Diktator, logori i meč koji nije odigran

U jeku hladnog rata između Istoka i Zapada, svaka država je u nekom trenutku bila pred izborom kojoj će se strani prikloniti. Južna Amerika je pred taj izbor došla još pre revolucije na Kubi i dolaska Fidela Kastra na vlast. U mnogim latinoameričkim državama vodili su se krvavi građanski ratovi pro-marksističkih i pro-zapadnih snaga. Vojne hunte su se uzdizale i padale, ostavljajući iza sebe pustoš.

Hladni rat se vodio na mnogim bojnim poljima, sport je bio samo jedno od mnogih mesta sudara ideologija. U turbulentnim vremenima za Čile, kada je 1973. godine general Pinoče uz pomoć CIA i SAD svrgnuo legitimnog levičarskog predsednika Salvadorea Aljendea, trebalo je da se odigra dvomeč protiv Sovjetskog Saveza koja će odlučiti koja će se reprezentacija kvalifikovati na Svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj 1974. godine.

Na kraju odigrana je samo jedna utakmica, Sovjetski Savez je odbio da se pojavi na revanšu, Čile se plasirao na Mundijal, a utakmica je ostala upamćena kao jedna od najkontroverznijih u istoriji fudbala.

Ova priča počela je daleko od fudbalskih terena, u vremenu velikih previranja Istoka i Zapada, gde je Južna Amerika bila jedno od mnogobrojih bojnih polja.

Politički potres u Čileu počeo je 1970. godine kada je Salvador Aljende postao prvi levičarski predsednik izabran na legitimnim izborima u Južnoj Americi. Pre njega, samo je Kuba imala Fidela Kastra koji je na vlast došao svrgavanjem prethodnog predsednika.

Dolazak Aljendea na vlast upalio je alarm u SAD koje su nakon Kube i Čilea bile zabrinute da bi još zemalja Južne Amerike mogao da dođe pod vlast levičara. Koristeći tešku ekonomsku situaciju u Čileu, SAD je uz pomoć CIA dodatno potkopavala marksističku vlast i otežavala već teško stanje. Kako je nezadovoljstvo građana raslo, Aljende je za prvog čoveka vojske 1973. godine postavio generala Augusta Pinočea, za koga je smatrao da je lojalan oficir.

Pinoče je 11. septembra iste godine izvršio vojni puč i zbacio Aljendea sa vlasti. Tadašnji predsednik SAD Ričard Nikson aktivno je pomagao prevrat. Procenjuje se da je SAD dala vojnu pomoć od oko 11 miliona dolara. Salvador Aljende se sa najbližim pristalicama našao u opkoljen u predsedničkoj palati gde se navodno ubio iz kalašnjikova kojeg mu je lično za poklon dao Fidel Kastro. Decenijama kasnije je međutim utvrđeno nakon ekshumacije da je Aljende najverovatnije stradao rvajući se sa jednim od napadača.

Pinoče je odmah streljao 72 Aljendeova najbliža saradnika. Vojna hunta koja je uspostavljena momentalno je počela da uvodi teror u zemlji. Desetine hiljada Čileanaca prošlo je kroz zatvore i logore, gde su bili mučeni i ubijani.

Već u prvih nekoliko nedelja, bilo je toliko uhapšenih  i zatvorenih da su morali da se otvaraju stadioni koji su služili kao logori. Nacionalni stadion u Santijagu bio je jedan od onih gde je hiljade ljudi bilo utamničeno. Tamo su prošli surovu torturu, ispitivanje i mučenje.

Ogromni politički potrese dešavali su se u periodu kada su trajale kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. godine. Direktan učesnik Mundijala trebalo je da bude ili reprezentacija Čilea ili SSSR, o čemu bi odlučicao dvomeč. Prvi meč je bio na programu 26. septembra 1973. godine, samo petnaestak dana nakon vojnog puča, dok je revanš na programu bio 21. novembra.

Odnosi Sovjetskog Saveza, koji je podržavao Aljendea i Čilea gde je na vlast došao Pinoče, bili su pred prekideom. U vreme opšteg haosa bilo je pitanje da li će meč uopšte biti odigran.

