Oto Rehagel, sin Bundeslige

Svaki igrač ima slobodu da kaže ono što ja želim, ovo je samo jedan od poznatih citata nemačkog trenera Ota Rehagela koji oslikava njegovu fudbalsku filozofiju. Jedan od najboljih nemačkih trenera, koji je sam sebe nazvao „Sin Bundeslige", najveću uspeh u trenerskoj karijeri ostvario je van domovine kada je sa Grčkom 2004. godine osvojio titulu šampiona Evrope.

Sa čeličnom disciplinom na kakvu ni Nemci nisu navikli, velikim egom i tvrdoglavošću u domovini su smatrali da sa uspehom može da vodi samo provincijske klubove. Titule u Bundesligi osvajao je sa Verderom i Kajzerslauternom, ali mu je glamurozni Bajern dao samo jednu šansu pre nego što ga je za manje od sezone proterao sa  mesta trenera.

I dok su Nemci večito bili u samom vrhu svetskog fudbala, „panceri" nikako nisu mogli da ponove uspehe iz 1990. i 1996. godine kada su postali svetski odnosno evropski šampioni. Rehagel koji nikada nije vodio reprezentaciju svoje zemlje pokazao je kako se postaje šampion i kada na raspolaganju nije imao vrhunske fudbalere. Njegov uspeh sa reprezetnacijom Grčke sa kojom je 2004. godine osvojio titulu Evropskog prvaka i danas je predmet mnogih analiza. Iako niko Rehagelu ne oduzima njegove uspehe, čini se da je on danas jedan od najpotcenjenijih, ne samo nemačkih, već i evropskih trenera.

Čitavu igračku karijeru Rehagel je proveo u Nemačkoj gde je između ostalog igrao i za bundesligaške klubove Hertu i Kajzerslautern. Kao igrač važio je za oštrog i tvrdog defanzivca.

Nakon 15-godišnje igračke karijere Rehagel je 1972. godine uplovio u trenerske vode. Ako su počeci teški, onda je za Rehagela prvih devet trenerskih godina bilo pravi pakao. Bez većih uspeha vodio je mnoge nižerazredne timove, ali i neke poznatije poput Armenije i Fortune. Najveću katastrofu doživeo je 1978. godine kada je na klupi Borusije Dortmund poražen sa 12:0  od imenjaka iz Menhenglazbaha.

To je ujedno i najveća pobeda (odnosno poraz) zabeležen i istoriji Bundeslige. Sam Rehagel je otpušten nakon utakmice, ali teško da je on mogao biti kriv za tako veliki poraz. Već do poluvremena ekipa iz Dortmunda je bila u zaostatku šest golova. Na poluvremenu Rehagel je pokušao da trgne ekipu govoreći im da igraju za čast, ali nije pomoglo. Štaviše, nemački stručnjak nije mogao da izvrši izmenu jer nijedan fudbaler nije želeo da uđe u igru i doživi sramotu.

Utakmica je bila toliko kontroverzna da je privukla i pažnju Fudbalskog saveza Nemačke pa i policije koji su sumnjali da je u pitanju nameštaljka. Za Borusiju iz Menhenglazbaha meč je bio važan za titulu i bila im je potrebna što veća gol razlika da bi osvojili prvo mesto imajući u vidu da su imali isti broj bodova kao i Keln. Ipak, ekipa iz Menhenglazbaha nije osvojila prvu poziciju jer je i Keln ubedljivo, sa 5:0 dobio svoju utakmicu.

Ekipa Borusije iz Dortmunda postala je predmet podsmevanja čitave Nemačke, isto kao i Rehagel koga su mediji nazvali Otto Torhagel (u prevodu Golhagel). Dve godine Rehagel je bio bez angažmana pre nego što se kratko oprobao i u Armeniji iz Bilefelda.

Mesto gde je Rehagel izgradio svoje trenersko ime je Verder iz Bremena u koji je došao 1981. godine. Klub koji je nakon Drugog svetskog rata pa sve do šezdesetih godina prošlog veka bio u samom vrhu nemačkog fudbala, nakon obimnog trošenja novca na pojačanja pao došao je u finansijsku krizu i ispao u drugu ligu. Nakon 14-godišnje vladavine Rehalega Verder je od posrnulog fudbalskog giganta ponovo postao jedan od najboljih nemačkih klubova.

