su uživali pripadnici cinične rimske vladajuće klase i lumpenproleterijata. Ali su zajedno uživali u krvi i makabri.

O Vizigotima, Vandalima i ostalim varvarskim „ima" znamo malo. Ako su se i igrali, ta praksa je izgubljena čim su njihovi kraljevi upili hrišćanske običaje.

U fragmentisanoj srednjovekovnoj Evropi, feudalni vlastelini su bili mnogo više ratnički usmereni nego plemstvo Mezoamerike ili Dalekog istoka. Evropska aristokratija i njen socijalni status, politička moć i ekonomsko blagostanje zavisili su od koordinisane i učestale upotrebe nasilja. Najmoćnija ratna tehnologija tog doba bio je teško oklopljeni konjanik. Vitez nije mogao da bude prizvan ili regrutovan iz redova seljaka ili stajaće vojske, već je morao da dođe direktno iz plemstva. Pored mačeva, štitova, buzdovana, bojnih sekira i kopalja, ko je još imao vremena da razmišlja o efemernoj napravi kakva je lopta.

A opet, i pored oskudice igara sa loptom u srednjovekovnoj Evropi, ili čak svesti da bi one mogle da se razviju, ili da bi bile korisne, fudbal kakav danas znamo i volimo potiče baš odavde i baš iz ovog perioda.

Za razliku od košarke ili odbojke, koji su sportovi u potpunosti izmišljeni iznova i bez ikakve istorijske pozadine, fudbal u severnozapadnim krajevima Evrope ima svojtu koja mu je obezbedila osnovu iz koje je on kasnije izdžigljao. Ima je jer su keltski narodi izbegli vlast Rima čak i kada je ovaj bio na vrhuncu, ali i jer su primili hrišćanstvo bez odricanja od svojih ceremonija. Sebi su pribavili stepen autonomije i odvojenosti koji im je dozvolio da igraju Knappen, Hurling ili La Soule.

On je bio rudimentarniji od igara Kine, Meksika ili Japana. Igrao se na ogromnom prostoru, sa nebrojano učesnika podeljenih u dva tima koji su se trudili da loptu dopreme do određenog mesta sa vrlo malo restrikcija ili pravila. Često su u igri učestvovala dva suprotstavljena sela ili parohije, a lopta je prenošena na otvorenim poljima između njih.

Angli, Saksonci i Normani su možda imali neke svoje igre, ali je verovatnije da su ih naučili tokom svojih čestih sukoba sa keltskim susedima. I fudbal je tako postao dovoljno čest, i dovoljno ozloglašen zbog nasilja, povreda i smrti koje je izazivao, da su izdavani edikti u ime Edvarda Drugog, Henrija Petog, Edvarda Četvrtog, Henrija Sedmog i Henrija Osmog koji su pokušali da ga zabrane, kontrolišu ili ograniče.

Ali fudbal, ili ono što će u jednom momentu to postati, je izdržao. Međutim, na obrtu 18. i 19. veka, činilo se da se našao u bezizlaznoj krizi. Ljubav onih iz viših društvenih sektora prema kockanju i klađenju podupirala je sportove koji su toj svrsi bili podobniji – boks, kriket, trke konja ili veslanje. Oni su fudbal marginalizovali sa vrha. Sa donje strane društvenog uređenja pritiskala ga je istrajna kampanja protiv tradicionalnih sportova i razonoda. Javni nered je bio jedan od izgovora neodobravanja, lična opasnost i opasnost po imovinu drugi. Ovaj pokret je čak posezao za čađavom argumentacijom puritanskog nasleđa, koje je igru generalno izjednačavalo sa nepoštovanjem Boga i njegovih instrukcija.

Fudbal je, ipak, preživeo. Sačuvan je i odnegovan u institucijama koje su možda delovale kao poslednje mesto na koje bi on mogao da utekne. Kao što je Orijent jednom davno spasao Aristotela, tako su i fudbal spasili oni koji sa njim inicijalno nisu imali previše veze. Fudbal su izbavili učenici i učitelji javnih škola.

Iako bi neko mogao da se prevari na osnovu imena, javne škole tog perioda bile su elitne ustanove koje su edukovale sinove elitnih porodica. Sa prirodnom dispozicijom prema nadobudnošću, posebno u prisustvu socijalno inferiornih, što su njihovi učitelji svakako bili, ove dečake nije bilo lako kontrolisati, još manje usmeravati. Timski sportovi su pomagali u tome i zato su, do sredine 19. veka, postali jako važan deo kurikuluma.

