Volfgang Amadeus Mocart: Titovo milosrđe

U poslednjoj godini života, Mocart je dobio važnu opersku porudžbinu koja je trebalo da se izvede u sklopu proslave krunisanja austrijskog cara Leopolda II za kralja Češke. Za tu priliku, kompozitor je dobio kao predložak jedan od najpoznatijih Metastazijevih tekstova, napisan 1734. godine takođe za ceremonijalne potrebe habsburškog dvora. Mocart je izjavio da je zajedno sa svojim saradnikom Katerinom Macolom, ovaj libreto „sveo na pravu meru”, time što je iskoristio samo trećinu tekstualnog predloška. Pretpostavlja se da je Mocart operu Titovo milosrđe komponovao između jula i septembra 1791. godine, jer je za taj mesec bila predviđena ceremonija krunisanja. Kompozitor je, tako, stigao u Prag 28. avgusta i uprkos bolesti uspeo da završi partituru na samo veče premijere. Pretpostavlja se da je rečitative u operi napisao njegov učenik Zismajer, s obzirom da je ostalo zabeleženo da je Mocart zbog vremenskog tesnaca morao da unajmi asistenta. Delo je na primijeri primljeno mlako, ali je na poslednjoj predstavi 15. septembra doživelo trijumf. Posle Mocartove smrti njegova udovica Konstanca je organizovala koncertna izvođenja odlomaka, a potom i celokupne opere. Ubrzo su usledile i postavke izvan Austrije, tako da je do 1830. godine Titovo milosrđe bila najizvođenija Mocartova opera. Potom delo pada u zaborav, a kritičari ga ocenjuju kao „nedostojno Mocarta”. No, moderna muzikologija i kritika smatraju Titovo milosrđe pozitivnim iskorakom u reformi opere serije, a poslednjih godina se sve češće izvodi i scenski postavlja.

Mocart u svom opusu nije uzmicao od opere serije, ali je, kao što to muzička istoriografija prepoznaje, svoja najvažnija operska ostvarenja načinio u okvirima žanra komične opere i njenih hibrida, pre svega kroz saradanju sa Lorencom da Ponteom. Figarovu ženidbu, Don Đovanija i Tako čine sve, karakteriše protočna dramaturgija bazirana na upotrebi manje konvencionalnih formalnih rešenja, od pukog sleda rečitativa i arija. Mocart je zajedno sa svojim libretistom Katerinom Macolom to izbegao i u svojoj poslednjoj dovršenoj operi Titovo milosrđe, inspirisan verovatno i tekovinama Glukove reforme, te u njoj srećemo manje arija, a više ansamabala i horova, dok finala poseduju dugački ulančani sled. Dirigent Pablo Eras-Kasado navodi i da je ironija suptilnija u Titovom milosrđu nego u Da Ponteovim operama. On kaže „To nije društvena ironija, već moralna ambivalencija. U srcu svega je tenzija između javnog autoriteta i privatnih emocija. Čak i u trencima trijumfa, Mocart ostavlja prostor za ranjivost”, zaključuje Eras-Kasado.

Urednica Ksenija Stevanović