Car kome još nisu rekli da je go

U drugoj polovini 18. veka, mnogo pre nego što je iko i pomislio da bi šutiranje svinjske bešike ispunjene vazduhom moglo da postane toliko važno toliko velikom broju ljudi, Grigorij Potemkin je postao namesnik Krima. Kako je ta teritorija opustošena u rusko-turskom ratu, Potemkinu je pripao zadatak da novoosvojeni prostor obnovi i naseli. Isto tako je moglo da mu bude povereno da usput očisti i Augijeve štale, jer to nije bilo moguće, barem ne u kratkom vremenu koje je imao. Međutim, on nije želeo da poklekne u promovisanju patriotskih sentimenata i zato je morao da pribegne naročitoj ingenioznosti.

Napravio je kulise koje su predstavljale sela, maskirao je sopstvene ljude u seljake, a onda celu travestiju postavio pored reke Dnjepar, kojom je prolazila barka carice Katarine II. On je tako ubedio svog poslodavca i njene pratioce da ova oblast prosperira pod njegovom patronažom.

Tako je nastao pejorativni izraz Potemkinova sela, koji služi da označi privid, blještavu fasadu koja prikriva odsustvo suštine.

Da nije bilo ovog preduzimljivog i snalažljivog Rusa, semantika bi morala da nam podari neki drugi termin kojim bismo označili ovu pojavu. Bez ikakve dileme, jedan od najboljih kandidata za tako nešto bila bi engleska Premijer liga.

Jer, sve je lepo u Premijer ligi. Bogati ljudi na tribinama gledaju bogate ljude u kopačkama. Na dresovima, odmah ispod grbova koji datiraju još iz 19. veka, vijore se reklame kompanija koje vladaju svetom. Na sterilno čistim stadionima pevaju se politički korektne pesme. Novac oligarha, šeika i tajkuna pokreće ovu veličanstvenu skalameriju i čini je neodoljivom.

Međutim, premijerligaški sjaj nije samo jak - on zaslepljuje. Od njega se često i ne vidi teren. A tamo dole fatamorgana nestaje. Tamo dole, na najboljoj travi na svetu, odavno se više ne igra najbolji fudbal na svetu.

Fudbal u Engleskoj je kraj osamdesetih godina dočekao u velikom zaostatku za onim na kontinentu. Huliganizam i njegov još odvratniji rođak rasizam, stagnacija kvaliteta igre, petogodišnja suspenzija iz evropskih takmičenja zbog tragedije na Hejselu, bili su samo neki od simptoma bolesti koja je delovala neizlečivo. Ligi nije bila potrebna samo promena. Bila joj je potrebna potpuna metamorfoza.

Mudri fudbalski oci to su uvideli i dali su se u renoviranje formata takmičenja. Zbog toga su se 22 kluba odvojila od engleske Fudbalske lige, čime su stvoreni uslovi za stvaranje elitne i nezavisne Premijer lige. Dakle, sa odigravanjem prvog kola 15. avgusta 1992. godine, bajka je počela.

Samo što se ta bajka, osim što ne počinje "nekada davno", ni ne završava tako što svi "žive srećno do kraja života".

Premijer liga je bila uspeh u rezultatskom, materijalnom i svakom drugom smislu. Ne računajući kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina veka koji je prošao, kada su engleski timovi dominirali Evropom, ništa ne može da se poredi sa zlatnim periodom Premijer lige. Između 2004. i 2009. godine, barem jedan engleski tim je svake sezone igrao u finalu Lige šampiona. Osvajali su je dva puta.

Između 2007. i 2009. godine, Premijer liga je dala devet od dvanaest polufinalista Lige šampiona.

Impresivne brojke se ovde ne završavaju. U pomenutom periodu od 2004. do 2009. godine nekadašnja velika četvorka - Mančester junajted, Čelsi, Liverpul i Arsenal - odigrala je 120 mečeva u grupnoj fazi Lige šampiona, od kojih je samo 13 izgubila. Na čak 48 mečeva u elitnom evropskom takmičenju te ekipe nisu primile nijedan gol.

Otkud toliki uspeh? Englezi sami po sebi nemaju baš toliko trofeja u fudbalskom svetu (trofej prvaka sveta donela im je gol-linija koja se pomerila nekoliko centimetara unapred). Oni su sjajni u izmišljanju sportova, ali slabiji kada ih posle treba igrati.