Prvi problem je bio u samom Čileu, gde je vojna hunta sa Pinočeom na čelu zabranila napuštanje zemlje svim građanima. Drugi problem je bio što su mnogi fudbaleri bili levo orijentisani i plašili su se da, poput mnogih javnih ličnosti, ne završe u nekom od logora.

Fizioterapeut reprezentacije Čilea, doktor Jakobo Helo, iskoristio je lično poznanstvo sa Pinočeovim saradnikom, generalom Gustavom Lejhom, prvim čovekom čileanske avijacije. Helo je uspeom da nagovori generala da bi fudbalska reprezentacija Čilea na utakmicama protiv Sovjetskog Saveza mogla da popravi imidž zemlje koji je ozbiljno poljuljan. Režim je popustio i dozvolio fudbalerima Čilea da putuju u Moskvu uz jasno upozorenje da će, ukoliko budu „previše pričali" o situaciji u zemlji, njihove porodice nastradati.

Prethodno su dve zemlje prekinule odnose, jer Sovjetski Savez, koji je tesno sarađivao sa Aljendeom, nije prihvatio prevrat i uspostavljanje vojne hunte Pinočea.

Zahlađenje odnosa se videlo odmah pred prvu utakmicu kada su na aerodromu Šeremetijevo dvojica čileanskih fudbalera zadržana puna četiri sata zbog slika u pasošima.

Utakmica u Moskvi odigrana je 26. septembra 1973. godine u Moskvi. Reprezentacija Sovjetskog Saveza bila je veliki favorit, što se i videlo na terenu gde su bili mnogo bolji protivnik, ali meč je završen bez golova. Za neočekivano dobar rezultat Čileanci mogu da se zahvale dvojici sjajnih defanzivaca Albertu Kvintanu i Elijasu Figeroi, ali i brazilskom sudiji Markesu.

Prema priznanju jednog čileanskog novinara na utakmici Huga Gaska, sudija je donosio odluke na štetu domaćina.

„Na svu sreću sudija je bio izraziti antikomunista. Zajedno sa predsednikom naše fudbalske federacije Franciskom Fluksom ubedili smo sudiju da ne sme da dopusti da izgubimo u Moskvi. Na kraju njegovo suđenje nam je dosta pomoglo", priseća se Gask.

U vremenu pre revanša prve informacije o brutalnosti Pinočeove hunte počele su da stižu u svetske medije od mnogobrojnih čileanskih izbeglica koji su bežali u okolne zemlje. Tako je do medija stigla i informacija da Nacionalni stadion u prestonici Santijagu služi kao logor gde su smeštene hiljade protivnika Pinočeovog režima.

Iako je fudbalski savez te zemlje predložio da se meč odigra u nekom drugom čileanskom gradu, vojna hunta je insistirala da se revanš odigra u prestonici, da bi se pokazalo čitavom svetu da je stanje u toj zemlji normalno. U tom trenutku procenjuje se da je u logoru na stadionu bilo više od 11.000 zatvorenika.

Na mnogobrojna neprijatna pitanja, fudbalski funkcioneri Čilea odgovarali su po instrukcijama hunte da Nacionalni stadion služi samo kao tranzitni centar gde se smeštaju ljudi bez dokumenata da bi ih indentifikovali. Ovo je kasnije priznao tadašnji predsednik Fudbalskog saveza Čilea Francisko Fluks.

Za to vreme Sovjetski Savez je insistirao kod FIFA da se utakmica odigra u nekoj drugoj državi rekavši da meč iz moralnih razloga ne može igrati na stadionu u Santijagu koji je „natopljen krvlju čileanskih patriota".

Imajući u vidu da je Sovjetski Savez zajedno sa drugim fudbalskim savezima iz komunističkih zemalja izvršio jak pritisak, FIFA je morala da pošalje komisiju u Čile koja bi ispitala navode i odlučila da li se meč može odigrati na stadionu u glavnom gradu te zemlje.

