Muzej zvuka – Čelesta

Ovaj neobičan instrument, koji se još naziva i Mistelov klavir, prema njegovom graditelju, pariskom izumitelju Ogistu Mistelu, nastao je 1886. godine, kao varijanta klavira. Naime, Ogist Mistel je nastavio napore svog oca, Viktora, koji je dve decenije ranije konstruisao klavir sa zvučnim viljuškama umesto žica. Zamenjujući zvučne viljuške čeličnim pločicama, po ugledu na zvončiće, njegov sin konstruisao je novi instrument – čelestu. Međutim, zvuk čeleste se razlikuje od zvončića, pre svega zbog klavirskih čekića sa filcanom glavom koji proizvedenom tonu daju finiji, mekši kvalitet, ali i drvenog rezonatora koji se nalazi ispod svake pločice i daje čelesti osobenu zvučnost. Zvuk čeleste je svetao i eteričan, što je naglašeno i samim imenom instrumenta, koje potiče od francuske reči „celeste”, koja znači „nebesko”. Iako se čelesta svira kao klavir, njen dinamički raspon je neuporedovo manji i ona uvek zvuči srazmerno tiho. Stoga, kada se koristi u orkestru, najčešće se pojavljuje u situacijama u kojima je prisutna prozračna orkestracija, gde nasupa solistički.

Jedna od najpoznatijih kompozicija napisana za čelestu je Muzika za žičane instrumente, udaraljke i čelestu Bele Bartoka iz 1936. godine. Nastala na vrhuncu poslednje stvaralačke faze ovog autora, ova kompozicija poseduje najbolje odlike kompozitorovog stila, u kojem se sustiču kompoziciono majstorstvo i kontrola sa jedne i nesputana imaginacija i inspiracija tradicionalnom muzikom sa druge strane. Bartok je pažljivo postavio izvođače ovog dela, deleći žičane instrumenta u razdvojene dve simetrične grupe, a pozicionirajući udaraljke, klavir, harfu i čelestu u sredinu, kako bi mogao da postigne zvučne antifone efekte i brzo premeštanje zvuka po sceni. Čelesta u ovom delu nastupa u nekoliko istaknutih pasaža, gde snažno boji zvučnu sliku.

Urednica emisije: Ivana Neimarević