Najgluplje fudbalske taktike

Taktika reprezentacije Engleske, gledano očima prosečnog ljubitelja fudbala, prilično je jednostavna. Igra se sastoji od dva kontakta loptom. Prvi kontakt čini bek, koji ispuca dugu loptu, drugi kontakt čini napadač, koji pokušava da odmah, najverovatnije glavom, savlada golmana. Pozicija napadača zavisi od vetra koji diktira na koji deo protivničkog šesnaesterca će pasti lopta. Inače ova taktika osim Engleske, važi i za ostale ostrvske reprezentacije.

Nemački plan je takođe jednostavan, ali za razliku od engleskog on daje rezultate. U tri reči ovaj plan glasi, „radikalno, efikasno, nezaustavljivo“, i može se dodati pravo kroz sredinu. Zanimljivo je da je ovaj šaljivi prikaz nemačke igre na kraju krajeva i tačan. Nemci tako igraju decenijama.

Italijanu su majstori taktike, a reprezentacija i klubovi sa „čizme“ uvek su znali da igraju na rezultat. Sada je otkrivena i velika, dobro čuvana tajna njihove taktike. Ceo plan sastoji se u tome da reprezentacija ili ekipa ima čeličnu odbranu, da se velikim brojem pasova protivnik totalno zbuni na sredini, onda sledi jedan pas ka napadaču, i... penal. To je sva mudrost jedne od najkompleksnijih fudbalskih strategija na planeti.

Brazilski fudbal krasi maksimalna kreativnost i izuzetan kvalitet pojedinaca. To u slučaju Brazila znači da postoji deset igrača i golman koji u svakom trenutku mogu krenuti u ludački dribling, zbunjujući i protivnika, a ponekad i saigrače. U tom slučaju teško je pohvatati da li je trener zaista imao taktičku zamisao, ili igrači samo sprovode neku svoju fudbalsku strategiju na terenu. Nije ni bitno, važno je da deluje.

Austrlijanci možda i nisu najbolje taktički potkovani, a to što su pobedili Srbiju na Svetskom prvenstvu nije nikakvo merilo kvaliteta, jer je dokazano da „orlove“ može pobediti svako ko poželi. O taktici „kengura“, tačnije nedostatku iste, govori i ova skica u kojoj Australijanci često pokazuju koji je najbolji način da sam sebe pobediš.

Bivši svetski i evropski prvaci Francuzi nekad su možda i doneli revoluciju u fudbalu, ali izgleda da je to manje bilo pitanje taktike a više rezultat izuzetne koncentracije kvalitetnih igrača na jednom mestu. Ono što je sa Zidanom, Blanom, Dešampom i Tiramom delovalo jednostavno, sa Nasrijem, Benzemom i drugovima deluje kao domaći iz matematike za klinca koji je jedva naučio da broji. Čini se da Francuzi isprobavaju na terenu sve moguće hipoteze, ali na kraju nikako ne uspevaju da postignu pogodak (da ponovimo, golovi koje su dali Srbiji nisu merilo, i ne vade situaciju).

Meksikčki stil igre je nešto između južnoameričkog, severnoameričkog, evropskog, sa primesama Srednje Amerike. Da ne bi objašnjavali, najbolje se vidi na slici. Bele tačkice na skici predstavljaju meksičke fudbalere, a ona mala usamljena crvena tačka je sudija. Situacija je jasna, nervozi meksički fudbaleri najveći deo vremena provode svađajući se sa arbitrima.

Kineski plan fudbala. Gledanjem u ovan nacrt taktike, cela situacija bi mogla da se protumači: „Uvek, ali uvek ostanite kući i gledajte kako drugi igraju fudbal“.

Ruski način igre do sada još niko nije uspeo da definiše. Ovu reprezentaciju vodile su i legende ruskog fudabala, i vrhunski holandski treneri i igra te reprezentacije uvek je išla „korak napred, nazad dva“. Ni danas nije najjasnije šta znači ruski stil igre, osim što je nepobitna činjenica da našoj reprezentaciji nikako ne odgovara (doduše kao nijedan drugi od gore navedenih stilova, dokazali smo da znamo da izgubimo apsolutno od svakoga).

I na kraju dolazimo do Srbije. Do sada je taktika srpske fudbalske reprezentacije bila čuvana kao najstroža tajna, iako za tim nije bilo potrebe. Jedino je Siniša Mihajlović, slučajno ili namerno, u svlačionici na meču protiv Škotske, ostavio strategiju za taj meč, koja je osvanula u medijima. Selektor i igrači se nisu potresli zbog toga, a na kraju vidimo da nisu ni imali zbog čega. Malokrvna utakmica, bez prevelikih šansi, i na kraju razočarenje, savršeno se uklapa u ono što je fudbalska reprezentacija Srbije prikazivala već godinama.