Radomir Putnik: „Baš-bunar” – testament očajnika

Pozorišna drama Baš-bunar, poslednja koju je Aleksandar Popović napisao, ali i režirao u Zvezdara teatru, u recenzijama dnevnih novina i nedeljnika, kao i u kasnijim teatrološkim studijama, različito je tumačena. Na primer, Vladimir Stamenković i Dragana Besara proglasili su Baš-bunar farsom (Stamenković je to učinio oslanjajući se na scensko uprizorenje, a Besara na analizu dramskog teksta), Petar Volk je ovo delo označava kao tužnu komediju, Avdo Mujčinović ističe Popovića kao pisca koji dobro razume ljudski bol i patnju, za Ivana Medenicu predstava Baš-bunar ostvarena je kao zbir komičnih situacija i tako dalje.

Ovim tumačenjima Radomir Putnik dodaje: „Četvoro junaka Baš-bunara nalaze se u tragičnoj situaciji – kuće su im spaljene, a materijalna dobra ukradena. Uz ove nevolje, prinuđeni su da se kao izbeglice potucaju po prihvatnim centrima u kojima su još i dodatno poniženi. Premda se braća Manasije i Anastas razlikuju po karakteru, ne razlikuju se po mentalitetu. Obojica iskazuju doslednu tvrdoglavost i kainaveljevsku uzajamnu mržnju. Njihove žene Dragoslava i Biserka jesu trpeljivije, ali u svemu su potčinjene muževima. Naizmeničnim pokazivanjem scena stradanja ove dve porodice, uvećanjem njihove patnje i poniženja koje doživljavaju u sredini u kojoj su rođeni, formirani i živeli svoje živote do izbijanja građanskog rata, kao i dodatnim mukama s kojima se susreću u izbegličkim centrima, obe porodice dovedene su na ivicu biološkog opstanka… Da bi donekle relaksirao do krajnosti zaoštrenu tragičnu situaciju braće koja su u zavadi a koja, ipak, moraju da se ispomažu, Aleksandar Popović povremeno uvodi po koji komički element čime, s jedne strane, komentariše status izbeglica, dok s druge strane, pokazuje potpunu nezainteresovanost međunarodnih humanitarnih organizacija koje bi trebalo da zbrinjavaju beskućnike… Iz ovih razloga Baš-bunar zaključuje spisateljski put Aleksandra Popovića koji je započeo lepršavom i pomalo naivnom farsom Ljubinko i Desanka, da bi se, posle četrdesetak godina, okončao ovom tragedijom koja je, u stvari, testament očajnika – svedoka vremena i protoka njegovih nezaustavljivih nužnosti”.

Posle bloka muzičkih emisija možete pratiti tekst Radomira Putnika „Aforizam u Dositeja i Aleksandra Popovića”.

Čitala je Dušica Mijatović.
Urednica Tanja Mijović.