Iz ovoga proizlazi da kvalitet dolazi sa strane. U Premijer ligi igraju fudbaleri iz više od 60 zemalja sveta. U sezoni 2007/2008 tek oko 35 odsto vremena na terenu proveli su engleski igrači. Taj broj je ove sezone još mizerniji, pao je na nešto više od 32 odsto, što je mnogo manje nego u svim drugim relevantnim evropskim ligama.

Da bi privukli te silne strance, Englezi su morali da ih plate adekvatno - i malo preko toga. Brend Premijer lige je jedan od najvećih u svetu sporta, pa stoga i nije teško pronaći voljne investitore, ali nije to ono što nju čini "bezobrazno bogatom", kako joj tepaju engleski mediji.

Ugovori o televizijskim pravima Premijer lige jesu taj džinovski tas na globalnoj fudbalskoj vagi. Primera radi, za period od 2013. do 2016. godine, samo na prostoru Ujedinjenog Kraljevstva, oni vrede više od tri milijarde funti. Svaki meč košta oko 6,5 miliona funti.

A jednu utakmicu Premijer lige u proseku gleda 12,3 miliona ljudi, što je više nego meč u Bundesligi, Primeri i Seriji A zajedno. To i ne čudi kada se zna da se mečevi engleskog šampionata gledaju u 212 zasebnih zemalja i teritorija. Oni, stranci, ovu milinu posmatranja fudbala plaćaju približno 2,2 milijarde funti, što ukupni prihod od TV prava za pomenuti trogodišnji period stavlja na aproksimativno 5,4 milijarde funti. 

Taj novac se deli vrlo ujednačeno, skoro ravnomerno, što je u suprotnosti sa uspostavljenom praksom u najjačim evropskim ligama. Odnos raspodele novca od televizijskih prava u Premijer ligi, između kluba koji dobija najviše i kluba koji dobija najmanje, jeste 1,6:1. U Španiji je taj odnos 7,8:1, u Italiji 5,3:1.

Formula distribucije je vrlo jednostavna. Polovina novca od domaćih televizijskih prava se deli na ravne časti među 20 premijerligaških klubova, 25 odsto je u direktnoj vezi sa konačnom pozicijom na tabeli, a raspodela poslednje četvrtine novca se zasniva na broju puta koliko je utakmica kluba prenošena uživo. Ostatak novca, onaj od televizijskih prava za inostranstvo, seče se na podjednake delove.

A, naravno, hiljade i hiljade sati ekskluzivnog i šljaštećeg televizijskog programa generisali su eksponiranost klubovima zbog koje je skočila vrednost sponzorskih ugovora, ali i prodaja replika dresova i svega ostalog na šta se mogu prišljamčiti klupske boje.  

Novac je, dakle, uzrok stelarnog uspona Premijer lige. Isti taj novac je uzrok i njenog evidentnog posrtanja.

U ekonomiji postoji zakon koji kaže da je neprestan rast nemoguć. Drugim rečima, balon u koji se neprestano duva mora da pukne. Kako se Premijer liga svesno povinovala ekonomskim, a ne sportskim zakonitostima, i njen balon je sada bušan.

Premijer liga je, u skladu sa nimalo skrivenom namerom održavanja i povećanja dotoka novca, samu igru i njen kvalitet podredila spektaklu. Po istom principu funkcionišu i holivudski filmovi, u kojima je zaplet žrtvovan da bi se stvorilo više prostora za specijalne efekte.

Sve je krenulo nizbrdo 2009. godine (slučajno ili ne, baš te godine je Kristijano Ronaldo otišao u Španiju). Tada se razmahao trend hazarderskog fudbala, koji publika obožava. Nažalost, podjednako ga vole i nemilosrdno eksploatišu protivnici Engleza u evropskim arenama.

Broj primljenih golova po utakmici (ili datih golova, u zavisnosti od preferirane perspektive) u Premijer ligi je porastao sa 2,45 u sezoni 2006/2007 na 2,81 u sezoni 2011/2012. To se možda i ne čini kao previše, ali je zapravo indikativno u kontekstu drastičnih promena načina igre. U Premijer ligi nisu neobični rezultati koji više priliče egzibicionim ili amaterskim mečevima - 6:1, 4:6, 2:7... Ovakve utakmice su sjajne za gledanje, one su roba koja se vrlo lako prodaje, ali one su, više od ičega, omaž padu kvaliteta fudbala.

