Ljubav iznad interesa – slikarstvo XX veka

Popis autora čija su dela izabrana da se ovom zgodom predstave u Galeriji RTS-a, iz tri zbirke privatnih vlasnika, kako bi svojim ugledom potvrdila i afirmisala značaj kulturnih dobara, koja se čuvaju u privatnim zbirkama Srbije, kao i onih što ih kolekcionari poput kustosa skupljaju, svedoči sam po sebi. To su, navodeći ih više-manje hronološkim redom: Marko Murat, Beta Vukanović i nadasve slavljenica Nadežda Petrović, zatim Milan Milovanović, Kosta Miličević, Borivoje Stevanović, Ljubomir Ljuba Ivanović, Stojan Aralica, Jovan Bijelić, Petar Dobrović, Živorad Nastasijević, Vasa Pomorišac, Zora Petrović, Ivan Radović, Ignjat Job, Sava Šumanović, Mladen Josić, Milo Milunović, Milan Konjović, Ivan Tabaković, Nedeljko Gvozdenović, Marko Čelebonović, Milenko Šerban, Petar Lubarda, Ljubica Cuca Sokić, Aleksandar Tomašević, Leonid Šejka, Petar Omčikus, Dado Đurić, Radomir Džoni Reljić, Vojo Stanić i Dragoslav Knežević.

Tako je bivalo od praskozorja civilizacije, od vremena kada je čovek osetio potrebu da ulepša svakodnevicu, oplemeni okruženje, ukratko da osmisli i učini život boljim ili sadržajnijim. Od tada, naime, postoje oni kojima je to i takvo delovanje namenjeno, bilo kao neposrednim korisnicima, zainteresovanim naručiocima, ostrašćenim skupljačima ili, pak, samo kao ovlašćenim čuvarima. U početku bile su to elite određenih društava i klasa, često moćni pojedinci i vladari, odnosno njihove institucije i njihovi posrednici, prvo čuvari riznica i trezora, potom nosioci vere i tvorci sakralnih objekata, a naposletku pregaoci na polju kulture, prosvete i same umetnosti.

Kasnije, pojavom prvih kolekcionara kod Srba, potrebno je istaći više rodoljuba koji su tokom HIH i početkom HH veka ostavili svoje zadužbine srpskom narodu. U tim zadužbinama je osim kapitala i drugih vrednosti, sakralnih objekata, palata, kuća i raznih imanja, često bivalo i značajnih dela materijalne kulture i umetnosti. Među takvim rodoljubivim zadužbinarima trebalo bi istaći Savu Tekeliju, Teodora Pavlovića i njegovu miljenicu prvu srpsku slikarku Katarinu Ivanović, a pored nje i nešto mlađu slikarku Minu Vukomanović, kćerku Vuka Karadžića, zatim Mišu Anastasijevića, Iliju Kolarca, Đorđa Vajferta, Idvorca Mihaila Pupina, Prizrenca Simu Igumanova i Trebinjca Luku Ćelovića, Nikolu Spasića, industrijalaca Vladu Ilića, i tako redom. Ipak, kada je u pitanju likovno stvaralaštvo, posebno se mora istaći golema zbirka koju je krajem HIH i početkom narednog stoleća sabrao Joca Vujić iz Sente, a koju je najvećim delom darovao Beogradskom univerzitetu (čuva se u beogradskom Narodnom muzeju) i delimično Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

U kratkom razdoblju između dva svetska rata za Beograd se vezuje ime i delovanje mladog, ali vrlo prodornog kolekcionara Eriha Šlomovića. Poslednjom voljom njegove majke, koja ga je nadživela, jer su Erih, njegov brat i otac bili žrtve Holokausta, njegova izuzetna zbirka je postala svojina srpskog naroda koja se čuva i boljim delom izlaže u beogradskom Narodnom muzeju.

Uoči Drugog svetskog rata u Beogradu su počele da se formiraju i likovne zbirke Pavla Beljanskog, dr Nadežde i dr Lazara Ristića, Vladimira M. Fijata, kao i Jovana Joce Novakovića. Istodobno nastaje u Zagrebu zbirka slika Lele i Slavka Flegela, kasnije darovana Beogradu, zatim se formiraju kolekcija slika i antičkih predmeta pesnika i diplomate Jovana Dučića, dr Đorđa i Lale Lučić Roki, braće Đorđa i Dušana Roša, kao i dr Đurice Đorđevića i njegove supruge Kriste, rođene Šumanović. Njihove zbirke su na kraju, ličnom voljom ili na koji drugi način, postale opšte društveno dobro.

