Imaginarni pejzaži

Pred nama je jednočasovno delo koje je američki kompozitor Tristan Perič napravio za orgulje i sto zvučnika koji emituju jednobitnu elektroniku, njegov zaštitni znak. „Infinity Gradient” je podeljen u sedam stavova, a snimljen je u Rojal festival holu u Sautbenk centru u Londonu, gde je engleski orguljaš Džejms Makvini tokom 2024. godine, bio rezidentni umetnik. Same orgulje su impresivni instrument sagrađen između 1950. i 1954. godine i poseduju osobenu pokretljivost i zvonkost sa svojih 7866 cevi. Pomenutih sto zvučnika koji čine elektronski deo kompozicije, su stalni element Peričevog opusa u poslednje dve dekade, a u ovom delu sastoje se iz četiri impozantna sabvufera, dvadeset četiri zvučnika srednje veličine i sedamdeset dva mala zvučnika koji se nalaze raspoređeni u prostoru ispred impozantnih orgulja Rojal festival hola. U tom pogledu ovo delo je i vizuelno snažno, koliko je i kompleksno i raskošno za slušanje. Ostvarenje „Infinity Gradient” je duet između dve muzičke paradigme – jedne stare gotovo milenijum kao što su orgulje, a druge moderne, koje se stapaju u jednu, transcedentnu, celinu. Sam Perič je rekao da je „sirova lepota i beskrajni spektar zvuka kako orgulja, tako i jednobitne elektronike, ono o čemu ovo delo u stvari govori” i dodaje: „Volim kada se podsetim same fizičke dimenzije instrumenata. U ovoj kompoziciji, duboki, opori zvuci poseduju nepogrešivo visceralni kvalitet, pa se ova muzika oseća koliko se i sluša...”, zaključuje Perič.

Sam Makvini, ukazuje na to da postoji jedna sličnost u proizvodnji zvuka između orgulja i jednobitne elektronike. Naime, kao što je cev potpuno pasivna pre nego što se pritisne dirka i pusti vazduh u nju, tako i jednobitna elektronika koristi binarne pulseve elektriciteta kako bi pokrenuo zvučnik i napravio zvuk. Njihovi zajednički "on-off" binarni elementi, rekao je orguljaš Džejms Makvini „nude vrstu lepe iskrenosti samom delu, koja povezuje emotivnu srž muzičke forme i narativa. I pored sve kompleksne tehnologije koju upotrebljava, za mene, iskustvo dela „Infinity Gradient”, je izuzetno ljudsko”, zaključuje Makvini.

Cela kompozicija se odvija kao simbiotski organizam između orgulja, prostornih reverberacija i elektronskog šuma, a vrhunac dela dolazi u šestom odseku u kojem je postignut iznenađujući glisando sa stalnom promenom tonskih visina. Iako izuzetno aprstraktna, bez ikakvih primesa vanmuzičkog narativa, kompozicija „Infinity Gradient” je, nalik najboljim orguljskim delima iz ranijih epoha, monumentalno i istovremeno duboko kontemplativno delo, koje govori o zvuku kao sredstvu transcendencije prostora i vremena.

Urednica Ksenija Stevanović