Od 2009. godine broj polufinalista iz Premijer lige u Ligi šampiona je pao na, za uspostavljene standarde, "mršave" tri ekipe.

Istina, Čelsi je 2012. godine postao prvak Evrope, ali svima je jasno da oni nikada nisu bili najbolja ekipa na Starom kontinentu. Inače, te godine je tim sa Stamford bridža bio jedini engleski predstavnik koji je uopšte prošao osminu finala Lige šampiona.

Ove sezone Čelsi se plasirao među četiri najbolje ekipe na kontinentu, ali samo zato što ima "posebnu" prednost na klupi. Žoze Morinjo je ušao u svoje osmo polufinale Lige šampiona, što nikada nijednom treneru nije uspelo. Preciznije, on nikada nije ispao u četvrtfinalu tog takmičenja. Čini se da bi Portugalac i sa ekipom sastavljenom od petnaestogodišnjih devojčica išao do samog kraja u najjačem svetskom klupskom takmičenju.

Prošla godina je bila prva od 1996. u kojoj nije bilo premijerligaša u četvrtfinalu elitnog takmičenja. A ta, 2013. godina, zbog nekoliko značajnih jubileja (150 godina od osnivanja Fudbalske asocijacije, 90 godina od izgradnje Vemblija) bila je predviđena kao godina koja će veličati engleski fudbal i sve ono što on navodno predstavlja.

Premijer liga je skliznula i na zvaničnoj Uefinoj listi, jer je sada, prema važećem koeficijentu, iza španske Primere. Kako se ova lista pravi na osnovu rezultata u petogodišnjem periodu, nije isključen dalji pad.

Premijer liga više nije fudbalski El Dorado. Tijago Alkantara, Pjer-Emerik Obamejang, Kevin Strotman, Markinjos, Ljorente, Mario Gece, Henrik Mktarijan, Radamel Falkao, Edinson Kavani, Nejmar, Asijer Iljaramendi, Hames Rodrigez, Žoao Motinjo, Gonzalo Iguain. Ovo su samo neki od igrača koji su letos mogli da potpišu unosne ugovore u Premijer ligi, ali su odlučili da potpišu malo manje unosne ugovore u nekim drugim ligama.

Da je sve manje igrača koji prave razliku i donose taj neophodni je ne sais quoi faktor svojim timovima pokazuje i Fifa/Fifpro izbor za najbolji tim godine. Od 2006. godine, odnosno otkada je on ustoličen, Premijer liga je dala 18 fudbalera, u odnosu na 52 koliko ih je došlo iz La Lige.

Fudbal je proteklih godina nastavio da radi ono što, zapravo, radi otkako postoji. Promenio se. Englezi, zauzeti brojanjem miliona, to su propustili i prevideli.

Svet je video "gvardiolizovanu" Barselonu i tiki-taku, kao i minhenski Bajern sa fudbalom koji izgleda kao da ga igraju doktori fizike na steroidima. Tu su i Juventus, koji je zaslužan za ponovno rođenje napuštene 3-5-2 formacije, i PSŽ, ekipa koja, za razliku od svog engleskog pandana Mančester sitija, pokazuje da milioni mogu da se troše smotreno i smisleno.

Da paradoks bude kompletan, upravo su mane engleskih timova, koje postaju bolno očigledne čim oni napuste svoje dvorište, ono što Premijer ligu čini tako uzbudljivom i prijemčivom. Kvalitet Premijer lige je pao, ali je on pao ravnomerno, pa tako i dalje ima kompetitivnosti i neizvesnosti u borbama za titulu, Evropu i opstanak.

Letimičan pogled na ono najbolje u Premijer ligi daje jasan uvid u disparitet kvaliteta koji je nastao u samo nekoliko sezona. Čelsi "gura" dobro, iako praktično igra bez napadača. Eto ne zna više ni sam koliko godina ima, Tores je kao strelac kome su oteli pušku, dok Dembu Bu niko i nije video otkako je napustio Njukasl (sve do meča sa Pari Sen Žermenom, naravno).

Takav Čelsi, čak i sa Nemanjom Matićem na terenu, nikada ne bi bio konkurentan nekim Junajtedima iz prošlosti, ili Arsenalovim "nepobedivim" iz 2004. godine. Čelsi je, kao i sve Morinjove ekipe, funkcionalan i pragmatičan, ali nikako veličanstven.

