Priča o fudbalskom „svetom gralu"

Žil Rime je Francuz, treći predsednik FIFA i čovek koji je najzaslužniji za postojanje svetskog prvenstva u fudbalu. Na mestu prvog čoveka svetskog fudbala Rime je proveo tri pune decenenije (od 1912. do 1942. godine) i najduži je predsednik FIFA u istoriji te organizacije.

I pored velikih problema Žil Rime je uspeo da organizuje prvo svetsko fudbalsko prvenstvo i to na mestu gde se najmanje očekivalo, u Montevideu. Prestonica Urugvaja je navodno odabrana jer je ta zemlja bila spremna da plati troškove puta reprezentacijama (ili pojedinim reprezentacijama) koje su učesvovale na takmičenju.

Za prvo svetsko prvenstvo spreman je bio i poseban trofej, nazvan „boginja" ili „pobeda", dok je nakon Drugog svetskog rata dobio naziv „Trofej Žila Rimea". Trofej je izradio poznati francuski skulptor Abel Lefle koji je u izradi koristio kombinaciju zlata, srebra i poludragog kamenja.

Na trofeju se na posebnom postolju nalazila grčka boginja pobede Nika sa krilima. Postolje na kojem stoji Nika zamenjeno je 1958. godine postoljem od poludragog kamena. Trofej je bio visine 35 centimetara i težio je oko 3,8 kilograma od čega je oko 1,8 kilograma bilo zlata.

Žil Rime je nosio trofej u putnoj torbi na putu za Urugvaj. Predsednik FIFA nalazio se na brodu „Konte verde" zajedno sa ostalim reprezentativcima evropskih zemalja koji su putovali u Južnu Ameriku.

Zanimljivo je da je ovaj brod za vreme Drugog svetskog rata više puta prelazio iz ruke u ruku Japanaca, Italijana i saveznika i da je nekoliko puta potapan, da bi 1949. godine završio u starom gvožđu.

Punih 40 godine, trofej je menjao vlasnika u zavisnosti od toga koja je reprezentacija osvajala evropski šampionat. Prvi trofej osvojio je Urugvaj, dok je u rukama Italije bio od 1934. godine, pa sve do 1950. godine. Italijani su bili svetski šamoioni 1934. i 1938. godine, tako da trofej tada nije menjao vlasnika.

Pehar je ostao na Apeninima i tokom Drugog svetskog rata. Jedan od potpredsednika FIFA, predsednik Italijanskog fudbalskog saveza Otorino Barasi je u ratnim godinama čuvao trofej u kutiji za cipele ispod svog kreveta. Barasi je, u strahu da ga se Nemci ne dokopaju, uzeo trofej iz sefa u banci u kojoj je čuvan i odneo ga kući, gde ga je čuvao sve do oslobođenja.

Posle rata, kada se Evropa oporavljala od užasa koji je preživela i kada se fudbal vraćao na mesto koje mu je pripadalo, mislilo se da je pehar nestao u ratnom vihoru. Barasi se tada pojavio kao spasilac i vratio je trofej u ruke FIFA. Barasi je kasnije nastavio rad u fudbalskoj organizaciji i smatra se jednim od najboljih operativaca u istoriji FIFA.

Pehar je 1946. godine promenio naziv u „Trofej Žila Rimea" čime je odata počast čoveku koji je najzaslužniji za razvoj fudbala. Rime se sa mesta predsednika FIFA povukao četiri godine ranije, 1942. godine.

Nakon Svetskog prvenstva u Brazilu 1950. godine trofej se vraća u Montevideo. Urugvajci su u spektakularnoj utakmici, na sred prepune Marakane u Rio de Žaneiru savladali Brazilce i po drugi put postali svetski prvaci.

Četiri godine kasnije tadašnja Zapadna Nemačka, kao svetski šamopion čuva trofej u svojim vitrinama. Sa dolaskom Pelea počinje era vladavine Brazilaca. „Karioke" su osvajale svetska prvenstva 1958. i 1962. godine, tako da su osam godina bili gospodari „Trofeja Žila Rimea".

Svetsko prvenstvo 1966. godine održano u „kolevci fudbala" Engleskoj donelo je novu avanturu za ovaj fudbalski pehar.

Pre početka svetskog prvenstva u Engleskoj pehar je bio izložen u Londonu u „Vestimster central holu", multifunkcionalnom objektu koji služi i kao metodistička crkva. Iako je vredeo oko 3.000 funti, njegova realna vrednost je bila neprocenjiva, a osiguran je na 30.000 funti. Izloženi trofej bio jej pod konstantnim nadzorom policije i obezbeđenja. Najmanje dva policajca stajala su pored njega dok su još dvojica policajaca u civilu bila u neposrednoj blizini.  

Trofej je ukraden 20. marta 1966. godine u trenucima kada je obezbeđenje povučeno zbog službe koju su metodisti toga dana imali. Ustanovljeno je da su na objektu provaljena zadnja vrata, i da je nasilno otvorena vitrina u kojoj se pehar čuvao.

U to vreme fudbalski i državni funkcioneri Engleske doživeli su krađu kao veliku nacionalnu sramotu i činili su sve da ukradeni pehar vrate. Dok vest još nije dospela u medije Fudbalska asocijacija Engleske potrudila se da što više zataška stvar.

Angažovan je skulptor Džordž Bird da izradi repliku trofeja, dok je istragu u najvećoj tajnosti sprovodio detektiv „Skotland jarda" Bil Litl. Ipak, takva tajna nije mogla dugo da se čuva, tako da je javnost saznala o velikoj krađi.