Oni su omogućavali osoblju da sastruže višak energije koju neizbežno stvara veliki broj pubertetlija u ograničenom prostoru. Prećutno, smatralo se da je zajedničko jurcanje za loptom savršen profilaktik za zla homoseksualnosti i masturbacije. A naravno, fudbal, kao aktivnost koja nameće saradnju i iziskuje želju za nadmetanjem i trijumfom, bio je i instrument selekcije, jer je pokazivao blagovremeno ko je od ovih mladića sposoban da zauzme svoje mesto u ešalonima imperijalne vladavine.

Problem je nastao kada bi ovi dečaci napuštali školu. Uglavnom su odlazili na Oksford ili Kembridž i sa sobom su nosili ljubav prema fudbalu, ali i različita pravila prema kojima su ga igrali. Prvi pokušaj ujedinjena fudbalskih pravila dogodio se 1848. godine baš na Kembridžu. Ova pravila, sastavljena pod imenom Cambridge Rules, nisu bila konačno rešenje, mada jesu poslužila delom kao inspiracija za pravila koja je kasnije usvojila Fudbalska asocijacija.

Kako god, fudbal je preživeo i nije mogao dugo da ostane ezoterična zabava privilegovanih klinaca. Počeo je da se spušta iz uporišta visokog društva u naselja radničke i srednje klase. Najviše su mu se obradovali u Južnom Jorkširu, gde je 1857. godine osnovan prvi fudbalski klub na svetu, Šefild. Iste godine, na Boksing dej, odirana je prva klupska utakmica, u kojoj je Šefild savladao Halam sa 2:0.

Broj klubova samo je rastao. Oni iz manje ekskluzivnih društvenih stratuma skapavali su za izlazom. Fudbal im je obezbeđivao beg od mizerije, nesigurnosti i rmbačenja. Fudbal im je bio privlačan i zbog toga što je bio manje grub i manje opasan od drugih sportova u ponudi. Radnik nije mogao da dopusti sebi povredu zbog koje bi odsustvovao sa posla i tako lišio sebe i one koje izdržava hrane na stolu.

Demografska promena unutar fudbala, odnosno njegovo bujanje među življem nižeg društvenog razreda, zajedno sa spremnošću velikog broja ljudi da plaća zadovoljsto gledanja mečeva, vodila je nedvosmisleno ka profesionalizaciji.

Koji klub je prvi platio kojeg igrača, i koliko, nije najjasnije. Fudbalska asocijacija se žestoko protivila praksi plaćanja fudbalera zbog negativnih moralnih i praktičnih konsekvenci, ali, suočena sa procesom koji suštinski nije mogla da zaustavi, popustila je i 1885. godine legalizovala zapošljavanje fudbalera. Ovo ipak nije prošlo bez restrikcija, a sve sa očiglednim ciljem očuvanja kakve-takve klasne segregacije. Prvi profesionalac koji je igrao za Englesku morao je da nosi plavi dres, dok su svi ostali igrali u belim.

U poslednjoj četvrtini 19. veka, efekti procesa industrijalizacije u Britaniji uticali su na fudbal na brojne direktne i materijalne načine. Fudbal i industrijska revolucija slagali su se kao klavir i violina. Savršeno su išli zajedno.

Pre svega, realne plate su počele da rastu. Naravno, nije bilo govora o raskošnom životu, ali porast prihoda je fudbal učinio mnogo dostupnijim. Takođe, bilo je više vremena da se fudbal igra, organizuje ili prati, nakon što je skraćeno tradicionalno radno vreme.

Napredak tehnologije transporta olakšao je putovanja ekipama, ali je delovao i na povećanje broja ljudi na tribinama. Oko 17.000 navijača prisustvovalo je finalu FA Kupa 1888. godine. Finale FA Kupa 1913. godine odigrano je pred 120.081 gledaocem.

Kako bi klubovi bili u stanju da isprate nalet ovolikog sveta, morali su da se šire i da grade nove stadione. Ekspanziju su morali da finansiraju ulaskom u pozamašne dugove, što je prouzrokovalo njihovu transformaciju u privatna preduzeća.

Na kraju, industrijska revolucija je povećala potrebu za pismenošću među radnom snagom, što je olakšalo rast fudbala stvaranjem ogromnog sekundarnog tržišta oko njega za novine, časopise i reklame. Oni su bili dodatni finansijski oslonac fudbalu, a dali su mu i kulturnu dubinu i veći kulturni legitimitet.

