Prostori pijanizma – Magda Taljafero

„Kada sviram, opsednuta sam — opsednuta magijom muzike koju izvodim. Istina je da sam u poodmakloj dobi, ali imam godine koje mi daje muzika, što znači da se osećam bezvremeno… Imam male ruke i ponekad ne uspem da uhvatim po nekoliko nota. Ali na kraju krajeva, održati koncert znači rizikovati. Neke note neće biti odsvirane, međutim to ne utiče zaista na muziku ako neko zna šta radi. A osim toga, mi nismo mašine, već ljudska bića! (…) Da, ja sam iz stare generacije – iz stare škole – kako se to zove. Ali ta stara romantična škola imala je toliko toga da ponudi! Na primer, biti bliži ideji kompozitora, prihvatiti i održati veliku tradiciju sviranja. Odrasla sam uz trijumvirat Tiboa, Kazalsa i Kortoa koji su formirali svoj legendarni trio 1905. godine. Kada samo pomislite na učitelje kod kojih su ti veliki muzičari studirali, možete shvatiti da je njihovo učenje zaista proizlazilo iz najvećih autoriteta! Kada me je Korto učio klaviru, bila sam prožeta duhom, poezijom i neposrednim osećanjem Šopena ili Šumana. Nikada se kod njega nije radilo o pukoj tehnici.”

Ove reči Magde Taljafero (1893–1986) iz intervjua Njujork Tajmsu 1979. u njenoj 86. godini života uoči koncerta koji je nekoliko dana kasnije održala u Karnegi holu, dopunjavali su na stranicama ovog lista biografski podaci gotovo „mitskog” sadržaja na kojima je stajalo da je ova brazilska pijanistkinja „svirala u četiri ruke sa Gabrijelom Foreom; provodila dane u dugim šetnjama Parizom sa Morisom Ravelom; vodila razgovore o muzičkoj formi i religiji sa Vensanom Dendijem, a o ljubavi, muzici i Prustu sa Rejnaldom Hanom. Skoro punih dvadeset godina godina bila je prijateljica i učenica Alfreda Kortoa, a kada je počela da koncertira, svirala je pod dirigentskom palicom Furtvenglera, Stokovskog, Barbirolija, Montoa i Minša…”

Sa jednom od najdužih muzičkih karijera koja je trajala gotovo sedamdeset godina, Taljafero je uz nekoliko drugih umetnika iz generacije poslednjih mohikanaca romantičarskog pijanizma – Rubinštajna, Bolea i Horovica – do kasnih decenija 20. veka pronosila plamen nesputane emocionalnosti i neposrednog plasiranja muzičkih ideja za instrumetnom, zračeći s vremenom sve sjajnijim oreolom legende pijanizma jednog prošlog vremena. Mada danas prilično potisnuta, pa i zaboravljena u senci eksponiranijih figura svoje generacije, ova pijankistnjika svojom zvučnom zaostavštinom – kako ranijim, tako i snimcima načinjenim na njenim živim koncertima u poslednjim godinama života – svedoči o nesumnjivoj autentičnosti svog umetničkog izraza, čekajući vreme u kojem će pri nekom budućem povratku interesovanju za umetnost romatičarskog izvođaštva – poput kakve antičke statue – biti ponovo otkrivena i uzdignuta na postament kakav je ostvaštinom nesumnjvo zaslužila. Među brojnim snimcima koji svedoče o afinitetu koji je Magda Taljafero gajila prema muzici romantizma i posebno Frederika Šopena, istaknuto se izdvaja njena nadahnuta interpretacija Poloneze-fantazije u As-duru opus 61 kojom ćemo u emisiji osvetliti jednu od umetničkih strana ove brazilske pijanistkinje.

Rođena 1893. godine u Petropolisu u Brazilu u francuskoj porodici, Magda Taljafero je prve poduke iz klavira dobila od oca, profesionalnog muzičara koji je u Parizu studirao kod čuvenog pijaniste i pedagoga Raula Pinjoa. Sticaj okolnosti odvešće je u Sao Paulo gde će je čuti Pablo Kazals dajući joj savet da školovanje nastavi na Pariskom konzervatorijumu, gde studira isprva kod Antonena Marmontela, a potom, od 1907. godine u klasi Alfreda Kortoa koji će joj postati jedan od najbližih životnih prijatelja. Već u toku studija Magda Taljafero pored tehničkog umeća pokazuje punu pijanističku zrelost koja joj donosi Gran Pri ove institucije, dok je očaran njenim pijanizmom tadašnji direktor konzervatorijuma Gabrijel Fore poziva na zajedničke nastupe širom Francuske. Ova saradnja sa velikim kompozitorom trajno će obeležiti njenu karijeru u kojoj je Foreova muzika zadobila značajno repertoarsko mesto, ali je zainteresovati i za muziku drugih savremenih stvaralaca, poput danas manje poznatih Žana Rivijea, Gabrijela Pjernea, Rejnolda Hana, ali i zemljaka Eitora Vila-Lobosa. Svetsku karijeru soliste i kamernog muzičara koja će se rasplamsati u međuratnom periodu i trajati gotovo sve do kraja života 1986. godine, boje takođe i nastupi sa vodećim dirigentskim imenima, a pomenućemo i nastup u Beogradu 1938. o kojem je na stranicama Muzičkog glasnika pisao i Pavle Stefanović.

