Aleksandar Pavlović: Savršeni junak – Banović Strahinja i Dinarci (2)

Od kada je – pre puna dva veka – prešla iz usmene u pisanu književnost, pesma Banović Strahinja neprekidno predstavlja određenu zagonetku za tumače i čitaoce. Naime, počev od Vuka Karadžića i Getea pa do savremenih teoretičara književnosti i kulture, ova pesma zbunjuje time što u njoj, za razliku od većine drugih epskih pesama, izostaje kazna za preljubu, što se umesto osvete promoviše praštanje, kao i time što je u pesmi jasno izražena kritika srpske srednjovekovne vlastele, odnosno Jug-Bogdana i Jugovića. Nasuprot ovakvim, dominantnim, interpretacijama pesme, Aleksandar Pavlović zastupa tezu da je Banović Strahinja ipak kaznio svoju ljubu, ali i da se osvetio Jugovićima, i to na način kako dolikuje dinarskoj tradiciji.

Autorovi argumenti, odnosno ključevi za rešenje zagonetke Banović Strahinje, leže u sledećem: „Prvi glasi da je Vlah-Alijinom otmicom Strahinji poništen junački status, kao i da mu Jug-Bogdan i Jugovići takođe nanose uvredu time što grubo odbijaju da idu u poteru s njim i ispune obavezu zajedničke osvete zločincu i zaštite svoje odive. Drugi je zaključak da je ljubin nasrtaj na muža konsekventan i, kroz psihološku karakterizaciju njenog lika, dosledno motivisan porodičnim grehom, odnosno istom jugovićevskom porodičnom supstancijom, dakle time što njenim venama teče ista kukavička, nečasna i sitnosopstvenička krv kao i venama njenog oca i braće. Treći katanac zagonetke se otključava time što je Milija, u skladu s postojećom epskom tradicijom o Strahinji, kao i običajnom praksom društva u kojem je ponikao, epski čvor na kraju pesme rešio vraćanjem ljube u rod, dakle raskidom njihove bračne veze i njenim ostavljanjem u Kruševcu, poništavajući time srodstvo s Jugovićima i kažnjavajući ih sramotom za nanetu mu uvredu”.

Čitao je Željko Maksimović.
Urednica ciklusa Tanja Mijović.