Jedan problem je, međutim, preostao. Nije postojala konzistentnost u rasporedu tokom sezone. Ekipe su učestvovale u raznim Kup takmičenjima, igrale su prijateljske i egzibicione mečeve, išle su na turneje, ali to nije bilo dovoljno. Još važnije, nije bilo isplativo.

Fiskalna nevolja koja je nastajala zbog postojanja stalno zaposlene radne snage (fudbaleri), nedovoljno iskorišćene, a skupe imovine (stadion) i nepredvidive potražnje (haotični raspored mečeva) bio je evidentan. Rešenje je bilo nadmetanje sa centralizovanim menadžmentom koji će sastaviti izbalansiranu i redovnu rutinu utakmica. Godine 1888. osnovana je Fudbalska liga. Četiri godine kasnije pridodat je i drugi rang takmičenja, da bi se 1898. godine krenulo sa obaveznim sistemom ispadanja i promocije, na osnovu pozicije na tabeli. Time je definisan šablon takmičarskog fudbala koji je i danas prisutan.

U međuvremenu, svakako, i sama igra je prolazila kroz postojane promene. Fudbal je ludus, ali jedan u kome za ludiste nikada nije bilo mesta.

Uvedena je traka između stativa, a zatim je nju zamenila fiksna prečka. Konstrukcija gola kompletirana je 1891. godine, dodavanjem mreže. Iste godine se na terenu pojavio i prvi sudija, a izveden je i prvi penal (prvobitno poznat kao „šut smrti"). Korneri se izvode od 1872. godine. Dodavanje unapred je omogućeno pravilom o ofsajdu iz 1866. godine, koje je nametalo da tri igrača moraju da budu između gola i napadača kome je upućena lopta. Proći će skoro 60 godina pre nego što će taj broj da bude smanjen na dva odbrambena fudbalera, koja imamo i danas.

Kazneni prostor se pojavio 1902. godine (mada je završen tek 1937. godine, dodavanjem linije koja liči na latinično slovo „D"). Od 1912. godine to je bio jedini prostor u kome je golman, inovacija iz sedamdesetih godina 19. veka, mogao da igra rukom. Pre toga je to mogao da čini na čitavoj svojoj polovini.

Fudbal je ovde već poprilično zaličio na sebe, a fudbalska pasija samo je nastavila da se širi.

Osiono prostiranje britanske imperije, formalne i neformalne, njena mornarica, njene diplomate, inženjeri, trgovci, bankari, učitelji, putnici, avanturisti doveli su fudbal do svakoga ko ima par nogu.

Zanimljivo, u anglofonim krajevima i belim dominionima, u koje je fudbal i prvo izvezen, inicijalna reakcija je bila otpor i odbacivanje. Fudbal je povezivan sa pretenzijama na kulturni suverenitet domicilnog življa, zbog čega su Irci, Amerikanci i Australijanci razvili i forsirali sopstvene verzije fudbala.

U Velsu, Novom Zelandu i među stanovništvom Južne Afrike koje je pričalo engleski, nisu bili spremni da se potpuno odreknu svojih veza sa jedinim metropolisom i civilizacijom starog sveta, pa su napravili kompromis fokusirajući se na ragbi.

Bez obzira na to, fudbal se igrao u najvećem delu planete. Međutim, ovo ne znači da je već tada postao ono što je danas, a to je jedini pravi globalni sport. Igrao se praktično u svim komšilucima, ali ti komšiluci nisu bili preterano svesni jedni drugih. Svakako nisu previše marili ili vrednovali svoje susede.

To je moralo da se promeni. Ove enklave su morale da se ujedine u jedno veliko fudbalsko bratstvo. Bio je potreban neko ko će ih povezati, neko ko će izaći iz svoje mahale i postati veliki i značajan u nečijem tuđem kvartu. Fudbalu je bila potrebna prva interkontinentalna i internacionalna zvezda.

Povratna karta za raj

Kažu da u Južnoj Americi postoje dve stvarnosti. Jedna koju su doneli kolonizatori (ali u žurbi nisu stigli da je sa sobom i odnesu) i druga koja je dugo vremena bila jedino što su domaći narodi sebi mogli da priušte. Zbog toga je istorija ovog kontinenta nastala na šapatu i glasinama, a oblikovana vradžbinama.

Otud je i moguće da životopis Hosea Leandra Andradea kaže da je u trenutku njegovog rođenja njegov otac, odbegli rob iz Brazila, imao 98 godina. Realno i potpuno suludo nastaviće da se mešaju tokom čitavog njegovog života.