Upravo u Verderu Rehagel je lansirao svoju fudbalsku filozofiju „kontrolisanog napada". Nemački trener je prvo Verder vratio u prvu ligu, a zatim sastavio tim i taktiku koja je pomogla klubu da se takmiči na najvišem nivou.

Filozofija „kontrolisanog napada" podrazumevala je da u zadnjoj liniji igra dva, a najčešće i tri fizički snažna fudbalera koji su imali prednost u odnosu na veštije. Kontrola šesnesterca, odbrana od ubacivanja visokih lopti i skok igra bila je ključna. Takođe Rehagel je u ekipi obavezno imao libera. Sredina terena bila je sastavljena od iskusnih igrača koji su imali prednost u odnosu na mlade i talentovane fudbalere. U napadu se oslanjao na brza i pokretljiva krila koja bi ubačenim loptama bukvalno gađala napadača.

Ovakav način dao je momentalne rezultate u Verderu koji je za kratko vreme zamenio Hamburg kao najbolji tim severa Nemačke. Najveće rivalstvo sredinom osamdesetih godina prošlog veka Verder je imao sa Bajernom (slično kakvo danas ima Borusija Dortmund), ali je dugo vremena bilo potrebno da ekipa preuzme bundesligaški tron. Verder je često završavao na drugom mestu, ili je gubio finale nemačkog kupa, tako da je Rehagel ponovo dobijao nadimke, ovoga puta „Oto drugi" ili „Viceadmiral".

Ipak, Verder je uspeo pod Rehagelom da osvoji titule 1988. i 1993. godine, takođe ekipa je uzela dva nemačka kupa kao i Kup pobednika kupova 1992. godine. U sezoni 1987/88. kada su osvojili titulu Verder je primio samo 22 gola što je bio tadašnji rekord Bundes lige oboren tek u sezoni 2007/08. od strane Bajerna. Sa 14 godina staža na klupi Verdera Oto Rehagel je postao drugi trener koji je najduže vremena proveo u istom klubu. Od njega je duže jedan klub vodio samo Volter Finke koji je sedeo na klupi Frajburga punih 15 sezona. Sam sebe Rehagel je prozvao „Sin Bundeslige".

Osim filozofije „kontrolisane ofanzive", Rehagel je stekao reputaciju čvrstog i odlučnog trenera koji je navikao da se svi pred njim povijaju. Gvozdena disciplina, visoka i za nemačke standarde, vladala je u svlačionici. Način na koji je kontrolisao ekipu nemački mediji nazvali su „Otokratija". Štaviše, Rehagel je postepeno pravio i prostor u upravi kluba koju je oblikovao prema svojim zamislima, eliminisavši opoziciju.

Doza ekscentričnosti privlačila je medije koji su voleli da slušaju šta Oto ima da kaže, dok su izuzetna tvrdoglavost i ogromni ego znali da ga dovedu u konflikt sa igračima, upravom, pa na kraju i samim medijima.

Ovakav stav Rehagelu se obio o glavu kada je u sezoni 1995/96. preuzeo ekipu Bajern Minhena. Bavarci koji su u svoje redove tek doveli Klinsmana, Hercoga i mnoge druge fudbalere očekivali su da se sa Rehagelom lako prošetaju Bundesligom. Rehagel je međutim od prvog dana bio u ratu sa svima, a klub je postizao loše rezultate.

Mediji su smatrali da je Oto stručnjak koji titule može da osvaja samo sa „ruralnim" klubovima i da nije spreman da vodi glamuroznu ekipu kakav je Bajern. Fudbaleri Bajerna takođe nisu prihvatali diktatorski odnos trenera prema njima, nisu se pomirili sa „otokratijom". Klinsman i mnogi drugi često su javno kritikovali Rehagela koji svoju filozofiju „kontrolisane ofanzive" nije uspeo da implementira kod Bavaraca. Na kraju tim je od Rehagela preuzeo neko ko razume tu sredinu, bivša legenda kluba Franc Bekenbauer.

