Gramofonija – V. A. Mocart: Serenada broj 9 u De duru

Snimak je zabeležen januara 1973. godine u čuvenoj dvorani Sofiensal u Beču, koju je kompanija Deka od pedesetih godina 20. veka odabrala za svoj glavni studio u Evropi, prilagodivši akustičke parametre svojim potrebama. Ova dvorana je bila dobro poznata snimatelju Džejmsu Loku i producentu Kristoferu Rejburnu budući da su u njoj radili od otvaranja. Oni su radili na prvom snimanju u Sofiensal dvorani Vagnerovog „Prstena Nibelunga”, a takođe su bili deo tima koji je razvijao stereo tehnologiju i čuveno „Dekino drvo”, sistem mikrofona koji je postao veoma rasprostranjen kada je o snimanju umetničke muzike reč. Međutim, Rejburn je pre nego što će postati čuveni producent, proučavao Mocartovo nasleđe u Beču tokom studijskog boravka, te će to znanje dve decenije kasnije upotrebiti prilikom snimanja serenada ovog bečkog klasičara. Ploča je inicijalno bila deo edicije posvećene Mocartovim ’lakšim’ kompozicijama, ali je kasnije objavljivana samostalno ili na različitim kompilacijama i nosačima zvuka.

Kuriozitet je da je programski komentar za ovaj album napisao Entoni Hodžson, takođe producent Deke, koji je neretko u pisanoj formi predstavljao svoje stavove o muzici, pored ploča na kojima je radio. Međutim, čini se da to nije tako neuobičajeno za producente ove kompanije tog vremena, s obzirom na to da je Kristofer Rejburn tokom pomenutog studijskog boravka u Beču pisao kritike za magazin „Opera”. Omot ploče sadrži fotografije švajcarske umetnice Lili Štinci čiji radovi čine osnovu dizajna omota cele edicije, dok je master ove ploče načinio Hari Fišer, inženjer koji je zaslužan za kvalitet Dekinih ploča i koji je potpisan na preko hiljadu izdanja, počev od ranih pedesetih, sve do osamdesetih godina i digitalne revolucije.

Autor Milan Milojković
Urednica Sanja Kunjadić