Srpskog akademika nasamarila finska baraba

Prilikom borbe za skok, faulirani Mika Murinen pokušava na kvarno da udari Marka Gudurića među noge. Srpski bek je uputio par vaspitnih reči, dok ih igrači nisu razdvojili. Tinejdžer sa preteranim brojem tetovaža za svoje godine premašio je dozu pristojnosti i uvažavanja, što je trijumf učinilo dobrodošlim. Murinen je pogađao trojke, zakucavao "kapuljaču" i proslavljao gestikulacijom pod jakim uticajem američkih trep i dril izvođača. Izgled skandinavskog metalca, ponašanje Dža Moranta. Kao takav postao je oličenje finskog mangupluka protiv srpske akademije.

Srpsku košarkašku školu, kao naslednika jugoslovenske, krase znanje, rad i mangupluk. Neprecizna definicija ovog trećeg pojma bi mogla da bude spoj drčnosti, hrabrosti, šarma i lucidnosti. Toga je (između ostalog) nedostajalo protiv Finske. Srbija je napredovala u košarkaškog akademika, kog je prevario finski samouvereni mangup.

Akumulirani uspesi, tradicija i znanje načinili su Srbiju akademikom u svetu košarke. Trenerske glave, više i manje osedele, najzvučnija su imena na klinikama i seminarima. Prva zvezda ekipe je cenjena zbog svog intelekta i nesebičnosti. Igrači na obe strane "velike bare" su na dobrom glasu su zbog košarkaške pismenosti, bez obzira na rolu. I sav taj i-ku je bio suvišan.

Razgovori akademika drugačiji su od uličnih muljatora i baraba. Vokabular je širi, akcentovanje pravilno, sarkastični humor sveprisutan. Ali time nećeš "uvaliti" lažni ručni sat "Fossil" sa jednim S za duplo veću cenu. Ne, jer si previše moralan i to ti je ispod dostojanstva. A muljator hoće. Tako će zaraditi za bolja kola, večeru sa lepšom devojkom, stan u još neizgrađenoj zgradi... dok ti diskutuješ sa onima, po svom mišljenju, sebi ravnima.

Srbiji su od kvalifikacija za Tokio, pa nadalje najveći problem pravili mangupi, barabe i muljatori. Sa nekima smo izlazili na kraj, a neki su nas opelješili.

Krenimo od Italije. Đanmarko Poceko je prava italijanska baraba u sportskom smislu. Atipičan, nepristojno impulsivan, iritantno temperamentan, spreman da uleti na teren kao šesti igrač, prikupi gnev čitave hale, dobije isključenje i izađe sa stilom. Takvi su i njegovi sastavi – igrači koji se hrane njegovom energijom, živeće i umreće sa šutem za tri. Niz nepobedivosti Pocekove Italije protiv Srbije trajaće bar još dve godine.

Prisetimo se Južnog Sudana u Manili. Taj duel je ostao najviše upamćen po situaciji sa Borišom Simanićem, a debitantni na velikoj svetskoj sceni su naterali potonjeg finalistu da se poprilično istroši na obe strane terena. Sudanci su samo igrali svojim stilom uz mnogo trčanja, skakanja i šutiranja. Ah, kako primitivno! Časno su izgubili, bez bruke.

Portugalci u grupnoj fazi Evrobasketa takođe su frapirali "orlove" pristupom i nerezonskim rešenjima. Igrali su preterano čvrsto, jurili u kontranapade, pokušavali polaganja i šuteve iz neočekivanih pozicija. Nije ni čudo što je tad Srbija imala malo faulova – bukvalno nisu znali kad i kako da ih uhvate za ruku i bar tako zaustave igru. Poput Sudanaca, i tu je falilo individualnog kvaliteta za eventualnu senzaciju.

Letonci su, takođe, uspeli da dovedu duel u neizvesnu završnicu, gajeći baltičku školu, koje su se Litvanci odrekli odavno.

Zatim, dolazi se do Ergina Atamana. Selektor Turske je poznat po svojoj nezainteresovanosti za naporne treninge i istovremeno sjajnom instinktu za igru. Egocentrik zvučnih poruka sa ili bez pokrića upija pljuvačku sa tribina i izlazi sa terena sa dve uzdignute pesnice. Njegovo samopouzdanje je poprimila i ova turska selekcija, kojoj je falila jedna ubačena trojka da protiv Srbije izjednači rekord evropskih prvenstava u tom segmentu.

Akademiku Srbiji su "glave došli" finski mangupi. Čuj, finski mangupi? Momci koji veruju u svoj stil igre, ne odustaju od njega i koriste svaku datu priliku da nanesu štetu.

Kadgod se Srbija susretala sa drugim košarkaškim akademicima, pobeđivala je ili se barem nadigravala na konkurentnom nivou. Zato što akademici obraćaju pažnju na udžbenike, sisteme, pisana i nepisana pravila, pa se po tome razaznaju. Akcije moraju da budu detaljno nacrtane i kompleksne. Kretnje precizne. Dodavanja pravovremena. Rotacije besprekorne. Tumači se analitika.

Kad znaš da i kod rivala postoje iste tendecije, lakše se prilagodiš i nađeš momenat za lični pečat. Koristiš ono što ti je u krvi.

Srbiji je lakše da se bori sa, recimo, Litvanijom, Španijom, Francuskom, Nemačkom, pa i SAD, jer se vode istim, akademskim, principima. Čim se pojavi neko ko samo uporno šutira, udara, trči i skače – nastaje problem.

"Orlovi" su u ranoj fazi prvenstva ostali bez mangupa sa kapitenskom trakom. Onog koji bi individualnim potezima pokazao ko je glavni. "Džoker" je kao pravi lider činio sve što je u njegovoj moći i, da je košarka individualni sport, osvojio bi evropsko zlato. Nažalost, nije.

Akademik je zaboravio odakle je potekao. Promenio je mentalitet. Postalo je važnije šepuriti se vrhunskom sistematičnošću, bez individualne kreacije na kojoj si stekao ime. Nema jakih faulova za modrice, unošenja u lice, smelih poteza kad se lomi rezultat. Nema vere u sebe. Potreban je povratak korenima, spoznaja potisnutih kvaliteta i baziranje stila na tome.