Volfgang Amadeus Mocart: Čarobna frula

U solističkim ulogama nastupali su: Siril Diboa kao Tamino, Regula Mileman kao Pamina, Floran Karer kao Papageno, Katrin Trotman kao Papagena, An-Sofi Peti kao Kraljica noći, Žan Titžan kao Sarastro, Mark Mojon kao Monostatos. Kao tri dame slušaćete Žudit van Vanroj, Izabel Drie, Marion Lebeg. U ulozi naratora je Jozef Vagner. Dečjim horom Unikanti oblasti O-d-Sen i ansamblom Le Siekl koji je nastupao na kopijama instrumenata iz Mocartovog perioda dirigovao je Fransoa-Ksavije Rot.

Čarobnu frulu Mocart je komponovao samo dva meseca pre svoje smrti 1791. godine, na libreto svog dugogodišnjeg prijatelja Emanuela Šikanedera, impresarija i pevača, na čiju incijativu je uvedena i uloga Papagena. Premijera je upriličena septembra 1791. godine, u Teatru an der Viden, jednoj sali u predgrađu Beča, u koju je dolazila obična publika, manje muzički obrazovana, ali izuzetno naklonjena prema fantastičnim pričama. To je bilo prirodno okruženje zingšpila, opere na nemačkom jeziku sa govornim segmentima i sižeima, koji je bio udaljen od sveta opere serije, izvođene na italijanskom jeziku u aristokratskim kružocima.

Emanuel Šikaneder je bio izuzetno uspešan impresario u svetu zingšpila, koji je od osme decenije 18. veka uživao veliku popularnost kod bečke publike. Danas je poznato da su i Mocart i Šikaneder bili članovi masonskih loža, a da su se masonske ideje tog doba poklapale sa opštim principa prosvetiteljske epohe. Ipak, posle smrti liberalnog cara Jozefa II, 1790. godine, masonerija je ponovo počela da se posmatra sa podozrenjem, jer se smatralo da se među njima neguju ideje bliske onim koje su pokrenule francusku revoluciju. U takvom okruženju nastaje Čarobna frula, u kojoj su Mocart i Šikaneder uspeli da suptilno provuku masonske ideje – ideje bratstva, činjenja dobrog, jednakosti među ljudima – pritom ne napuštajući prostor zabavnog zingšpila za široku publiku. Moguće je i da su inicirani članovi publike mogli da u Sarastru prepoznaju velikog majstora Ignaca fon Borna, u Monostatosu, šefa tajne policije Hofmana, koji je počeo da radi protiv svoje braće, dok su Pamina i Papageno, zastupnici samog austrijskog naroda. Kako god da jeste, Čarobna frula je postigla veliku popularnost, izvedena je čak dvadeset puta u narednih mesec dana, a do kraja 18. veka postavljena je više od dvesta puta i danas je jedna od najizvođenijih opera Volfganga Amadeusa Mocarta.

U samom sižeu nema ničega revolucionarnog. Radnja se odvija na nedefinisanoj lokaciji – bilo da je reč u o nekom fantastičnom Egiptu ili u samom Beču, društvena hijerahija je nepromenjena. Tamino i Pamina su plemenitog porekla, Sarastro je gospodar svetlosti, dok je sa druge strane Kraljica koja vlada mrakom zajedno sa svojim pomoćnicima. Papageno je običan čovek i u operskoj genealogiji – komični lik. Plemeniti likovi pevaju arije izvedene iz sveta opere serije, dok Papagenu Mocart poverava drugačiju muziku – veselu, duhovitu, pomalo prevrtljivu kao što je i sam lik. Jer, šta je ljudskije od bića ispunjenog međusobno sukobljenim težnjama i željama.

Dvesta godina kasnije možemo reći da je Čarobna frula, na svoj način, još uvek aktuelna i očaravajuća, na svoj istovremeno detinji i sublimni način, a taj spoj je jedino Mocart umeo do kraja da iskuje i ovekoveči.

Urednica Ksenija Stevanović