Sa gorkim ukusom u ustima nakon proterivanja iz Minhena Rehagel je preuzeo Kajzerslautern. Za kratko vreme od drugoligaške ekipe napravio je šampione. Scenario je bio sličan kao u bajci o Pepeljuzi. Rehagel je u sezoni 1996/97. preuzeo zapuštenu ekipu i bez većih problema je doveo do promocije u Bundesligu, a sezonu nakon toga je sa Kajzerslauternom postao šampion Nemačke. Rehagel je postao jedini trener kome je tako nešto pošlo za rukom.

Zanimljivo je da je veliki Oto vodio ekipu Kajzerslauterna (koji je tada bio drugoligaš) i u Kupu pobednika Kupova, kada je u prvom kolu protivnik bila Crvena zvezda. Nakon poraza u Kajzerslauternu od 1:0, 26. septembra 1996. godine revanš se igrao na Marakani gde je Nemce dočekao pakao od 70.000 navijača koliko je stadion tada primao.

Crvena zvezda je u možda i najboljoj predstavi u poslednjih 20 godina, dobila utakmicu nakon produžetaka sa 4:0. Junak utakmice bio je tada mladi Dejan Stanković koji je ušao sa klupe i postigao dva gola, jedan u regularnom delu i jedan u produžetku, dok su se pored njega u listu strelaca upisali i Njeguš i Pantelić.

Iako je Kajzerslautern tada bio drugoligaš u Beograd je došao sa strašnom ekipom u kojem su igrali Kadlec, Breme i odlični češki centarfor Pavel Kuka. Nakon velike pobede nad Kajzerslauternom i velikim Oto Rehagelom, Zvezda je nakon teške borbe u narednoj rundi poražena od moćne Barselone.

Da je trener koji zna snove da pretvori u javu Oto Rehagel je pokazao sa reprezentacijom Grčke sa kojom je, kao totalni autsajder, osvojio Evropsko prvenstvo 2004. godine. Ovaj podvig Rehagela i danas je predmet mnogih analiza. Ogroman podvig Grčka je napravila samo što se plasirala na kontinentalno takmičenje, tako da je sve dodatno bio samo bonus na već dobre rezultate.

Ipak, za samo tri godine (Rehagel je reprezentaciju preuzeo 2001. godine), nemački trener je od klasične balkanske reprezentacije napravio šampione. Rehagel se po dolasku na kormilo reprezentacije susreo sa standardnim problemima sa kojima se susreću stranci u sudaru sa balkanskim fudbalskim mentalitetom. Talentovani individualci od kojih je svako vukao na svoju stranu, bez discipline i plana.

„Otokratija" je ovde dala impresivne rezultate. Kako je sam Rehagel rekao: „Pre mene, svako je radio šta je hteo. Kada sam došao, svi su radili kako ja kažem".

Tako se Rehagel odmah obračunao sa najrizičnijim igračima. U startu je eliminisao igrača Olimpijakosa koji je tamo stigao iz Intera, Grigorisa Georgatosa koji je zasluženo nosio nadimak „ludi ćelavac". Iz reprezentacije Rehagel je automatski eliminisao i Akisa Zikosa (koji je igrao u ekipi Monaka koja je 2004. godine igrala u finalu Lige šampiona), nakon prve žučne rasprave na treningu.

Vasilis Ciartas, miljenik navijača Sevilje i AEK-a morao je da se zadovolji klupom reprezentacije Grčke, dok je po mišljenju mnogih, tadašnji najbolji napadač „helena" Demis Nikolaidis na Evropskom prvenstvu odigrao samo 45 minuta. Rehagel je tako „skresao krila" nekim od najboljih grčkih igrača, pokazao je ko je gazda, dok je u ekipu uveo balans, disciplinu i spremio je da implementira taktiku koju je zamislio. Ipak, Rehagel važi i za velikog motivatora, i sve ekipe koje je vodio znale su fanatično da se bore na terenu. Naravno to nije bilo samo zbog straha od trnera, već zato što je Oto znao izuzetno da motiviše fudbalere. Isto je bilo i u Verderu i u Kajzerslauternu i u reprezentaciji Grčke.