Liverpul je ponovo tu, ozbiljan je takmac u borbi za titulu nakon 24 godine, što je samo po sebi vredno svake pažnje i pohvale. Međutim, taj Liverpul je tim koji u svojim redovima ima samo jednog vanserijskog igrača, a to je Luis Suarez. Svi ostali su samo disciplinovani izvršioci vizije trenera Brendana Rodžersa.

Arsen Venger, koji vrlo dobro zna šta znači biti pregažen u Evropi, priznaje da je "ostatak sveta uhvatio korak sa Premijer ligom". Žoze Morinjo, najbolji demagog u istoriji trenera, razloge nedostatka rezultata vidi u nečemu drugom.

Portugalac ističe da raspored Premijer lige čini da klubovi ne budu dovoljno konkurentni u međunarodnim takmičenjima. Manji broj utakmica u šampionatu i dan više za odmor uoči mečeva su ono, smatra Morinjo, što daje prednost timovima van Premijer lige. Tu je, takođe, i faktor kumulativnog umora, jer samo premijerligaši nemaju zimski raspust. Istini za volju, iste okolnosti važile su i ranije, ali Morinjo je odlučio da to zaboravi.

Naznake da bi nešto moglo da se promeni ne postoje. Englezi, suočeni sa plimom neprijatnih činjenica i još neprijatnijih poraza, zatvaraju oči.

Sistem, koji je nakaradan i koji nagriza njihov fudbal, u skorije vreme neće biti promenjen. Timovi Premijer lige ne uzgajaju sopstveni talenat, jer bi to narušilo kosmopolitski duh lige koji garantuje finansijsku moć.

Zbog tog sistema se dečaci u Britaniji, još u pretpetlićima, ne spremaju da potezom ili golom donesu pobedu voljenom timu. Oni se pripremaju da uklizaju, a onda da osvojenu loptu dodaju Argentincu, Špancu, Brazilcu, Holanđaninu, koji će to uraditi umesto njih. Sve, naravno, za veliki novac. Onda i nije čudno što sezonska karta za mečeve Vest Hema košta šest puta više od godišnje karte Bajerna iz Minhena.

Tu je i pitanje poznate engleske gordosti, koja se ponekad graniči sa autizmom. Englezi su odbili da u premijernoj sezoni Kupa šampiona puste svog predstavnika da se takmiči, jer "kakvo je uopšte to takmičenje koje bi da remeti raspored njihovog šampionata".

Inače, Kup šampiona je i inicirala engleska nesposobnost da prihvate i vrednuju svet oko sebe. Kada je Vulverhempton, predvođen legendarnim Stenom Kalisom, savladao mađarski Honved 1954. godine, euforiju niko nije mogao da zaustavi. Bilo je to godinu dana nakon ponižavajućeg poraza od mađarskog nacionalnog tima na Vembliju, i Englezi su bili histerično srećni. Osveta je bila reč koja je ponovljena više od nekoliko puta.

Nije im zasmetalo to što je Kalis, na jutro utakmice, natopio teren vodom, znajući koliko su se Mađari mučili u blatu u finalu Mundijala protiv Nemačke. "Dejli Mejl" je izašao sa naslovom u kome je Vulverhempton nazvao šampionom sveta. Ta objava je toliko iznervirala Gabrijela Anoa, novinara "L'Ekipa" i nekadašnjeg fudbalera, da je osetio potrebu da osnuje Kup šampiona, samo da bi je opovrgao.

Ista je pokretačka snaga i sada, pola veka kasnije, zbog koje se u Engleskoj sa nipodaštavanjem negira važnost Lige Evrope, iako je ona mesto gde su u proteklim sezonama stasali neki od najboljih evropskih timova i igrača.

Premijer liga će, uprkos svemu navedenom, ostati omiljeno fudbalsko štivo. Oni koji fudbal konzumiraju mogu mnogo toga da oproste, ali ne i manjak uzbuđenja. U Premijer ligi ono je često nesagledivo. Ona je fudbalski ekvivalent bandžidžampinga, koji u svakom trenutku garantuje iznadprosečno lučenje adrenalina. Problem je što je cena toga prevelika.

Premijer liga je sebe svela na haotičnu zabavu, epidemiju prosečnih ekipa za domaću upotrebu. Ona je spektakularna zanimacija i - ništa više. Kao i sva carstva pre nje, i Premijer ligu će uništiti dekadencija.

Jedina razlika je što će "saundtrek" tog neizbežnog kraha biti aplauzi i ushićeno skandiranje opijenih navijača...