Žak Derida: Hora (1)

„Hora” je grčka reč koja bi se, na prvu loptu, mogla prevesti kao „mesto”. U dijalogu Timaj Platon svoju argumentaciju plete upravo oko tog pojma, a tumâči i prevodioci Platonovih dela neretko su skretali pažnju na njenu neodređenost i neuhvatljivost.

Godine 1995. Žak Derida objavljuje neveliku knjigu koju naziva upravo Hora i pokazuje da mesto, zapravo, nikada nije naprosto dato, čak i ako pod mestom razumemo puki prostor u materijalnom, ili geografskom smislu. Ono što se konstituiše kao mesto uvek je preplet odnosa sila, diskurzivnih intervencija, naših tumačenja, naslaga značenja koja od određenog prostora prave mesto. Kao ono što konstituiše samo mesto, dakle ono što neko mesto čini mestom i što je, paradoksalno, samim tim nemesto, mesto bez mesta, hora je i rascep u našem viđenju sveta.

„Hora” počiva na izvesnim mitskim konstrukcijama o koje se Platon, pokazuje Derida, snažno oslanja, ali kada želi sredstvima filozofskim da izađe iz mitskih i mitotvornih konstrukcija, on rascepljuje jedinstvo grčkog života, on žrtvuje jedan sloj samorazumevanja određenog (grčkog) načina života da bi mu ponudio nove prostore, nova mesta. Dakle, ako se kao temelj određene zajednice pojavljuje mit i ako svaka (politička) zajednica pretpostavlja određeno mesto na kojem se okuplja – grad, polis, uvek je već nekakvo mesto – gde je mesto samoga mita? Kao ono što utemeljuje zajednicu mit toj zajednici pripada, ali zajednica, nužno, u jednom trenutku mora da se otcepi od mita, da ga ostavi u njegovoj, mitskoj sferi. U toj igri datog i konstruisanog, u toj dekonstruktivnoj igri što je otkriva kod samoga Platona, Derida pronalazi plodan teren za svoju dekonstrukciju i ispisuje neveliku, ali neverovatno uticajnu knjigu koja će napraviti pravu pometnju u krugovima arhitekata, ali i kod filozofa osetljivih na paradoks, aporiju i apsurd.

Deridin tekst prvi put je emitovan na talasima Trećeg programa januara 2013. godine.

S francuskog prevela Svetlana Vasilić
Čitala je Marica Milčanović
Urednik Ivan Milenković