Neposredno posle Drugog svetskog rata, u novonastaloj Jugoslaviji pojavio se još jedan red zapaženih kolekcionara, po pravilu visokih partijskih i državnih funkcionera. Među njima se u Srbiji ističu Leposava Lepa Perović, sa suprugom Kočom Popovićem, zatim Milica i Svetozar Vukmanović Tempo, potom diplomate Blažo Kusovac, Miodrag Marković, Arso i Vojka Milatović i Zdravko i Veda Pečar. Bogate zbirke jugoslovenskog savremenog likovnog stvaralaštva, pretežno slikarstva, Lepa Perović je darovala Lazarevcu, Milica i Svetozar Vukmanović Cetinju, a Miodrag Marković rodnom gradu, odnosno Narodnom muzeju u Požarevcu. Glavninu zbirke Blaža Kusovca otkupio je „Sintelon” iz Bačke Palanke, a njen znatan deo u smutnim vremenima tranzicije, na svu sreću, završio je kao dar Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Što se tiče zbirke bračnog para Milatović, koja je formirana za vreme dok je Arso obavljao dužnost ambasadora u Tirani, Sofiji, Varšavi, i naročito Bukureštu, a sadržala je izvanredan bibliotečki i kartografski materijal vezan za istoriju balkanskih naroda i država, posebno Srbije i Crne Gore, poklonjen je Akademiji nauka Crne Gore, dok je izuzetno vredan deo od više stotina ikona i slika dragocenih za proučavanje i predstavljanje srpskog ikonopisa i slikarstva XVIII, XIX i ranog HH veka poklonjen Narodnom muzeju u Beogradu. Od bogate arheološke, etnografske i umetničke zbirke predmeta afričke kulture bračnog para Pečar formiran je Muzej afričke umetnosti u Beogradu.

Njima svakako valja pridružiti izuzetne kolekcionare Rajka Mamuzića, od čije je darovane zbirke nastala u Novom Sadu galerija koja nosi njegovo ime, dok se drugi deo, jednako vredan, čuva i umnožava kod vrsnog kolekcionara i naslednika Nikole Bogdanovića u Sremskoj Mitrovici. Novom Sadu je i dr Branko Ilić darovao svoju bogatu zbirku evropske umetnosti. Uporedo sa ovom grupom strasnih kolekcionara javljaju se i književnik i novinar Siniša Paunović, arhitekta Aleksandar Sekulić, te pravnik iz Smedereva, Milan Jovanović Stojimirović. Od Paunovića je ostala u Beogradu, samo po nazivu, Mala galerija koja nosi njegovo ime, a sadrži nekoliko stotina slika, grafika, skulptura i više od hiljadu crteža, karikatura i ilustracija za novine, odreda radova jugoslovenskih i bugarskih umetnika HH veka. Dok je Sekulić svoju veoma vrednu zbirku ikona i slika darovao gradu Beogradu, dotle je Stojimirović svoju poklonio Muzeju u Smederevu. Istovremeno, tokom druge polovine HH veka, formiraju se i zbirke slika i skulptura kod uglednih lekara, dr Dušana Kusovca, dr Dare Smodlake, dr Isidora Papa, dr Đanija Popovića i, više od svih, dr Jakova Smodlake, koji je najveći deo svoje prebogate kolekcije jugoslovenskog likovnog stvaralaštva druge polovine HH veka darovao beogradskom Narodnom muzeju. Pored njih formirane su još i pažnje vredne zbirke, sad već počivših, akademika Koste Mihailovića i Stanojla Rajačića, zatim Ilije Savatića, Kolomana Trčke, Gavra Altmana, Smaje Mandžuke, Branka Janoševića, Zeke Đorđevića, Dušana Ilijevića i tako redom.

Tokom HH veka, posebno posle Drugog svetskog rata, među naručioce, skupljače i čuvare plodova materijalne kulture i umetnosti u novostvorenoj Jugoslaviji, što znači i u Srbiji, pored specijalizovanih institucija, muzeja i galerija, čiji je broj naglo i preterano porastao, zapaženo su delovale mnoge državne organizacije i ustanove. Tako su se u reprezentativnim saveznim i republičkim zdanjima, rezidencijama maršala i Maršalatu, zatim zgradama predsednika i predsedništava republika i pokrajina, njihovim vladama i skupštinama, partijama i sindikatima, pri raznim ministarstvima, posebno saveznim, kakvo je onda bilo Ministarstvo inostranih poslova sa njegovim poslovnicama ambasadama, konzulatima, vojnim i ekonomskim misijama, kao i kulturnim centrima, vremenom sabrale vredne zbirke umetničkih dela, slika, skulptura, grafika, tapiserija, mozaika, ali i stilskog nameštaja, posuđa, porcelana, keramike i tako redom. Njima su se uporedo pridruživale i moćne privredne, industrijske, trgovačke, ugostiteljske i naročito zapaženo finansijske ustanove. Veoma značajnu i svakako zapaženu ulogu osobenog kolekcionara odigrala je nekad moćna Jugoslovenska narodna armija, odnosno njene institucije kulture, u prvom redu zahvaljujući delovanju dobro osmišljene i široko rasprostranjene mreže domova vojske.

