Pravda i moć – Noam Čomski i Mišel Fuko

Razgovor Noama Čomskog i Mišela Fukoa emitovan je na Televiziji Holandije 1971. godine, a moderator ove diskusije bio je Fons Elders, takođe filozof i profesor humanističkih nauka na Utrehtskom univerzitetu. 

U cilju filozofskog utemeljenja težnje ka boljem društvu, pretpostavka Noama Čomskog u vezi sa pojmom ljudske prirode jeste da ljudska bića poseduju određenu, biološki datu organizaciju. Prema njegovom mišljenju, kada ne bi bilo početnog ograničenja, u vidu shematizama razuma, ne bi bio moguć ni kreativni čin prelaska sa početnog, ograničenog dela znanja na bogatiju strukturu. Zato se može reći da za Čomskog pravila (ograničenja) i sloboda nisu suprotstavljeni, već da se međusobno podrazumevaju.

S druge strane, Fuko priznaje da ljudski razum poštuje i primenjuje ova pravila, ali misli da mu ona nisu imanentna, već da njihovo poreklo treba tražiti u području ljudske prakse (ekonomija, tehnologija, politika...). Štaviše, Fuko odbacuje sam pojam ljudske prirode, tj. tvrdi da ne može biti naučni pojam, te da je uzaludan, čak i opasan, svaki pokušaj njenog definisanja, jer bi svako ovakvo određenje povlačilo za sobom opasnost ograničavanja ove prirode na samo neke od njenih aspekata. Kada je reč o naučnom progresu, nasuprot veri Čomskog u kumulativni napredak znanja, kao i njegovoj tezi o podudarnosti struktura razuma i stvarnosti, Fuko zastupa princip divergencije, prema kojem je uvek moguće voditi istraživanje u više ravnopravnih pravaca, jer uvek postoji višak podataka u odnosu na postojeće sisteme znanja u datom periodu. Zato on smatra da se pre može govoriti o transformaciji znanja kroz istoriju nego o njegovom rastu.

U skladu sa svojom antropološkom koncepcijom, Fuko odbacuje i ideju univerzalne pravde i shvata je u ničeovskom smislu, ''kao instrument određene političke i ekonomske moći, ili kao oružje protiv te moći''. Određujući demokratiju u terminima moći - kao oblik vladavine u kojem moć nije hijerarhijski raspodeljena - Fuko zaključuje da savremeno društvo svakako nije demokratsko, jer se klasna moć još uvek nameće nasiljem, čak i onda kada su elementi tog nasilja institucionalni i ustavni. Zato se, u cilju stvaranja boljeg društva, kao osnovni zadatak nameće razotkrivanje ovog političkog nasilja putem kritike delovanja onih institucija koje su naizgled neutralne (nezavisne), a zapravo su oruđe centara političke moći kojima se kontroliše društveno telo (obrazovni sistem, psihijatrija...).

Nadovezujući se na Fukoove stavove, Čomski insistira na stvaranju vizije pravednog društva budućnosti, koja bi morala biti zasnovana na nekom shvatanju ljudske prirode. U vezi s tim, on podseća na ciljeve svog libertarijanskog socijalizma: ako pretpostavimo da je osnovna odlika ljudske prirode potreba za kreativnim radom (koja podrazumeva odsustvo centralizovane kontrole, pre svega od strane ekonomskih institucija), onda društvo treba da uveća mogućnost da se ova fundamentalna ljudska osobina ostvari. Stvaralačka potreba, intristična ljudskoj prirodi, realizovaće se putem  direktnog učešća u slobodnim udruženjima koje će pojedinci sami konstituisati radi svoje društvene egzistencije i proizvodnog rada - čime bi se izbegla mogućnost da budu tretirani kao mehanički elementi u proizvodnom procesu.

Tekst razgovora ova dva filozofa preuzet je iz knjige The Chomsky-Foucault Debate on Human Nature, objavljene 2006. godine u izdanju  The New Press-a iz Njujorka. S engleskog jezika preveo Andrija Filipović.

Urednica ciklusa Ana Petković.