Godinu dana ranije, svoje koncertne aktivnosti Magda Taljafero dopunjuje angažmanom na Pariskom konzervatorijumu na kojem će provesti više decenija afirmišući se kao jedan od najistaknutijih pedagoga. Govoreći o svom pedagogškom pristupu, jednom prilikom je izjavila: „Imala sam toliko učenika u svom životu! Ono što sam pokušavala da im prenesem je i veoma jednostavno i veoma teško. Sve što sam želela da rade je da prave muziku. Ali kako se pravi muzika? To svakako nije tehnika. Tehnika je važna, ali prečesto muzika nestaje pod teretom tehnike. Na neki način osećam da su međunarodna takmičenja, donela opsesiju tehnikom. Sve je u tome koliko brzo i koliko glasno neko može da svira. Ono što je izgubljeno je, međutim – kvalitet. Ton, boja, suptilnost gotovo da više ne postoje. To je tragedija sadašnje generacije. Stoga, u svom podučavanju pokušavam da prenesem upravo ove kvalitete na kojima sam i sama izgradila sopstvenu umetnost sviranja.”

Nastojeći da u godinama nakon Drugog svetskog rata – u kojima dolazi do smene čitave generacije pijanista rođenih tokom 19. veka i gašenja „velike” romantičarske tradicije sviranja – klavirsko obrazovanje održi u vezi sa kulturom duha, Magda Taljafero osniva Međunarodnu klavirsku akademiju u Parizu, a potom i klavirske škole u rodnom Brazilu, tačnije u Rio De Žaneiru i Sao Paulu, dok 1957. godine takođe pokreće i Internacionalno pijanističko takmičenje pod svojim imenom.

Premda dominantno posvećena romantičarskom repertoaru, njen bujan pijanistički stil naišao je na plodno tle i u muzici postromantičarskog stila. U emisiji ćemo afinitet Magde Taljafero za muziku 20. veka prikazati njenim hvaljenim interpretacijama komada Eitora Vila-Lobosa iz njegovog „Brazilskog ciklusa” komponovanog 1936. godine – Impresijama minstrela i Zabavom iz pustošije.

Tumačeći pristup klaviru ove umetnice, u kritici objavljenoj nakon koncerta koji je održala krajem 1970-ih u Njujorku, Harold Šonberg je zapisao: „Njene interpretacije imaju stil, eleganciju i autoritet, a ponekad i neobičnu moć. Pre svega, predstavila se kao eksponent generacije romantičarskih pijanista, praktično izumrlih, koji su verovali u lepotu zvuka i fraze, u boju i raznolikost svake vrste. Moglo se primetiti da je u izvođenju koristila danas često osporavana izražajna sredstva — levu ruku ispred desne, izražen rubato, naglasak na unutrašnjim glasovima i neobične akcentuacije. Čak i sa promašenim notama, njeno sviranje je, međutim, imalo suštinsku čvrstinu. Uprkos godinama, njen tempo nije bio spor. Pijanisti prošlosti su se uglavnom držali bržih tempa u poređenju sa današnjim, a gospođa Taljafero nije izuzetak. Međutim, kao i kod svih dobrih eksponenta romantičnog stila, ni kod nije bilo nagoveštaja žurbe. Umesto toga, bilo je ritmičnog gibanja, delikatnih uspona i padova fraze, i svaki komad je imao svoj prostor za disanje.” I zaista, pijanizam Magde Taljafero zračio je dopadljivom životnošću koja je proisticala iz njene potrebe da muzički tok ispuni znatnim spektrom karaktera i emocija, a to je značilo izražen reljef zvuka u kojem je svaka linija imala naročito postignutu tembrovsku vrednost. Utisak proživljene interepretacije je tako bio usko povezan sa njenim subjektivističkim poniranjem u ideju skrivenu iza nota, ili analitički gledano – sa fokusom koji je postavljala na manje segmente muzičkog toka, na motive i fraze koje je uobličavala kroz naročita karakterna, odnosno „značenjska” osvetljenja muzike.

Dela francuskih autora naročito su pogodovala njenoj sposobnosti da na klavijaturi ovaploti bujan kolorit koji je tako kod Kamija Sen-Sansa bio usko povezan sa raskošnim virtuozitetom u tipičnom „jeu perlé” stilu. Među njegovim ostvarenjima, poseban odnos Taljafero je imala prema Petom klavirskom koncertu u Ef-duru poznatijem kao „Egipatskom” koji je izvodila kao jedan od svojih repertoarskih zaštitnih znakova. U emisiji reprodukujemo snimak ostvaren 1950-ih sa Orkestrom Lamure i dirigentom Žanom Furneom.

Autor emisije: Stefan Cvetković