Nekoliko dana kasnije stigao je i zahtev za njegov otkup. Predsedniku Čelsija i prvom čoveku Fudbalske asocijacije Engleske Džouu Mirsu stigla je anonimna poruka od izvesnog „Džeksona" u kojoj je lopov tražio 15.000 funti za trofej. Na poruci je pisalo: „Za mene to je samo komad zlata. Ako ne dobijem odgovor do četvrtka ili petka, računam da će biti (trofej) biti spreman za lonac (topljenje)".

Mirs je pristao na otkup, ali je kontaktirao policiju koja je spremila diveriziju ne bi li uhvatila lopova na delu. Policija je kontaktirala banku koja je napravila lažan štek, gde je novac bio samo na početku i kraju gomile, dok se u sredini nalazio običan papir.

Džoa Mira, koji je išao da se nađe sa lopovom, pratila su dvojica policajaca u civilu koji su glimili Mirove asistente.

Predaja novca obavljena je u Batersi parku, ali su umesto Mira novac „otmičaru trofeja" trebalo je da uruče policajci u civilu koji su se nalazili u vozilu (bez policijskih oznaka). „Džekson" kako je lopov sebe nazvao, ušao je na zadnje sedište i trebalo je da odvede policajce, za koje je mislio da su fudbalski funkcioneri, do mesta gde je pehar sakriven. Policijska kola koja su služila kao podrška bila su previše blizu vozila u kojem se nalazio „Džekson", lopov se uspaničio i rekao je da ga puste da izađe i da im donese trofej. Kada je izašao, zamakao je iza ćoška i počeo da beži, ali je ubrzo uhapšen.

U toku ispitivanja se ispostavilo da je trofej ukrao 46-godišnji Edvard Bičli bivši vojnik, koji se u zahtevu za otkup predstavio kao „Džekson". On je demantovao da je ukrao trofej, već da je samo posrednik, a da je pravi lopov navodni poznanik pod imenom Pol. Takođe Bičli je tražio da ga policija pusti uz kauciju da bi lično otišao i vratio trofej. Kako je vreme prolazilo činilo se da je sve manje šansi da se ukradeni pehar zaista nađe.

Ipak, nedelju dana nakon nestanka, u južnom delu Londona, trofej je neočekivano nađen. Dejvid Korbet koji je jednog dana šetao svog psa Piklsa nije ni sanjao da će tokokm redovne naći trofej koji je tražila čitava londonska policija.

„Pikls mi je privukao pažnju kada je počeo da njuška paket koji je bio umotan u novine. Kada sam podigao i odmotao paket ugledao sam ženu kako drži neku posudu iznad glave, dok su na disku bile ugravirane reči: 'Nemačka, Urugvaj, Brazil'. Požurio sam kući da pokažem supruzi, ona je jedna od onih žena koji ne vole sport, i rekao joj  da sam našao pehar svetskog prvenstva", rekao je tada novinarima Korbert.

Korbet je trofej odneo u policijsku stanicu, a pas Pikls je u to vreme postao najpopularnija „ličnost" u Engleskoj. Zajedno sa vlasnikom Pikls je bio gost mnogih televizijskih emisija i imao je status nacionalnog heroja. Vlasnik psa Dejvid Korbert dobio je nagradu od 6.000 funti i priliku da se nakon osvajanja svetskog prvenstva druži sa reprezentativcima Engleske. Dejvid Bičli, koji je ukrao trofej, umro je 1969. godine u zatvoru.

Replika trofeja koja je postojala kasnije se upotrebljavala na izložbama da se ponovo ne bi dovela u opasnost da se pehar ukrade.

Nakon trijumfa Engleske „Trofej Žila Rimea" je ostao na Ostrvu naredne četiri godine. Nakon što je Brazil 1970. godine osvojio i treći naslov svetskog prvaka, FIFA je odlučila da trofej ostavi u trajno vlasništvo „kariokama".

Kada se činilo da je „Trofej Žila Rimea" konačno našao svoju „mirnu luku", sve je šokirala vest da je 1983. godine pehar ponovo ukraden, ovoga puta iz prostorija Fudbalskog saveza Brazila u Rio de Žaneiru.

Kako navode pojedini izveštaji, pljačku su izvršili sitni kriminalci koji su uspeli da savladaju jedinog radnika obezbeđenja koji je bio u objektu. Iako je trofej bio u neprobojnom staklu, to staklo je bilo zakačeno za zid, tako da su lopovi jednostavno otkačili staklo od zida i bez problema odneli plen.

Na žalost, ovoga puta nije bilo psa Piklsa da spase stvar. Nakon poslednje krađe pehar nikada više nije nađen pa se predpostavlja da su ga lopovi pretopili u zlatne šipke. Ovo je ujedno i kraj sage trofeja koji je predstavljao istinski „sveti gral" svetskog fudbala.

Zanimljivo je da je FIFA na aukciji 1997. godine otkupila repliku trofeja koji je izrađen u Engleskoj i za to je tada platila neverovatnih 254.000 funti. Tada se spekulisalo da je FIFA u stvari otkupila pravi trofej koji je ukraden u Brazilu, ali je analizom potvrđeno da je u pitanju replika. Kupljenu repliku FIFA je ustupila Nacionalnom fudbalskom muzeju u Prestonu koji je kasnije preseljen u Mančester.

Umesto „Trofeja Žila Rimea" za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. godine izrađen je drugi pehar koji se i danas koristi.