Nevolja je što se mnoga od likovnih dela koja su otkupljivana s ciljem da podrže umetnost, umetničko stvaralaštvo i same umetnike, oplemene radne prostore i edukuju ljude zaposlene u njima, sada – zahvaćena procesima tranzicije društvenog u privatno vlasništvo – rasprodaju i razvlače naočigled države i njenih marginalizovanih ustanova zaštite kulturnih dobara. Tako su se prva na udaru našla umetnička dela sabrana u bankama, zatim u nekad moćnim privrednim, trgovačkim i ugostiteljskim preduzećima koja su preko noći proglašena nelikvidnim, gurnuta u stečaj i olako prodata. Ipak, u ovo smutno vreme poljuljanih sistema vrednosti, ohrabruje i pruža nadu pojava pojedinaca, galerista i kolekcionara, koji su spremni da svoju ljubav, katkad i strast, prema likovnom stvaralaštvu, stave iznad pukih komercijalnih interesa. Takvim stavom i ponašanjem oni znatno ublažavaju probleme proistekle iz duboke društvene krize. Zbog toga delovanje takvih pojedinaca koji su spremni i kadri, sada i ovde, da svoje zbirke stave na uvid javnosti, bilo njihovom stručnom obradom i publikovanjem ili izlaganjem, uz odgovarajuće kataloge, uveliko dobija na značaju i zavređuje opštu hvalu. Stoga nije preterano kada se prirede ili priređuju izložbe poput ove u Galerije RTS-a, koja je već minulim radom pokazala kako i koliko ceni ulogu kolekcionara kao svojevidnog selektora, odnosno kustosa.

U stvari, zahvaljujući kolekcionarima i sve zapaženijem i važnijem delovanju galerista i njihovih galerija, čiji opstanak u dobroj meri zavisi od dobre međusobne saradnje, nastale su u Srbiji, osobito tokom proteklih decenija, istinski vredne zbirke likovnih dela. Njih ima mnogo, na desetine, pa i znatno više. Tačnije onih istinskih ljubitelja umetnosti, koji u vreme sveopšte krize i vidnog posustajanja državnih institucija kulture, u prvom redu muzeja i galerija, sve više dobijaju na značaju kao, doista, neka vrsta novih selektora i kustosa.

Konačno, da napred rečeno nije samo puko i ovlašno evidentiranje procesa sabiranja i čuvanja likovnih kulturnih dobara u Srbiji, naravno samo u privatnom posedu, već da je u pitanju pokušaj da se ukaže na izuzetan značaj i postignute rezultate na tom polju, više nego upečatljivo svedoči, svojim visokim umetničkim vrednostima izbor ovde i sada izloženih slika načinjen iz svega tri pažnje vredne, ali ni najveće, ni najbolje, ni najznačajnije zbirke. Ali, istodobno, zbirke bez kojih se ne mogu celovito sagledati niti ocenjivati tokovi razvoja likovnog stvaralaštvo u Srbiji XX i prvih decenija XXI veka. Jedan od njih trojice je javna i veoma poznata ličnost, čuveni evropski i svetski sportski delatnik, sa punom svešću da ono što poseduje predstavlja opšte dobro. U pitanju je znameniti košarkaški trener, Duško Dule Vujošević. O kakvom se kolekcionaru, kustosu i znalcu radi najbolje svedoči moj prvi susret sa njim i njegovom zbirkom. Bilo je to pre mnogo decenija kada sam u njegovom likovnim delima prenatrpanom stanu, video gomile knjiga, reprezentativnih umetničkih pregleda, monografija, kataloga, studija i tome srodne stručne literature, koju je očito koristio, pregledavao i iščitavao. Postalo mi je namah jasno da pred sobom imam istinski ostrašćenog, ljubopitljivog i krajnje radoznalog zaljubljenika u ono što skuplja. Kasnije sam se uverio da on svoja kolekcionarska iskustva i svoju nepatvorenu ljubav prema likovnom stvaralaštvu pokušava da prenese i mladim sportistima, čiji je bio – i jeste – učitelj u svakom pogledu.

Dakle, ono što smo sa ovom izložbom hteli da ukažemo proističe iz spoznaje i uverenja da nastupaju neka druga vremena. Muzeje i galerije, koji tavore od budžeta za kulturu, a on je više nego nedovoljan, polako pokriva muzejska prašina i patina prošlosti. Nasuprot, sudeći prema svemu, što su uradili pojedinci, poput Madlene Janković Cepter i, na primer, nedavno, Radivoje Dražević, odnosno kako deluju sve brojniji kolekcionari koji, poput Duška Vujoševića, imaju svest da ono što poseduju predstavlja opšte i svakom zainteresovanom dostupno dobro, naziru se neka skora i bolja vremena zaštite, skupljanja, čuvanja i korišćenja umetničkih dobara. Ukratko, kustosi u društvenim muzejima i galerijama postaju sve više činovnici i bezdušne birokrate, dok se kolekcionari preobražavaju u ostrašćene znalce kustose.

Ovde možete pogledati/preuzeti katalog izložbe.