Teško detinjstvo se valjda podrazumeva. Kao mali spavao je na zemljanom podu, a u školi je proveo jako malo vremena. Struja i tekuća voda su mu takođe bili van domašaja. Bio je vrlo vešt muzičar i plesač, ali ritmičnost i osećajnost pokreta koristio je na još jedan način. Mnogi tvrde, a onih koji bi dokazali suprotno nema, da je Andrade u mladosti radio kao žigolo.

Ali najbolji je bio sa loptom. Fudbal se, kada se izmigoljio iz Britanije, najbolje primio u centralnoj Evropi i u Južnoj Americi, i to pre svega u Montevideu i Buenos Ajresu. Rioplatense škola fudbala je bila naprednija, svakako ona u kome je tehnička obučenost najviše napredovala, od svih drugih u najvećem delu predratnog perioda.

Međutim, malo ko je obraćao pažnju na Urugvaj uoči Olimpijskih igara u Parizu 1924. godine. Uvodnoj utakmici sa Jugoslavijom prisustvovalo je tek nekoliko stotina ljudi. Vredi istaći da je na istom stadionu, dan ranije, meč između Italije i Španije ispratilo preko 20.000 gledalaca. Oni koji su se ipak pojavili, videli su nešto veličanstveno.

Urugvaj je pobedio sa 7:0. A onda je pobedio i sve ostale nesrećnike koje je turnir stavio pred njih. Ali sa ovim urugvajskim timom, kao uostalom i sa svim sličnim ekipama, mnogo impozantnije od golova bilo je ono što im je prethodilo.

Gabrijel Ano, čuveni francuski novinar, rekao je kasnije da Urugvajci pored svojih protivnika izgledaju kao „rasni konji pored raga". Italijanska „Gazeta delo Sport" je pisala o njihovom „stilskom savršenstvu", dok je španski dopisnik priznao da „nije verovao da fudbal može da bude doveden na takav nivo virtuoznosti".

Najbolji u tom najboljem timu bio je Andrade. Bio je snažan i mišićav, ali ne na način zbog koga bi njegova elegancija bila kompromitovana. Bio je dominantan na obe polovine terena i sa obe strane lopte.

Glas se pročuo i 45.000 ljudi je svedočilo mlaćenju Francuza u četvrtfinalu (5:1). Šest puta više navijača je gledalo polufinalni meč u kome je igrao Urugvaj, nego onaj drugi. Finale protiv Švajcarske (3:0) odigrano je pred punim gledalištem. Kada je došao u Francusku, Andrade je bio niko. Sada je bio božanstvo.

Istovremeno, Andrade je bio bonvivan i brzo je postao luče dama iz najvišeg francuskog društva. Kolet (samo Kolet) je bila spisateljica i izvođač, navikla na život u slavi i skandalu. Žarila je i palila francuskom prestonicom, ponekad čak i doslovno – izazvala je nemire u Mulen Ružu kada je simulirala seks sa drugom ženom na sceni. Udavala se tri puta, a imala je pride još čitavu trupu ljubavnika, muških i ženskih. Svog posinka je zavela kada je ovaj imao 16 godina.

Nju je zaveo Andrade. Ali ne samo nju. Tu je najverovatnije i Žozefina Beker, prva afroamerikanka zvezda uspešnog filma, Zou Zou iz 1934. godine, koju je Ernest Hemingvej opisao kao „najsenzacionalniju ženu koju je iko ikada video".

Andrade je uživao u popularnosti i znao je da je iskoristi, ali je nikada nije saletao ili zbog nje korigovao svoje ponašanje. Bio je nepopravljivo arogantan i kočoperan, neko sa kim je bilo teško razgovarati, kamoli sarađivati ili ostvariti ma kakvu vezu. Nikada nije proslavljao golove, a trenirao je retko. Kada se vratio u Montevideo, crna zajednica je priredila žurku u njegovu čast. On se čak nije ni pojavio.

Osim njegovog karaktera, njegovom konačnom slomu doprinela je i hamartija koju su sa njim delili, takođe geniji, Džordž Best i Aleksandr Prokopenko. Uopšteno, bio je poročan. Malo određenije – bio je alkoholičar.