Komisija predvođena tadašnjim potpredsednikom FIFA Abiliom Almeidom i generalnim sekretarom Helmutom Keserom stigla je u Čile 24. oktobra. Za to vreme vojne vlasti su pokušale da uklone što više dokaza da je na tom mestu bio logor. Čak je za vreme posete na stadionu i dalje bilo stotine, a neki kaži i hiljade zatvorenika. Ipak, komisija FIFA na konferenciji za novinare odlučila je da dopusti da se meč odigra u čileanskoj prestonici. I dan danas ovo se smatra jednom od najsramotnijih odluka koje je donela FIFA.

Naravno, Sovjetski Savez je odbio da odigra revanš meč. Iako Sovjeti nisu doputovali na drugi meč u Čile, utakmica je ipak odigrana. Tog 21. novembra, pred publikom, na teren su izašli samo reprezentativci Čilea. Pred polupraznim tribinama, oni su sami izveli loptu sa centra, dali gol u mrežu bez protivnika i pred svojim navijačima i formalno pobedili sa 1:0. FIFA je meč formalno registrovala sa 3:0.

Nakon te farse, da bi zadovoljili oko 18.000 navijača na stadionu, reprezentacija Čilea je odigrala prijateljsku utakmicu koju je zakazala sa Santosom. Brazilski tim utakmicu je dobio rezultatom 5:0.

Za to vreme Sovjeti su besneli na predsednika FIFA, Engleza Stenlija Rouza. U sovjetskim medijima pojavile su se i teorije zavere koje su optuživale Rouza da je namerno odbio da dopusti da se meč odigra na neutralnom terenu da bi izazvao reakciju istočnoevoropskih zemalja od kojih je očekivao da masovno odustanu od Mundijala. Na taj način bi Englezi, koji se nisu plasirali na takmičenje, dobili šansu da se pojave u Zapadnoj Nemačkoj.

Takođe, Rouzu je zamereno da je u slučaju Severne Irske i Bugarske bez problema odlučio da se utakmica, umesto u Belfastu, odigra u Šefildu u Engleskoj, zbog opasnosti od terorističkih napada.

Istočnoevropske zemlje nisu bojkotovale Mundijal, ali ostaje upamćena reakcija Istočne Nemačke koja je upitala prvog čoveka FIFA „kako bi se osećao da se utakmica igra u Dahauu (koncentracioni logor za vreme Drugog svetskog rata)".

Ipak, postoji i druga strana medalje. Kasnije svedočenja pojedinih sovjetskih reprezentativaca govore o tome da reprezentacija te zemlje nije otputovala na revanš jer se plašila da će na terenu izgubiti. Nakon lošeg rezultata na domaćem terenu, selektor Sovjetskog Saveza Evgenij Gorjanski navodno nije mogao da obeća vlastima pobedu, tako da je odlučeno da se ne putuje na revanš.

Činjenica da je na stadionu u Santijagu bio logor bio je savršen alibi da fudbaleri Sovjetskog Saveza izbegnu poniženje da ih „neprijateljska" reprezentacija eliminiše. Ovu tvrdnju je izneo jedan od tadašnjih reprezentativaca, fudbaler moskovskog Spartaka Evgenij Lovčev.

Reprezentacija Čilea koja se plasirala na Mundijal nije se proslavila na najvećem fudbalskom takmičenju. Čile je izgubio prvi meč od domaćina Zapadne Nemačke, dok je naredne dve utakmice protiv Istočne Nemačke i Australije remizirao, što nije bilo dovoljno da se plasira dalje.

Sa druge strane, reprezentativni fudbal u Sovjetskom Savezu upao je u krizu jer nacionalni tim te zemlje nije uspeo da se plasira na naredno Svetsko prvenstvo 1978. godine, kao i na dva Evropska prvenstva 1976. i 1980. godine.

Monstruoznost Pinočeove vladavine tek kasnije je izašla na videlo. Čak je novi američki predsednik koji je zamenio Ričarda Niksona, Džimi Karter 1976. godine optužio Pinočea za monstruozne zločine nakon čega je usledio period hladnijih odnosa Čilea i SAD. Pinoče je sa vlasti otišao 1990. godine, umro je 16 godina kasnije. I pored mnogih optužbi, nikada nije odgovarao za svoje zločine.