Mnogi Rehagela kritikuju da je sa Grčkom titulu uzeo forsirajući „antifudbal", defanzivan i dosadan stil igre, odnosno da ovde nije primenio poznatu filozofiju „kontrolisane ofanzive". Rehagel je na to odgovorio da je prvo sagledao sa kakvim igračima raspolaže pa je tek onda sastavljao taktiku.

Tako su Grci igrali izuzetnu odbranu, netipičnu za ekipe sa ovog podneblja. Tokom svih 90 minuta čitav tim je igrao tačno po zamislima Rehagela, disciplina i koncentracija nisu popuštale tokom utakmica. Vezni fudbaleri su neumornim pritiskom umarali sredinu protivnika, u odbrani svi su odlično kontrolisali prostor i zatvarali prilaze prema golu. Napad je posebna priča. Grcima je bila dovoljna maltene jedna šansa da daju gol. Napadači nisu traćili lopte, dok je posebno oružje Grka bio prekid.

Grčka je na Evropskom prvenstvu 2004. godine u grupnoj fazi ostvarila po jednu pobedu, remi i poraz. Neočeivano, na samom otvaranju, Grci su savladali domaćina Portugaliju sa 2:1, protiv Španaca su igrali 1:1, dok su poraženi samo od Rusa sa 1:2, u meču koji nije imao rezultatski značaj.

Prava renesansa počinje od četvrtfinala gde je Grčka eliminisala tadašnjeg aktuelnog evropskog šampiona Francusku sa 1:0. Istim rezultatom u polufinalu eliminisana je i Češka koja je smatrana za jednim od favorita takmičenja. U finalu Grčka se ponovo sastala sa Portugalijom koja je dobila šansu da se osveti za poraz na startu takmičenja.

Portugalija sa Figom, Karvaljom, Dekom, mlađanim Ronaldom i mnogim drugim igračima izgledala je zastrašujuće. Ipak grčki fudbaleri su i ovde savršeno sprovodili taktiku Rehagela. Disciplina u odbrani nije popuštala ni za sekund, borbenost je bila maksimalna, a jedina šansa za gol je iskorišćena kada je Haristeas u 57. minutu glavom pogodio mrežu Portugalaca.

Za sve što je učinio za reprezentaciju Grčke Rehagel je jedini stranac koji je osvojio nagradu „Grk godine". Takođe, dobio je nove nadimke poput „Kralj Oto", ili „Rahegle" (po Heraklu odnosno Herkulu). Nemački trner uspeo je da se sa Grčkom kvalifikuje i na Evropsko prvenstvo 2008. godine kao i na Mundijal 2010. godine (drugi put u istoriji), ali tamo nije uspeo da postigne uspeh.

Koliko je zadužio Grčku najbolje govori podatak da ga je nemačka kancelarka Angela Merkel angažovala da popravi imidž Nemačke u balkanskoj zemlji. Nakon izbijanja „dužničke krize", mnogi Grci su videli Nemačku kao najvećeg „dušmanina" koji je primoravao „helene" na štednju i otpuštanja. Rehagel je tada krenuo u diplomatsku misiju kao jedini poželjni Nemac u Grčkoj. Jedini problem je što Grci više nisu Rehagela doživljavali kao Nemca već kao jednog od svojih.

Poslednji tim koji je Rehagel vodio je Herta iz Berlina koji je preuzeo 2012. godine vrativši se iz penzije. Čak ni „Kralj Oto" nije uspeo da svoju magiju ostvari u ovom timu koji je beznadežno tonuo ka ispadanju. Slično kao u Bajernu, otpor prema „otokratiji" je bio veliki. Njegova fudbalska strategija smatrana je zastarelom. Herta je na kraju ispala iz Bundeslige.

Ovaj neuspeh međutim ne umanjuje izuzetnu karijeru jednog od najboljih nemačkih i evropskih trenera. Tokom svih decenija bavljenja fudbalom Oto Rehagel je bio i ostao čovek koji je menjao svet oko sebe odbijajući sam da se promeni. Ostaće upamćen kao trener koji je sa autsajderima napravio fudbalske bajke dostojne Holivuda. Ostaće upamćen kao „Sin Bundeslige" i kao jedan od najznačajnijih Grka svih vremena.