Godinu dana kasnije ponovo je bio u Evropi, na turneji njegovog Nasionala koja je obuhvatala devet zemalja. Više od 800.000 ljudi ju je pogledalo, a mnogo je bilo i onih koji nisu uspeli da se probiju do stadiona. Nažalost, Andrade je odigrao samo deo mečeva. Dijagnostikovan mu je sifilis, a on je, kada je to čuo, naprosto nestao. Pojavio se u Urugvaju nakon dva meseca.

Začuđujuće, nastavio je da igra fudbal. Fizičku moć jeste izgubio, ali ne i veštinu. Kada su urugvajski zabavljači stigli do finala Olimpijskih igara u Amsterdamu 1928. godine, 250.000 ljudi se prijavilo za karte. Stadion je mogao da primi deset puta manje publike. Urugvaj je savladao Argentinu sa 2:1, ali je Andrade u polufinalnom meču sa Italijom natrčao u stativu. Da li zbog ozbiljnosti ove povrede, ili zbog sifilisa, ali Andrade je kasnije bio slep na jedno oko.

Na Mundijalu u domovini dve godine kasnije bio je još sporiji, ali je odigrao sve mečeve i to dovoljno dobro da bi na kraju bio izabran u tim šampionata. Urugvaj je ponovo pobedio Argentinu u finalu (4:2).

Nakon karijere, morao je da nađe posao. To nije lako kada previše pijete i kada vam se prikrada depresija. Dok su njegovi saigrači odlazili u trenere, biznismene ili medije, on je polako propadao.

Kada je 1956. godine jedan nemački novinar pokušao da ga nađe u Montevideu, trebalo mu je šest dana. Kada je konačno uspeo, Andradea je zatekao u bednom stančiću u podrumu, a ovaj je bio previše pijan da bi razumeo njegova pitanja. Godinu dana kasnije je preminuo, podjednako smeten alkoholom i besparicom. Imao je 56 godina.

Timovi koji osvoje Svetsko prvenstvo imaju pravo da to prikažu zlatnom zvezdicom na svom dresu. Brazil ih ima pet, Nemačka i Italija po četiri, ali ih i Urugvaj ima četiri. Dva olimpijska turnira koja su prethodila prvom Mundijalu priznaju kao planetarna prvenstva. Kada bi igračima prišivali slične zvezdice, Pele bi imao tri (1958, 1962 i 1970), ali bi tri imao i Andrade. Doprinos Pelea fudbalu se ne može izmeriti, ali to isto važi i za Andradea. Pelea se danas svi sećaju i svi ga znaju, Andradea malo ko. A niko nije zaslužniji od njega, svakako ne u prvoj trećini 20. veka, za utvrđivanje pozicije fudbala kao, ovo uvek valja ponoviti, jedinog pravog globalnog sporta.

Kada bismo fudbalsku storiju predstavili vremenskom linijom, boldovali bismo nekoliko momenata – trenutak prvog šuta u praistoriji, prvi keltski džumbus sa loptom, ulazak fudbala u engleske javne škole, prva pravila i razlaz sa ragbijem, prvo veliko takmičenje (FA Kup 1871 – 1872), profesionalizacija, pokretanje lige, osnivanje Fife 1904. godine – ali bi tu morao da bude i trenutak kada je Andrade prvi put kročio u Evropu. Andrade je kraj jednog dugačkog puta za fudbal, i početak drugog, na kome se on i dalje nalazi.

„Crni Biser" je raščerečio stereotipe i iskamčio pažnju solipsizmom vođenih gomila, i to sve samom silinom sopstvenog bića. On je fudbalu pridodao mogućnost da se radujemo nečijoj sreći i da uživamo u nečijem uspehu, ali ne jer smo nahuškani sebičnim motivima, ne zato što pokušavamo da taj uspeh nekako prisvojimo ili da otkinemo komadić za sebe. Odjednom je bilo moguće navijati za nekoga, ne zato što se na neki način poistovećujemo sa njime, zato što nam je blizak, zato što je iz naše zemlje ili liči na nas, već jednostavno samo zato što je dobar. Kroz to oslobađanje od uskogrudosti i bigotizma fudbal i nas čini boljim.

Da bi postao istinski važan, fudbal je morao da prihvati sve podele kojima se ljudi zamlaćuju. Morao je da prihvati rasu, religiju, poreklo, klasu. Da bi postao najvažniji, morao je sve da ih pobedi i ostavi iza sebe.

Hose Leandro Andrade se prvi progurao i prvi je to uradio. Svi ostali samo prate njega i gledaju njemu u leđa. I to nikada ne bismo smeli da zaboravimo.