O reči i rečima (slučaj Ljajić)

„Kada sam odlučio da postanem trener, jedan od razloga bio je i da sprečim igrače da prave greške koje sam ja činio", izjavio je Siniša Mihajlović na prvoj konferenciji za medije kao selektor fudbalske reprezentacije Srbije.

Ideja da od igrača zahteva da potpišu „kodeks ponašanja" proistekla je iz Mihajlovićevog ličnog iskustva. Tokom tih godina, od 1991. do 2003, reprezentacija je bila rastrzana koliko i zemlja. Nisu se znale ni granice države ni granice ponašanja.

Igračima je ponuđeno da potpišu dokument na koji su potpis prethodno stavili predsednik, generalni sekretar Saveza i selektor, a koji je sadržao pravilnik o ponašanju. Za prvu stavku – da igrači moraju da nauče reči himne, saznalo se još 23. aprila kada je Sport objavio tekst u kojem navodi da su potencijalni kandidati obavešteni o novoj obavezi. Ako žele da igraju pod tim uslovima.

Svi fudbaleri su pristali na ugovor a u javnosti, iako se mnogo pričalo, niko nije prigovorio toj odluci.

Pet dana od kada je jasno rekao „da će oni koji ne budu poštovali sporazum biti udaljeni iz reprezentacije, makar se radilo i o predsedniku Saveza" Siniša Mihajlović se suočio sa kršenjem dogovora. Adem Ljajić odbio je da peva himnu i izjavio da to neće činiti ni ubuduće.

Selektor je pozvao Ljajića i saopštio mu u nedelju uveče da nema izbora. Rekao je i vodećim ljudima Saveza da u vezi sa tim neće biti pregovora. A onda su se oglasili mediji: Ljajić izbačen jer neće da peva himnu!

Ne samo da nije izbačen, jer mu je rečeno da može da konkuriše za sastav kada prihvati dogovoreni sistem ponašanja, već nije reč o himni – reč je o tome da je on prekršio dogovor. Prekršio je ono što je potpisao.

Mihajlović je bio svestan da čitava njegova ideja o jedinstvu i disciplini ekipe, pa čak i o poverenju, propada istog trenutka ukoliko popusti već na prvom testu, samo sedam dana otkada je, zapravo, počeo da radi.

Tema jeste osetljiva, ali na tu temu niko nije obraćao pažnju dok nije postala predmet spora. Ako već nekima toliko smetaju reči himne, zašto niko Ademu Ljajiću nije zamerio što je obećao da će pevati himnu?

U finalu Svetskog prvenstva 2010. godine Španija–Holandija deset igrača je pevalo himnu iz sve snage, iako se u jednoj strofi kaže: „Zakleo sam se španskom kralju na večnu vernost..." Inače, to je strofa holandske himne.

Velika holandskih igrača pevala je tu himnu, De Jong nije. Ni njemu ni Ademu Ljajiću ne može se zabraniti pravo da himnu ne osećaju kao svoju.

Reči himne „Bože pravde" zaista bi mogle biti teške za pevanje nekome ko je deo nacionalne manjine, ali ovde nije reč o tome da je neko udaljen iz nacionalnog tima jer nije hteo da peva himnu. Reč je o tome da je slagao.

Priča da je odluka Siniše Mihajlovića šovinistička jednostavno ne može biti tačna jer je isti taj Siniša Mihajlović zahtevao od igrača da aplaudiraju španskoj himni još dok je bila intonirana, samo da bi raskinuo sa užasnom praksom zviždanja himni protivnika. Na istoj toj utakmici o kojoj se sada piše. I baš taj Mihajlović davao je iznova šansu Ademu Ljajiću, iako ga je više puta razočarao, pa čak iako je imao taj nesrećni spor sa Mihajlovićevim naslednikom u klubu iz Firence. Isti taj Mihajlović nije imao problem da za najvažnijeg igrača Fjorentine proglasi Valona Behramija koji je albanskog porekla i rođen je na Kosovu.

Niko do Ljajićevog slučaja nije dovodio u sumnju Mihajlovićevu dobru želju da tim oseća zajedništvo od samog starta, od nečega što bi trebalo da bude bazna tačka ujedinjenja – kakva je himna.

Nije Mihajlović pravila o ponašanju napisao da bi uvredio ili ponizio Adema Ljajića – on ih je sastavio da bi podržao i podigao tim.

Zar nije Ljajić imao mogućnost da ranije kaže svoje mišljenje? Nije li mogao da iznese problem koji ima pre subote i utakmice sa Španijom?

Razumljivo je da Adem Ljajić nije mogao da pređe preko svojih uverenja, a druga je tema da li su ona ispravna ili ne. Ljajiću niko ne sme da ospori pravo da ima mišljenje i da ga javno iznese. Ali, osećanja i obaveze su dve potpuno različite stvari.

Politizacija događaja je očigledna. I pokazuje, zapravo, ko je kakav, ko kakvo lice ima. Greške se nekada naprave i u dobroj nameri i zato bi trebalo imati razumevanja za svakoga ko nije hteo da bilo kome načini zlo – uključujući sve učesnike u ovom slučaju.

Ali, na kraju krajeva, Mihajlović je poštovao datu reč – Ljajić nije. A reč daješ, pre svega, kao čovek. I poštuješ je – i kao ateista, i kao patriota, i kao vernik.